NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

Tajna Hristova – Crkva

 

Reč Svetoga Pisma, veli Sv. Maksim, naziva tajnu Hristovu Hristom. To jasno svedoči veliki Apostol govoreći: Tajna koja je bila sakrivena od vekova i naraštaja, sada se objavi,[1] tojest Apostol poistovećuje tajnu po Hristu sa Hristom. Ova pak tajna očigledno jeste neizrecivo i nezamislivo sjedinjenje po ipostasi Božanstva i čovečanstva u Bogočoveku Hristu. Ovo sjedinjenje dovodi čovečansku prirodu u potpuno poistovećenje sa Božanskom po načelu Ipostasi, i od obadvoga čini jednu složenu Ipostas —τήν ϋηόϋταοιν σύνθετον, ne nanoseći nikakvo uopšte uma njene pri njihovoj po prirodi suštinskoj razlici. Na taj način, i Ipostas im je postala jedna i prirodna razlika je ostala nepovređena, te se pri toj razlici i posle sjedinjenja očuvava neumanjena prirodna veličina sjedinjenih priroda. Jer tamo, gde pri sjedinjenju nije došlo ni do kakve promene ili poremećaja u sjedinjenim prirodama, ostao je celostan suštinski princip — λόγος — svake od sjedinjenih priroda. Kod stvari pak, kod kojih suštinski princip ostaje celostan posle sjedinjenja, njihove prirode ostaju potpuno nepovređene, pošto nijedna od njih nije ni na koji način pri sjedinjenju odbacila svoja svojstva. Tvorcu pak svega dolikovalo je, kad je postao prirodno po domostroju spasenja ono što nije bio, da sačuva nepromenljivim i Sebe što beše po prirodi i ono što postade prirodno po domostroju spasenja. Svakako je nemoguće da u Bogu postoji promena, pošto se u Njemu uopšte ne da zamisliti nikakav pokret, po kome u bićima koja se kreću dolazi do promene.

To je ta velika i sakrivena tajna. To je taj blaženi cilj, radi koga je sve postalo. To je božanski cilj, koji je predzamišljen pre stvaranja bića, koji cilj definišemo ovako: predzamišljeni cilj, radi kojega je sve a on ni radi čega.[2] U taj cilj gledajući, Bog je proizveo suštine bića. To je nesumnjivo vrhunac samog promišljanja i onoga ο čemu Bog promišlja, vrhunac po kome će biti vozglavljenje — άνακεφαλαiωσiς — u Bogu stvorenja koja je On stvorio. To je tajna koja sadrži u sebi sve vekove i objavljuje nadbeskrajni — ύπεράπειρον — Veliki Savet Božji, koji neograničeno i beskrajno postoji pre vekova. Ovog Saveta postade Vesnik sam po suštini Logos Božji, postavši čovek i objavivši najunutrašnjiju dubinu Očeve dobrote, i u Sebi pokazavši cilj —τό τέλος— radi kojeg su očigledno stvorenja dobila početak postojanja. Jer radi Hrista, tojest radi tajne Hristove, svi vekovi, i ono što je u tim vekovima, dobili su u Hristu početak bića i krajnji cilj. Jer je zamišljeno pre vekova sjedinjenje ograničenja i neograničenosti, mere i bezmerja, kraja i beskraja, Tvorca i tvari, stajanja i kretanja, koje sjedinjenje nastade u Hristu, javljenom u poslednja vremena, i ono dade sobom ispunjenje predznanja Božjeg, da bi se tako zaustavila bića po prirodi pokretna oko Boga koji je po suštini nepokretan, i na taj način potpuno prestala bića od pokreta prema sebi i drugima, i opitno dobila istinsko poznanje Onoga u kojem su se udostojila stati, koje poznanje je nepromenljivo i isto i daje bićima naslađivanje Onim koga su poznali.[3]

Ova tajna Hristova, tajna Crkve, bi predznana pre svih vekova Ocem i Sinom i Duhom Svetim: Ocem po blagovoljenju, Sinom po ličnom ostvarenju, Duhom po saradnji. Jer je jedno znanje Oca i Sina i Svetoga Duha, pošto je i jedna suština i sila. Jer ovaploćenje Sina nije bilo nepoznato Ocu ili Duhu Svetome, pošto u vascelom Sinu, koji kroz ovaploćenje lično ostvaruje tajnu našeg spasenja, beše vasceo po suštini Otac, ne ovaploćavan već blagovoleći Sinovljem ovaploćenju, i u vascelom Sinu vasceo po. suštini Duh Sveti beše, ne ovaploćavan nego sarađujući Sinu u neizrecivom radi nas ovaploćenju.

Ο ovome, dakle, nazvali mi to Hristom ili tajnom Hristovom, ima po prirodi predznanje jedino Sveta Trojica: Otac, Sin i Duh Sveti. Pritom neka se niko ne čudi kako Hristos, budući jedan od Svete Trojice, biva predznan od Nje. Treba znati: Hristos je predznan ne kao Bog nego kao čovek, tojest predznano je Njegovo po domostroju spasenja ovaploćenje radi čoveka. Jer ο Njemu, koji svagda jeste i koji je naduzročno i nadrazumno iz svagda postojećeg Oca, nikada ne biva predznanje. Jer predznanje biva ο onome što ima uzrok za početak svoga bića. Dakle: Hristos je predznan ne onim što beše po prirodi za Sebe nego onim što je po domostroju spasenja postao radi nas.

Zaista je trebalo da Onaj koji je po prirodi Tvorac suštine bića, bude i lični ostvaritelj — αvτοvργός — blagodatnog oboženja postalih bića, da bi se Davalac bića pokazao i kao Darodavac večnog dobrobića.[4]

 


NAPOMENE:

[1] Kol. 1, 26.

[2] Ov ένεκεν πάντα, αvτός δε ούδενός ένεκα = radi Bogočoveka je sve, a ne On radi ičega.

[3] tamo, Pitanje 60; R. gr. t. 90, col. 620 S —621 S

[4] tamo, Pitanje 60; R. gr. t. 90, col. 624 Β—D

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *