NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

Svaki član Crkve – potencijalni bogočovek

 

U Bogočovečanskom biću Crkve sve izvire iz Bogočoveka i uvire u Bogočoveka. To važi za svakog člana Crkve, od najsvetijeg do najgrešnijeg. Što svetiji čovek, oseća i saznaje to sve više i više, sve dublje i dublje, sve svestranije i potpunije. Uživljavanje u Bogočovečanski život Crkve, i doživljavanje njenih bogočovečanskih svetinja i istina, zavisi od našeg dobrovoljnog učešća u svetim bogočovečanskim tajnama i svetim bogočovečanskim vrlinama. Pri tome sve biva i sve se zbiva bogočovečanski saborno, uvek pod vođstvom i rukovodstvom Bogočovečanske Glave Crkve — Gospoda Isusa Hrista Bogočoveka. Stoga je svaki član Crkve uvek potencijalni bogočovek, blatodatno-vrlinski bogočovek, pozvan da u sabornom telu Crkve saborno „sa svima svetima“ raste „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[1] Sveti Teodor Studit blagovesti: Mi sačinjavamo telo Hristovo, i udi smo među sobom.[2] I još: Spasitelj je čokot, a mi loze. Očigledno, loze pripadaju čokotu i žive njime.[3] Vaznesenjem Svojim na nebo Gospod Hristos je našu ubogu i ništavnu prirodu ljudsku uzveo na carski presto, i njoj se klanjaju sve Nebeske Sile. Pomišljajući na to, imajmo straha i pobožno poštujmo veličinu dara, i vodimo život dostojan Glave naše, kao udovi Hristovi, kao sutelesnici i saučesnici i sunaslednici Njegovi: „u čistoti, u znanju, u dugotrpeljivosti, u dobroti, u Duhu Svetom, u ljubavi istinitoj“.[4] U svakom poslušanju i smirenoumlju, u svakoj revnosti i straženju, ništa ne radeći protiv zapovesti. Stoga, ko oskvrnavljuje telo već nije organ Hristov, zlopamtilo nije organ Hristov, ko je podložan ma kojoj strasti nije organ Hristov, i zato je nedostojan Svetog Pričešća. Toga radi, osveštajmo sebe i očistimo sebe, da bismo se dostojno nazivali organima, udima Hristovim.[5]

Sveti Teodor Studit apostolski blagovesti: Mnogi smo jedno telo, a po sebi smo udi jedan drugome:[6] jedan zauzima mesto oka, drugi — uva, onaj — nosa, ovaj — jezika; neko — ruke, a neko — noge. No ako udovi ne budu obavljali što im je svojstveno već budu to osporavali jedan drugome, te oko hoće da — čuje, uvo da — miriše, nos da — govori, jezik da — pipa, ruka da — hodi; zar onda neće propasti i razrušiti se vascelo telo? Pošto je to tako, onda neka svaki vrši svoju službu, i kakav je dar primio od Boga, neka njime i služi na opštu korist, imajući u mislima to, da sve što nama pripada, nalazi se u ruci Božjoj.[7]

U telu Crkve, veli Sveti Teodor Studit, mi smo dužni slušati jedan drugoga, pomagati jedan drugome, da bismo sačuvali između sebe odnos udova. Jer ako oko ne bude vodilo ruku, sama ruka neće podržavati drugu, noga neće služiti celome telu za kretanje, nego će svaki ud činiti što mu se hoće; zbog toga i on sam neće ostati zdrav, i svojom propašću povući će i druge udove u raspadanje i slom. Stoga onaj koji se muči više od drugih, ko zebe, ko kisne na kiši, peče se na suncu, itd., neka se i raduje više. Α kο ništa ne radi, neka plače i neka se kida, jer visi na telu kao nesposobni ud, i kao sulud i neradan, te zaslužuje jedno: da bude odsečen.[8]

Evanđelsku istinu kazuje Sveti Teodor govoreći: Ko u Crkvi zauzima mesto glave, neka se brine ο celom telu, Oni koji obavljaju dužnost usta, neka budu sveta usta; neka govore što hoće Bog, a ne lakomisleno i neumesno. Koji rade, to su ruke moje.[9] Radite, ruke moje, i ne prestajte naprezati se na dužnosti svojoj, jer će vas ruka Gospodnja podržavati i u duhovnim i u telesnim trudovima vašim. Zato što vi svojim radom zadovoljavate potrebe vascelog tela, ne dopuštajte sebi ustajati protiv drugih svojih udova. Vi nadzornici, vi ste oči moje; stoga budno motrite i upozoravajte na opasnost one koji padaju, da biste se sami pokazali dostojni božanskog nadzora. Ja imam i noge. Noge moje, stojte na pravom putu zapovesti Gospodnjih. To su oni koji junački i hrabro nose bremena ostale bratije.[10] Ako oni ostanu takvi, biće preneseni u večni pokoj. Svi do jednoga, radite sve blagoobrazno, ugledajući se na najbolje među vama. Svi ulazite u položaj jedan drugoga, i ukazujte uzajamnu pomoć. Čeda moja, po božanskoj reči, vi ste telo Hristovo i udi među sobom.[11] I ja tako verujem, zato što je glava naša — Hristos. Αpošto je On — naša glava, koga vam se onda bojati?[12]

 


NAPOMENE:

[1] Ef. 3, 18; 4, 13.

[2] Sr. 1 Kor. 12, 27.

[3] Str. 176, Tvorenija dogmatičeskija; Tvor. Teodora Studita, tom pervij; S. — Peterburg, 1907.

[4] 2 Kor. 6, 6—7.

[5] On, str. 246, Maloe oglašenie, Oglaš. 8; Tvorenii, tom. pervi

[6] Rm. 12, 5.

[7] tamo, str. 439, Maloe oglašen., Oglaš. 225; Tvor. tom perv.

[8] str. 462, Velikoe oglaš., Oglašenie 3; Tvor. tom pervij.

[9] Ovo Sv. Teodor govori kao iguman znamenitog u Carigradu Studitskog manastira. Po njemu, sva bratija sačinjavaju, poput Crkve, jedno telo. To je misao i Svetog Vasilija Velikog.

[10] Sr. Gal. 6, 2.

[11] 1 Kor. 12, 27.

[12] Ps. 26, 1. — Tamo, str. 468. 469, Velik. oglaš., Oglaš. 5; Tvor., tom pervij.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *