Догматика Православне Цркве – Том III (други део)

ЦРКВА – БОГОЧОВЕЧАНСКО ПРЕДАЊЕ
Црква на свом Богочовечанском путу

 

Мрзети грех – волети грешника

 

Основна је еванђелска благовест и јединствена у земаљском свету новина, којом је Нови Завет и на земљи и на небу бесмртно нов: Не убијати грешника због греха; осуђивати грex a волети грешника спасавајући га од греха. Као боголико биће човек је увек несравњено већи од сваког свог греха, па и оног највећег. Пример и доказ? Спаситељев суд ο жени грешници, ухваћеној у прељуби: „ни ја те не осуђујем, иди, и одсада више не греши”.[1] Поред свих својих грехова, ти си ипак у суштини боголико биће; иди, и одсада више не греши: јер у боголикој души човековој увек има божанске и богочежњиве силе која покајањем може убити сваки грех и осигурати човеку бесмртност и живот вечни. Свети Златоуст благовести: Јеретичка учења, несагласна са вером Цркве Христове, треба анатемисати и бежбожне догмате изобличавати, али људе неопходно је на сваки начин штедети и молити се за њихово спасење.[2] Сила Истине не треба никакве помоћи; и, макар је хиљаде њих гасили, она неће ишчезнути, него ће управо преко њих самих, који се старају да јој науде, промолити се још блиставија и узвишенија, подсмевајући се њиховом безумљу и узалудном труду. Хришћанима није допуштено обарати заблуду приморавањем и насиљем, него убеђивањем, речју и кротошћу обављати спасење људи.[3] Бог допушта да се Његова истинита и апостолска вера подвргава многим нападима, а јересима и идолопоклонству допушта да уживају спокојство. Због чега? Због тога, да би ти познао њихову слабост, када они, и неузнемиравани, пропадају сами од себе; и да би се ти уверио у силу вере која подноси нападе, и множи се преко самих противника.[4]

Наш рат против јеретика, вели Свети Златоуст, и није рат који живе претвара у мртве, већ који мртве изводи у живот. Ја гоним не вештаственим оружјем већ речју; гоним не јеретика већ јерес; мрзим не човека већ заблуду, и хоћу да привучем себи заблуделог; ја водим рат не са створењем, јер је створење — дело Божије, него xoћу да исправим ум који је покварен ђаволом. Као што лекар, лечећи болесника, ратује не против тела већ уклања повреду тела, — тако и ја када се борим са јеретицима, борим се не са самим људима већ хоћу да истребим заблуду и очистим трулеж. Ја сам научен да трпим гоњење а не да гоним, да будем прогањан а не да прогањам. Тако је и Господ Христос побеђивао, не распињући него распет, не задајући ударце него примајући ударце.[5]

Ο општењу са јеретицима Свети Златоуст вели православним хришћанима: Често сам вам пута говорио ο безбожним јеретицима, и сада вас преклињем: немојте са њима имати општење ни у чему: ни у храни, ни у пићу; не заводите са њима ни познанство, ни пријатељство, ни љубав. Ако пак неко чини тако нешто, онда он отуђује себе од васељенске Цркве.[6] Спасење је у Христу. Но то спасење припада једино Цркви, и нико не може ван Цркве и вере бити заједничар Христу, нити се спасти. Свесни тога, ми знамо да безбожне јереси немају никакве наде на спасење, јер немају ни најмањег општења са Христом.[7]

Животне силе у телу Цркве добијају се од Главе Цркве — Господа Христа. Од Њега је и наравствено учење, од Њега и догматско учење; од Њега и сва животворна сила њихова. Свети Златоуст благовести: Наравствено учење представља собом као тело, а сједињено с њим познавање догмата заузима место побожно уређене душе. И као што су органи тела, када су одвојени од душе, бескорисни, тако је и красота наравствености мртва, ако је не оживотворава сила догмата. Каква је корист од чедног начина живљења, када чедност не зна добро Судију чедности? Каква је добит од милостиње, када Судија милостиње негодује као одбаченик. Сва тековина врлине остаје бескорисна, ако у корену своме нема праве догмате. Плодови врлина треба да происходе из корена, а нерви се размрежују из главе. Држећи се те главе, и сачињавајући с њом органе добрих дела, ми и сачињавамо сво тело побожности, обухватајући главу тела — Христа, јер је Он, — каже се, — глава телу Цркве.[8] Ту главу нису се удостојили имати јеретици.[9]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Јн. 8, 11.

[2] Ο анатеми, 4; Р. gr. t. 4S, col. 757.

[3] Ο Светом Вавили, 2. 3; Ρ. gr. t. 50, col. 537.

[4] Похвала Светом Евстатију, 3; Ρ. gr. t. 50, col. 603.

[5] Беседа о Светом свештеномученику Фоки, 2, Ρ. gr. t. 50, col. 701.

[6] Реч о лажним пророцима и ο јеретицима, 9; Р. gr. t. 59, col. 563.

[7] Реч на Пасху, Ι; Ρ. gr. t. 59, col. 725.

[8] Кол. 1, 18.

[9] Против јеретика; Р. gr. t. 60, col. 745.

 

Comments are closed.