NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

Mrzeti greh – voleti grešnika

 

Osnovna je evanđelska blagovest i jedinstvena u zemaljskom svetu novina, kojom je Novi Zavet i na zemlji i na nebu besmrtno nov: Ne ubijati grešnika zbog greha; osuđivati grex a voleti grešnika spasavajući ga od greha. Kao bogoliko biće čovek je uvek nesravnjeno veći od svakog svog greha, pa i onog najvećeg. Primer i dokaz? Spasiteljev sud ο ženi grešnici, uhvaćenoj u preljubi: „ni ja te ne osuđujem, idi, i odsada više ne greši“.[1] Pored svih svojih grehova, ti si ipak u suštini bogoliko biće; idi, i odsada više ne greši: jer u bogolikoj duši čovekovoj uvek ima božanske i bogočežnjive sile koja pokajanjem može ubiti svaki greh i osigurati čoveku besmrtnost i život večni. Sveti Zlatoust blagovesti: Jeretička učenja, nesaglasna sa verom Crkve Hristove, treba anatemisati i bežbožne dogmate izobličavati, ali ljude neophodno je na svaki način štedeti i moliti se za njihovo spasenje.[2] Sila Istine ne treba nikakve pomoći; i, makar je hiljade njih gasili, ona neće iščeznuti, nego će upravo preko njih samih, koji se staraju da joj naude, promoliti se još blistavija i uzvišenija, podsmevajući se njihovom bezumlju i uzaludnom trudu. Hrišćanima nije dopušteno obarati zabludu primoravanjem i nasiljem, nego ubeđivanjem, rečju i krotošću obavljati spasenje ljudi.[3] Bog dopušta da se Njegova istinita i apostolska vera podvrgava mnogim napadima, a jeresima i idolopoklonstvu dopušta da uživaju spokojstvo. Zbog čega? Zbog toga, da bi ti poznao njihovu slabost, kada oni, i neuznemiravani, propadaju sami od sebe; i da bi se ti uverio u silu vere koja podnosi napade, i množi se preko samih protivnika.[4]

Naš rat protiv jeretika, veli Sveti Zlatoust, i nije rat koji žive pretvara u mrtve, već koji mrtve izvodi u život. Ja gonim ne veštastvenim oružjem već rečju; gonim ne jeretika već jeres; mrzim ne čoveka već zabludu, i hoću da privučem sebi zabludelog; ja vodim rat ne sa stvorenjem, jer je stvorenje — delo Božije, nego xoću da ispravim um koji je pokvaren đavolom. Kao što lekar, lečeći bolesnika, ratuje ne protiv tela već uklanja povredu tela, — tako i ja kada se borim sa jereticima, borim se ne sa samim ljudima već hoću da istrebim zabludu i očistim trulež. Ja sam naučen da trpim gonjenje a ne da gonim, da budem proganjan a ne da proganjam. Tako je i Gospod Hristos pobeđivao, ne raspinjući nego raspet, ne zadajući udarce nego primajući udarce.[5]

Ο opštenju sa jereticima Sveti Zlatoust veli pravoslavnim hrišćanima: Često sam vam puta govorio ο bezbožnim jereticima, i sada vas preklinjem: nemojte sa njima imati opštenje ni u čemu: ni u hrani, ni u piću; ne zavodite sa njima ni poznanstvo, ni prijateljstvo, ni ljubav. Ako pak neko čini tako nešto, onda on otuđuje sebe od vaseljenske Crkve.[6] Spasenje je u Hristu. No to spasenje pripada jedino Crkvi, i niko ne može van Crkve i vere biti zajedničar Hristu, niti se spasti. Svesni toga, mi znamo da bezbožne jeresi nemaju nikakve nade na spasenje, jer nemaju ni najmanjeg opštenja sa Hristom.[7]

Životne sile u telu Crkve dobijaju se od Glave Crkve — Gospoda Hrista. Od Njega je i naravstveno učenje, od Njega i dogmatsko učenje; od Njega i sva životvorna sila njihova. Sveti Zlatoust blagovesti: Naravstveno učenje predstavlja sobom kao telo, a sjedinjeno s njim poznavanje dogmata zauzima mesto pobožno uređene duše. I kao što su organi tela, kada su odvojeni od duše, beskorisni, tako je i krasota naravstvenosti mrtva, ako je ne oživotvorava sila dogmata. Kakva je korist od čednog načina življenja, kada čednost ne zna dobro Sudiju čednosti? Kakva je dobit od milostinje, kada Sudija milostinje negoduje kao odbačenik. Sva tekovina vrline ostaje beskorisna, ako u korenu svome nema prave dogmate. Plodovi vrlina treba da proishode iz korena, a nervi se razmrežuju iz glave. Držeći se te glave, i sačinjavajući s njom organe dobrih dela, mi i sačinjavamo svo telo pobožnosti, obuhvatajući glavu tela — Hrista, jer je On, — kaže se, — glava telu Crkve.[8] Tu glavu nisu se udostojili imati jeretici.[9]

 


NAPOMENE:

[1] Jn. 8, 11.

[2] Ο anatemi, 4; R. gr. t. 4S, col. 757.

[3] Ο Svetom Vavili, 2. 3; Ρ. gr. t. 50, col. 537.

[4] Pohvala Svetom Evstatiju, 3; Ρ. gr. t. 50, col. 603.

[5] Beseda o Svetom sveštenomučeniku Foki, 2, Ρ. gr. t. 50, col. 701.

[6] Reč o lažnim prorocima i ο jereticima, 9; R. gr. t. 59, col. 563.

[7] Reč na Pashu, Ι; Ρ. gr. t. 59, col. 725.

[8] Kol. 1, 18.

[9] Protiv jeretika; R. gr. t. 60, col. 745.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *