NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

Gospod Hristos daje Crkvi energije = darove Sv. Duha

 

Bog Logos kao Glava vascelog tela Crkve daruje Crkvi energije Duha Svetoga, tojest darove Duha. Jer se veli u Svetom Pismu: Na njemu će počivati Duh Gospodnji, duh mudrosti i razuma, duh saveta i sile, duh znanja i pobožnosti; ispuniće ga dug straha Božjeg.[1] Imajući u vidu čovečansku prirodu Gospoda Hrista, On je glava Crkve. Dakle, On Crkvi dade energije, sile Duha Svetoga kao Bog, On koji Duha Svetoga ima po prirodi. Jer radi mene — čoveka, Bog Logos postade čovek, i radi mene ostvaruje vascelo spasenje, uzvrativši mi preko moga ono što je Njegovo po prirodi. Radi mene On i čovek postade, i kao primajući radi mene darove Svetoga Duha On u stvari projavljuje Svoje sopstvene, i u bezmernom čovekoljublju Svom smatra Svojom blagodat koja je meni namenjena. On pripisuje meni silu Svojih dobara koju On ima po prirodi, meni radi kojega se veli da On sada dobija Duha koji Mu je po prirodi svojstven bespočetno i nadrazumno. Jer Duh Sveti, kao što prirodno po suštini — φύόει κατ’ ού6ίαν— je Boga Oca, tako je i Sina prirodno po suštini, pošto od Oca suštinski — kroz Sina rođenog, neizrecivo ishodi — , i svetiljci, tojest Crkvi kao svetiljke daruje sopstvene energije. Jer poput svetiljke koja razgoni tamu, svaka energija Duha Svetoga izgoni iz Crkve i razvejava mnogostruko nastajanje greha. Tako: mudrost kao dar Duha Svetoga uništava bezumlje, razum progoni nerazumnost, savet iskorenjuje nerasudljivost, moć izgoni nemoć, znanje razvejava neznanje, pobožnost zatire neznabožnost i lukavstvo njenih dejstava, a strah razara okorelu oholost. Jer su svetlost ne samo zapovesti Duha nego i njegova dejstva.[2]

Put Bogočoveka Hrista jeste put koji svako ljudsko biće treba da prođe. Jer idući za Gospodom Hristom kroz svete tajne i svete vrline čovek postiže bogopropisani cilj ljudskome biću: obogočovečenje = ohristovljenje = oboženje. Sveti Maksim blagovesti: Ako je Bog Logos, Sin Boga Oca zato postao čovek da ljude načini bogovima i sinovima Božjim, verujmo da će se to sa nama desiti tamo gde je sada sam Hristos kao Glava vascelog tela Crkve i gde je postao radi nas preteča ka Ocu telom Svojim čovečanskim. Jer na saboru bogova, tojest spasavanih, stajaće Bog u sredini, razdajući blaga tamošnjeg blaženstva, ne budući prostorno udaljen od dostojnih.[3]

Nazivamo se telo Hristovo, veli Sveti Maksim, po onome: Mi smo telo Hristovo, i udi među sobom,[4] ne na taj način što postajemo Njegovo telo gubljenjem našeg tela, niti pak Gospod Hristos po Ipostasi prelazi u nas, ili se postepeno secka, nego po podobiju — καθ’ ομοιότητα — tela Gospodnjeg odbacivanjem truležnosti greha. Jer kao što Hristos po prirodi i telom i dušom, po kojima se smatra čovekom, beše bezgrešan, tako i mi koji smo poverovali u Njega i kroz Duha se obukli u Njega, možemo biti po slobodnoj volji bez greha u Njemu — κατά προαίρεσιν έν αύτω χωρίς αμαρτίας είναι δύνάμεθα.[5]

Πο Svetom Maksimu, episkop treba da tajnu arhijerejstva ukrašava hitonom vrlina, izatkanom Duhom Svetim, hitonom koji nikada ne mogu razdrati demoni koji nas raspinju mnoštvom iskušenja. Episkop treba da se stara da rasejanu decu Božiju sabere u jedno, jer je to svojstvo božanske dobrote, i da kao glava česnog tela svete Crkve Božije udove skladno slaže međusobno neimarstvom Duha Svetoga — διά τnς άρχιτεκτονία; τοϋ Πνεύματος, i da kao propovednik božanskih pouka gromkim glasom saziva one blizu i one daleko, i da ih sebi privezuje nerazrešivom vezom ljubavi Duha.[6]

Objašnjavajući na koji je način Sveta Crkva slika i obličje Božje, Sveti Maksim blagovesti: Sveta Crkva je obličje i slika Božja — τύπος και είκών Θεοϋ, pošto po podražavanju i obličju ima sa Bogom jedno isto dejstvo — τήν αύτην ένέργειαν. Jer kao što Bog, koji je sve bezgraničnom silom sazdao i priveo u biće, drži i sabira i obuhvata to sve, i promisliteljski tesno povezuje i međusobno i sa Sobom, tojest i duhovne i veštastvene tvari, i održava oko Sebe, kao uzroka i početka i kraja, sve što je po prirodi međusobno razdvojeno, i čini da stremi jedno drugome po jednoj sili odnosa njihovog prema Njemu kao svom početku, po kojoj sili biva vođeno sve i sva u istovetnost nerazornog i neslivenog pokreta i postojanja, te se na taj način nijedno od bića ne protivi i ne odvaja od drugoga po nekoj prethodnoj prirodnoj razlici ili pokretu. Tako sva bića bivaju međusobno nesliveno sjedinjena po jednom i istom nerazorivom odnosu i održavanju od strane njihovog jedinog početka i uzroka — Boga. Α taj Božji odnos prema bićima prekida i prekriva sve i svakojake posebne odnose, koji se opažaju u prirodi svakog od tih bića, ali ne kao da ih taj odnos razara i uništava i čini da i ne postoje, nego pobeđujući ih i prevazilazeći ih, kao celina delove, ili još pokazujući se nad tom celinom kao njen uzrok. Α po tom uzroku ta celina i ti delovi celine pokazuju se i postoje imajući iznad sebe uzrok svoj koji ih nadsijava, te kao što sunce nadmaša i prirodu i silu zvezda, tako i njihov Uzrok prepokriva postajanje njih kao Njime prouzrokovane. Činjenica je: iz celine delovi i iz Uzroka prouzrokavane stvari imaju u glavnom i biće i poznaju se, i njihovo svojstvo prestaje kada, zahvaćeni povratkom ka svome uzroku, bivaju njime potpuno okvalifikovani po jednoj istoj sili odnosa prema njemu. Budući sve u svemu Bog, koji je bezmernim merama iznad svega, jedinstveno — μονωτάτος — će biti viđen od strane čistih umom, kada um sozercajno — θεωριτικάως — sabravši logose bića dostigne do samog Boga, kao uzroka početka i kraja stvaranja i postanja svega i bezmerne dubine koja obuhvata sve i sva.

Na isti način i Sveta Božja Crkva radi sa nama ono isto što i Bog sa bićima poput slike u odnosu na svoj original. Pošto se u Crkvi nalaze mnogi i skoro brojem bezbrojni ljudi, i žene, i deca, koji su međusobno razdeljeni rodom i vrstom, narodnošću i jezicima, življenjima i uzrastima, shvatanjima i zanimanjima, naravima i običajima, zanatima i znanjima, položajima i sudbinama, karakterima i navikama, i koji su zbog svega toga među sobom veoma različiti, a od Crkve preporađani i presazdavani Duhom, ona svima njima podjednako daje i daruje božanski lik — θείαν μορφήν — i naziv: da od Hrista jesu i nazivaju se. Isto tako Crkva im daje jedan i isti prost i nedeljiv i nerazdvojan odnos po veri, koji mnoge i bezbrojne razlike koje svaki od njih ima čak i ne dopušta da se primeti da postoje, blagodareći sabornom odnosu i okupljanju svih ka njoj i u njoj. Po tom odnosu prema njoj, niko od njih ni po čemu nije sam odeljen od zajedničkog tela, jer su svi međusobno spojeni i sjedinjeni po jednoj istoj prostoj i nerazdeljivoj blagodati i sili vere. Jer se kaže: U svih bejaše jedno srce i jedna duša.[7] Na taj način iz mnogih udova jedno telo i postoji i vidi se, i vaistinu je dostojno samoga Hrista, istinske glave naše. Ο tome govori božanstveni Apostol: U Hristu Isusu nema ni muškoga roda ni ženskoga, ni Jevrejina ni Grka, ni obrezanja ni neobrezanja, ni divljaka ni Skita, ni roba ni slobodnjaka, nego sve i u svemu Hristos.[8] On po jednoj istoj prostoj i beskrajno mudroj sili dobrote sve Sobom obuhvata, kao što centar sadrži radijuse koji izlaze iz njega po jednom istom, prostom i jedinstvenom uzroku i sili. Hristos kao takav ne dopušta da se početci bića udalje zajedno sa krajevima, obuhvatajući kružno njihova prostiranja i privodeći k Sebi sve raznolikosti bića koja je On sazdao, da ne bi nipošto bila međusobno tuđa i neprijateljski raspoložena stvorenja i sazdanja jednoga Boga; tojest, da ne bi, nemajući čime da pokažu međusobnu ljubav, mir i istovetnost, dovela sebe do opasnosti da im i samo biće padne u nebiće odvojivši se od Boga.[9]

 


NAPOMENE:

[1] Is. 11, 2—3.

[2] tamo, Pitanje 63; R. gr. t. 90, col. 672 Β. C. D

[3] Ο bogoslovlju i ovaploćenju Sina Božjeg, Centur II; 25; Ρ. gr. t. 90, col. 1136 BC.

[4] 1 Kop. 12, 27.

[5] tamo, Centur. II, 84; Ρ. gr. t. 90, col. 1164 BC.

[6] Epist. 28; P. gr. t. 91, col. 621 A.

[7] D. A. 4, 32.

[8] Gal. 3, 28; Kol. 3, 11.

[9] Mistagogija, I; R. gr. t. 91, col. 664 D — 668 Β.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *