NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

Crkva – obličje i slika sveta

 

Sveta Božja Crkva je obličje i slika — τύπος και εϊκων — vascelog sveta koji postoji od vidljivih i nevidljivih suština, jer se na nju može primeniti isto sjedinjenje i razlikovanje. Kao što je Crkva po građevini jedan dom, ona po formi i obliku ovog položaja i svojstva pokazuje i razliku, deleći se na mesto koje pripada jedino sveštenicima i ostalim crkvenim služiteljima, koje mesto nazivamo svetilište, i na mesto pristupačno svima vernim ljudima, koje mesto nazivamo hramom. No pri svemu tome Crkva je po biću ipak jedna, ne deleći se zajedno sa svojim delovima, koji su različiti međusobno, nego ona i te svoje delove njihovim odnosom prema njoj kao jednoj celini oslobađa i same te razlike po nazivu, i pokazuje ih kao istovetne među sobom. Ona pokazuje da svako od ovo dvoje, tojest i svetilište i hram, može biti ono drugo: hram može biti, po sili, svetilište, posvećivan svojim odnosom ka krajnjem cilju mistagogije (tj. liturgije); i obratno: svetilište može biti hram po dejstvu, imajući hram za početak svoje mistagogije. Tako Crkva kroz oboje jedna ista ostaje. Na isti način i vasceli svet bića koji je od Boga postao, deleći se na svet duhovni koji sačinjavaju duhovne i bestelesne suštine, i na ovaj veštastveni i telesni svet, koji je savršeno mudro sastavljen od mnogih vrsta i priroda, jeste na neki način druga nerukotvorena Crkva.

Tako se kroz rukotvoreni hram postepeno obelodanjuje svet, imajući za svetilište gornji svet, koji je dodeljen Višnjim Silama, a za hram — donji svet koji je dat veštastvenim živim bićima. No pri svem tom svet je jedan, ne razdeljujući se zajedno sa svojim delovima. Naprotiv, on obuhvata i prirodnu razliku tih svojih delova kroz njihov odnos prema sebi jednome kao nerazdeljivoj celini. Te svoje delove, tojest duhovni i materijalni svet, ovaj celosni svet pokazuje da su uzajamno nesliveno istovetni svaki sa sobom i sa onim drugim, i da svaki od njih vascelo naskroz prožima onaj drugi deo, i da oba ta dela sačinjavaju jedan celostan svet kao delovi Njegovi, a i on njih kao celina svoje delove jednoobrazno i svecelo ispunjava. Jer sav duhovni svet mistički se pokazuje onima koji mogu da vide da je utisnut simvoličkim oblicima u vascelom materijalnom svetu. I s druge strane, sav materijalni svet, pokazuje se saznajno po umu, da prostirući se logosima svojim ulazi u vasceli duhovni svet. Jer u onom, tojest u duhovnom svetu, ovaj svet prisutan je preko svojih logosa — λόγοις —; a onaj u ovome — otiscima, odrazima. Α delo im je jedno: kao točak u točku, u viziji čudesnog vidioca uzvišenih stvari, proroka Jezekilja, što se odnosi na obadva sveta. Α to isto govori i božanstveni Apostol kada kaže: Jer što se na njemu ne može videti, od postanja sveta moglo se poznati i videti na stvorenjima.[1]

Sveta Crkva Božja je slika — εΐκών — i samog vidljivog sveta, uzetog posebno, njegov simvol: božansko svetilište joj je nebo, a krasota hrama je zemlja. Isto tako, i svet je Crkva: nebo liči na svetilište, a krasota zemlje na hram.[2]

 


NAPOMENE:

[1] Gal. 3, 28; Kol. 3, 11

[2] Mistagogija, I; R. gr. t. 91, col. 664 D — 668 B

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *