NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (drugi deo)

CRKVA – BOGOČOVEČANSKO PREDANJE
Crkva na svom Bogočovečanskom putu

 

Bogočovečanska rečitost o Crkvi

 

Na najraskošniji evanđelski način Sveti Zlatoust doživljuje čudesno Bogočovečansko biće Crkve. Sunce bogočovečanske rečitosti blista iz svega što on blagovesti ο Crkvi Hristvoj, ο njenoj presvetoj tajni. Sav saovaploćen Gospodu Hristu pomoću svetih tajni i svetih vrlina, on najživotvornije i najsvestranije doživljuje sve bogočovečanske svetinje Crkve Njegove, sve njene bogočovečanske beskrajnosti i bezdanosti i stvarnosti i savršenstva i čudotvornosti. U tome je on najrevnosniji i najbogonadahnutiji učenik Svetog Apostola Pavla. Tog nenadmašno najvećeg u rodu ljudskom Crkvovidca i Crkvoznalca.[1] Nema sumnje, svojim bogomudrim učenjem ο Crkvi Sveti Zlatoust je učitelj i Anđela, i Arhanđela, i Heruvima, i Serafima, i svih Nebeskih Poglavarstava i Vlasti.[2] Svu svevrednost, i svemudrost, i svespasonostnost Crkve on vaistinu bogočovečanski svestrano oseća i blagovesti; On — svezlatna usta Hristova, On — bogorečiti jezik Boga Reči.

Savršenu bogočovečansku istinu ο Crkvi blagovesti Sveti Zlatoust govoreći: Ovaploćenjem Svojim Gospod Hristos je „uzeo na Sebe telo Crkve[3]. Uzeo, i zanavek Božanskom Ličnošću Svojom sjedinio Crkvu sa vascelim Božanstvom. Tako je Crkva postala Bogočovek Hristos, i sve Njegovo postalo je Njeno: i Mudrost, i Sila, i Besmrtnost, i Večnost, i Istina, i Ljubav, i Dobrota, i Pravda. Zato Crkvi ništa Božansko nije tuđe, a i ništa čovečansko, osim greha. Kroz svete tajne i svete vrline u Bogočovečanskom biću Crkve sve Spasovo, po neizmernom Čovekoljublju Njegovom, postaje naše, ljudsko, čovečansko. I svaki čovek, po meri svoje revnosti u svetim tajnama i svetim vrlinama, postepeno raste „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[4]

U Crkvi je Bogočovek sve i sva; u njoj sve je od Njega, u Njemu, i radi Njega. I tim samim i za čoveka i radi čoveka. Jer Crkva poseduje sve i sva što je čoveku potrebno za večni život i na zemlji i na nebu. U njoj svaki može naći sve što treba njegovom bogolikom biću u svima Božjim svetovima. Sveti Zlatoust objavljuje besmrtnu blagovest i istinu kada veli: Nema ništa moćnije od Crkve. Kada ratuješ sa čovekom, ti ili pobeđuješ ili bivaš pobeđen. Α kada ratuješ sa Crkvom, nemoguće ti je pobediti, jer je Bog moćniji od svih. Crkva je moćnija od neba: „nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći“.[5] Koje reči? — „Sazidaću Crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati.[6] No, ako ne veruješ rečima, veruj delima. Koliko je bilo tirana, koji su hteli da unište Crkvu. Koliko mučilišta, koliko mučitelja, koliko sredstava za mučenje! I nisu je uništili. Svi su oni umukli, svi zaboravljeni. Α gde je Crkva? Ona blista jače od sunca. Dela crkvogonitelja su iščezla, a dela Crkve su besmrtna. „Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći“. I sasvim je tako: jer Bogu je Crkva milija od neba. Jer On nije telo neba uzeo na Sebe, već je uzeo telo Crkve. Nebo je radi Crkve, a nije Crkva radi neba… Nikakva sila ne može pobediti Crkvu. Crkva je Božija, a Bog je moćniji od svega. Crkva je viša od zemlje; ona prevazilazi i samo nebo. Svojim bleskom Crkva je prevazišla blesak sunca.[7]

Zato što je Crkva — Bogočovek Hristos, na nju napada svako zlo i sva zla, svaki đavo i svi đavoli. I zbiva se proroštvo Spasovo: „Ako mene izgnaše. i vas će goniti“.[8]Ali, u svima borbama sa Crkvom, ishod je uvek jedan isti: pobeda Crkve nad svima crkvoborcima, u svako vreme, na svima bojištima. Sve tako — do Strašnoga Suda. Jer je Crkva — smrt grehu, svakome grehu; smrt smrti, svakoj smrti; smrt đavolu, svakome đavolu. Istorija svedoči istinitost Spasove istine: „U svetu ćete imati nevolje; ali ne bojte se, jer ja pobedih svet“.[9] Ta pobeda, ta svepobeda Crkve jeste sva od Gospoda Hrista, a od nas ljudi: vera. Sveti Voanerges bogoglasi: „Vera je naša pobeda koja pobedi svet“.[10] I to vera u Bogočoveka Hrista, koji je kroz tu veru u nama, i pobeđuje svet.[11] Pobeđuje kroz nas, a pre svega kroz svete Apostole i Mučenike i Pravednike i sve hrišćane. Sveti Zlatoust navodi Spasovu blagovest: „Na ovome kamenu sazidaću Crkvu Svoju, i vrata paklena neće je nadvladati“.[12] I veli: ma kako razgledao ovu reč, istinitost je njena očigledna kao sunce. Nije čudesno samo to što je Gospod Hristos osnovao Crkvu Svoju u celoj vaseljeni, već i to što ju je učinio nepobedivom; i to nepobedivom i onda kada neprijatelji napadaju na nju sa svih strana. Reči: „Vrata paklena neće je nadvladati“, označavaju opasnosti koje survavaju u pakao. Ove su reči sjajno opravdane delima. u ovim rečima je nepobediva sila koja izvršuje sve. Samo su tri reči: „sazidaću Crkvu Svoju“, ali je u njima ogromno delo: napuniti svu vaseljenu crkvama, obratiti tolika plemena, ubediti narode, uništiti predačke običaje, iskoreniti, ukorenjenu naviku, svrgnuti vladavinu sladostrašća i razvejati silu bezbožja kao prah; žrtvenike, idolišta, idole i njihove službe, nepristojne svetkovine i nečista žrtvoprinošenja rasterati kao dim; i podignuti crkve i oltare istinitome Bogu svuda, širom cele zemlje. Vaistinu ogromno delo, vaistinu dokaz sile Božanske: otrgnuti vaseljenu od poročnih navika; odbaciti ono što je iz davnih vremena bilo primljeno od otaca. dedova, pradedova i prastarih predaka, od filosofa i učenjaka, i primiti druge nove običaje, nove podvige. Gospod Hristos je izgonio raskoš, zavodio post; izgonio gramzivost, zavodio siromaštvoljublje; izgonio neumerenost, zavodio zdravoumlje; izgonio gnjev, zavodio krotost; izgonio zavist, zavodno druželjublje; odvraćao od puta širokog i izvodio pa put tesan, mučan i težak. I On je uzeo ne neke druge ljude, izvan zemlje, i bez spomenutih navika, nego je te iste ljude, iskvarene u ovom svetu i zaglibljene u blatu nevaljalstva, uzeo i naredio im da idu putem tesnim i mučnim, tegobnim i napornim i ubedio ih. I koliko njih ubedio? Ne jednog, ne deset, ne dvadeset, ne sto, nego sve što žive pod suncem. I ubedio ih preko koga? Preko dvanaest ljudi neukih, prostih, neznatnih, siromašnih, koji nisu znali jezike, koji nisu imali otadžbine, ni bogatstva, ni svetske moći, ni slave, ni znamenite pretke, ni silu reči, ni umetnost krasnorečivosti, ni preimućstva učenosti; nego su bili prosti ribari, zanatlije. I preko njih je Gospod ustrojio Svoju Crkvu, raširenu s kraja do nakraj vaseljene! Pritom, njih su gonili sa svih strana. Gonili ih: carevi, vladari, prostaci, slobodnjaci, robovi, narodi, gradovi. I gonili ne samo njih, nego i one koji su primili njihovo učenje. Bio je opšti rat, i protiv učenika i protiv učitelja, pošto je to učenje izgledalo protivno i carskim naredbama, i otačkim običajima i navikama. Pa ipak oni su takom propoveđu ustrojili Crkvu. Kako i na koji način? Silom Onoga koji im je to naredio; On sam bio im je rukovoditelj; Sam je On sve teško čini lakim. Da Božanska sila nije sarađivala, ovo delo ne bi imalo ni svoga početka. I kako bi se ono moglo izvesti? Ali Onaj koji reče: neka bude nebo! — i bi tako; Koji reče: neka postane zemlja, — i ona stvarno postade; Koji naredi: neka sine sunce! — i pojavi se svetilo; Koji je sve stvorio rečju Svojom, Taj je i ustanovio Crkvu; i Njegova reč: „sazidaću Crkvu Svoju“, — izvršila je sve to. Takve su reči Božje, one čine dela, divna i čudesna. Nekada je On rekao: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje,[13] — i odjednom sve postade vrt; poslušavši naredbu, zemlja se pokri lugovima i bezbrojnim biljkama. Tako i sada On reče: „sazidaću Crkvu Svoju“, — i to se zbi sa velikom lakoćom.[14]

Crkva je telo — bogočovečansko telo; u tom telu je jedno srce — bogočovečansko srce, jedna duša — bogočovečanska duša, jedna savest — bogočovečanska savest, jedna vera — bogočovečanska vera, jedna ljubav — bogočovečanska ljubav, jedan život — bogočovečanski život. Radi čega? — Da bi svaki caocećao svima, i svi svakome; da bi svaki živeo u svima, i svi u svakome. Nema čoveku bližeg srodstva od onog u Crkvi: „jedno srce i jedna duša“.[15] U Crkvi je saborno sve: i život, i besmrtnost, i večnost, i bogočovečnost. I svaki član Crkve učestvuje u tom sabornom bogočovečanskom životu Crkve, pο meri svoje dobre volje, oplemenjene i osvećene svetim tajnama i svetim vrlinama. Ο tome Sveti Zlatoust blagovesti: Crkva je telo; ono ima oči, ima i glavu. Kada petu ubode trn, oko se spušta dole, jer je član tela, i ne govori: ja zasedam na visini i ne marim za niži član; naprotiv, oko se spušta, ne napuštajući svoju visinu. Jer, šta je niže od pete, ili visinskije od oka? — Ipak se ta nejednakost ispravlja sastradalnošću, i sve se ujedinjuje ljubavlju.Takopostupajiti: ako si okretan i vredan, ali imaš brata koji ne može da te sustopice prati, onda neka se tvoje uκο savije k peti i pokaže sažaljenje prema članu koji ramlje, da on ne bi zbog sporosti i tvoje brzine ostao bez pomoći. Ti si bogat?

Radujem se i ushićen sam; no tvoj brat je siromah; neka ne ostane neobogaćen tvojim bogatstvom.[16]

U Crkvi Hristovoj svi smo mi međusobno povezani jednim bogočovečanskim životom kao sastavni delovi jednoga tela, bogočovečanskog tela Crkve: svetitelji sa grešnicima, pravednici sa nepravednicima, pokajnici sa nepokajnicima, služeći jedni drugima. Sveti Zlatoust blagovesti: Mučenici su stradali, a mi se radujemo; oni su se podvizavali, a mi se veselimo; njihov je venac i slava opšta, ili bolje: slava cele Crkve. Jer Mučenici su naši organski delovi i članovi. Kruniše se glava — i celo se telo Crkve raduje. Mi smo noge, a Mučenici su glava; no glava ne može reći nogama: ne trebate nam.[17] Proslavljeni su članovi, ali ih sjaj slave njihove ne otuđuje od veze sa ostalim delovima tela: članovi su naročito onda slavni kada se ne odvraćaju od veze sa nama; tako i oko, iako je svetlije od svega ostalog tela, očuvava u najpunijoj meri svoju slavu kada se ne odvaja od ostaloga tela. No, što ja govorim ο Mučenicima? Ta sam se Gospod nije postideo da bude naša Glava; utoliko pre Mučenici se ne stide da budu naši članovi. naši organski delovi, jer je u njih ukorenjena ljubav, a ljubav obično sjedinjuje i povezuje ono što je razdvojeno, i ne vodi mnogo računa ο zaslugama. I kao što Mučenici sastradavaju nama u gresima našim, tako se i mi radujemo s njima njihovim podvizima. To nam i sveti Apostol naređuje, govoreći: Radujte se s radosnima i plačite s plačnima.[18]

Bogočovečanske tajne Ličnosti Spasove u isto vreme su i tajne Crkve Njegove. Naročito tajna smrti Spasove. Peti Evanđelist, Sveti Zlatoust blagovesti: Kada je Hristos bio uznesen na krst, prikovan i umro, tada: jedan od vojnika probode mu rebra kopljem, i iziđe krv i voda,[19] i iz te krvi i vode postade sva Crkva. Sam Gospod svedoči ο tome kada govori: Ako se κo ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božje.[20] Krv On naziva duhom. Mi se rađamo vodom krštenja, a hranimo se krvlju. Stoga smo mi, po reči svetog Apostola: udi tela njegova, od mesa Njegova, i od kostiju Njegovih.[21] I kao što je u vreme sna Adamova bila sazdana žena, tako se i u vreme smrti Hristove obrazovala Crkva iz rebra Njegova.[22]

Sveti Zlatoust bogonadahnuto blagovesti: Crkvom ja nazivam ne samo mesto nego i naravi, ne zidove crkve nego zakone Crkve. Kada išteš utočišta u Crkvi, ti ga ne išti u zidinama nego u raspoloženju duše, jer Crkva — nije zid i krov, već — vera i život. Ne napuštaj Crkve. Napustiš li je, Crkva nije kriva već tvoja malodušnost. Ništa nema ravnoga Crkvi. Ne govori mi ο zidovima i oružju; sa vremenom zidovi oveštaju, a Crkva nikada ne stari; zidine razrušuju varvari, a Crkvu ne pobeđuju ni đavoli. Ove reči nisu hvalisavost; ο tome svedoče dela. Koliko je bilo onih koji su napadali Crkvu, pa su sami izginuli! Α Crkva se uzdigla iznad nebesa. Takva je veličina Crkve: kada napadaju na nju, ona pobeđuje; kada joj rade ο glavi, ona nadvlađuje; dobija rane — i ne iznemogava; usred besnih valova — ne tone; u najsilovitijoj buri — ne trpi brodolom; u borbi je nepobediva, u bitci neporaziva.[23]

Ne udaljuj se od Crkve, savetuje Zlatousti ispovednik, jer ništa nije jače od Crkve. Tvoja nada je Crkva, tvoje spasenje — Crkva, tvoje utočište — Crkva. Ona je viša od neba, ogromnija od zemlje. Ona nikada ne stari već uvek cveta.[24] Čoveče, nema ništa moćnije od Crkve. Obustavi rat tvoj protiv nje, da ne bi razrušio svoje moći; ne prenosi rat u nebo.[25]

Koliko je neprijatelja ustajalo protiv Crkve, veli Sveti Zlatoust, pa ipak ona nikada nije bila pobeđena. Koliko vlastodržaca! Koliko vojskovođa! Koliko careva! Ustajali su protiv nje učenjaci, ustajali silnici, i to od samog početka njenog, i nisu je iskorenili. Svi su oni predani zaboravu, a Crkva se uzdigla iznad neba. Iako se nalazi na zemlji, Crkva živi na nebu. Otkuda se to vidi? Od samih dela. Rat je vođen protiv jedanaest učenika; sva je vaseljena ratovala protiv njih; no pobedili su oni protiv kojih se ratovalo; ovce su pobedile vukove. Α to je učinio Hristos Gospod, da bi nam pokazao da se to zbiva ne na prirodan način već na nadprirodan. Crkva je utvrđena čvršće od neba. Lakše je suncu ugasiti se negoli Crkvi biti uništena. To objavljuje Onaj koji ju je osnovao: Nebo i zemlja proći će, ali reči moje neće proći.[26] I On je to ne samo rekao nego i ispunio. Α zašto je On osnovao Crkvu tvrđom od neba? Zato što je Crkva skupocenija od neba. Radi čega je nebo? Radi Crkve, a ne Crkva radi neba. Nebo je radi čoveka, a ne čovek radi neba. To se vidi i iz toga što je Gospod sam učinio: primio je na Sebe ne nebesko telo već čovečije.[27]

Crkva kao Bogočovečanski organizam, i stoga kao Bogočovečanska organizacija, predstavlja, i jeste najsavršenije ljudsko društvo u nebozemnom svetu. Sve naše, osim greha, Gospod Hristos je učinio Svojim, i sve Njegovo, po neizmernom čovekoljublju Svom, On je učinio našim, u Bogočovečanskom telu Svom — Crkvi. Sveti Zlatoust blago vesti: Mi smo jedno telo, i udovi i organski delovi jedan drugome.[28] Neka niko ne ište svoje; a ištući svoje, neka svaki ima u vidu bližnje; što je naše, to je i njihovo. Ne budimo razdvojeni meću sobom. Neka niko ne govori: taj i taj mi nije prijatelj, nije rođak, nije sused; ja nemam ničeg zajedničkog s njim. No iako ti on nije ni rođak, ni prijatelj, ipak je on čovek, jedne prirode s tobom, imate jednoga Gospoda; on je sarob, sažitelj tvoj, pošto živi u jednom svetu s tobom. Α ako je on još i jedne vere s tobom, onda je on i član tvoj, deo bića tvog. Koje to prijateljstvo može proizvesti takvo ujedinjenje kao srodstvo po veri? Mi smo dužni pokazivati ne takvu blizost, imati među sobom ne takvo opštenje, kao što pokazuju i imaju prijatelji s prijateljima već kao organski delovi jedan sa drugim. Uzvišenije od toga prijateljstvo i družbu niko nikada naći neće. Ti isto tako ne možeš govoriti: otkuda meni bliskost i veza s tim i tim, kao što ne možeš reći to ο svome bratu, jer bi to bilo smešno. Jer je rečeno: „Svi se mi krstismo u jedno telo“.[29] Zbog čega: „u jedno telo“? Zbog toga, da se ne bismo razdeljivali, već da bismo međusobnom slogom i prijateljstvom čuvali vezu celoga tela. Zato, nemojmo prezirati jedan drugog, da ne bismo prenebregli same sebe, jer je rečeno: Niko ne omrznu kad na svoje telo, nego ga hrani i greje.[30] Radi toga nam je Bog dao jedan dom — ovaj svet; raspodelio je sve podjednako: zapalio je jedno sunce za sve; rasprostro je jedan krov — nebo; postavio jednu trpezu — zemlju; dao je i drugu trpezu, daleko važniju od ove, no takođe jednu; učesnici svetih tajni znaju ο čemu govorim; darovao je svima jedan duhovni način rođenja; u svih nas je jedna otadžbina na nebesima: svi se pričešćujemo iz jedne iste čaše. Bog niti je bogatašu dao nešto veće i dragocenije, niti siromahu nešto manje i bezvrednije, nego ih je sve podjednako prizvao, i svima kako telesna tako i duhovna blaga podjednako predao. Ali, otkuda toliko nejednakosti u životu? Od gramžljivosti i naduvenosti bogataša. No, braćo, neka tako više ne bude, Pošto je u nas zajedničko ono što je najneophodnije, i što nas sjedinjuje u jedno, onda se nemojmo deliti zbog zemaljskih i ništavnih stvari, mislim; zbog bogatstva, siromaštva, porekla, neprijateljstva, prijateljstva. Sve je to senka, i ništavnije od senke, za one koji se ujedinjuju vezama naujzvišenije ljubavi. Budemo li čuvali te veze neraskidljivima, onda nikakav zao duh neće moći prodreti u nas, da bi razrušio takvo jedinstvo. Stoga, neka u svima nama bude to jedinstvo blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našeg Isusa Hrista.[31]

To bogočovečansko jedinstvo među sobom mi postižemo u Bogočovečanskom telu Hristovom — Crkvi. Zato, blagovesti Sveti Zlatoust, da bismo, ne samo ljubavlju nego samom stvarnošću, postali udovi, živi organski delovi tela Hristova, treba nam pričešćivati se tim telom. Α to biva preko hrane (tojest preko svetog Pričešća) koju nam je Gospod Hristos darovao, da bi izrazio svoju veliku ljubav prema nama. Radi toga je On sjedinio Sebe sa nama i rastvorio telo Svoje u nama, da bismo mi obrazovali nešto jedno, kao telo, sjedinjeno sa glavom. I to je znak silne ljubavi. Gospod Hristos je, da bi nas uveo u prisno prijateljstvo sa Sobom i pokazao Svoju ljubav k nama, dao onima koji žele ne samo da vide Njega, nego i da Ga opipaju, i jedu, i zubima se dotiču tela Njegova, i sjedinjuju se s Njim, i zasićuju Njime svaku želju. Α od ove trpeze treba da odlazimo kao lavovi, dišući ognjem, strašni za đavola, stalno misleći ο našoj Glavi i ο onoj ljubavi kakvu je On pokazao prema nama. Roditelji često daju svoju decu na odgoj drugima; a ja, veli Spasitelj, ne radim tako, nego vas hranim Svojim telom, predlažem vam Sebe sama, želeći da svi budete plemeniti, i dajući vam nade na budućnost. Onaj koji je darovao sebe vama ovde, utoliko će pre to isto učiniti vama i tamo. Ja sam uzaželeo postati vaš brat; ja sam vas radi uzeo na Sebe telo i krv; i to telo i krv, preko kojih sam se orodio s vama, ja vam opet dajem. Ta krv vam daje izgled cvećni i carski; rađa krasotu neiskazanu; ne dopušta plemenitosti duše da uvene, neprestano je napajajući i hraneći. Naša krv se obrazuje od hrane, i ne postaje odjedanput krvlju, nego postepeno to postaje; a ova krv odmah hrani dušu i predaje joj neku veliku silu. Ova krv, kada se dostojno prima, uklanja i daleko odgoni od nas demone, a doziva nam anđele i Gospodara anđela. Demoni beže odande gde vide krv Gospodnju, a anđeli se stiču tuda. Ta krv, prolivena na krstu, omila je svu vaseljenu. Ta krv je spasenje duša naših. Njome se duša omiva; njome se ukrašuje: njome se zapaljuje. Ona čini naš um svetlijim od ognja. Ona čini našu dušu čistijom od zlata. Ta se krv prolila i učinila nebo dostupnim za nas.

Vaistinu su strašne tajne Crkve; vaistinu je strašan žrtvenik. Iz raja je tekao izvor, iz koga su se izlivale veštastvene reke; a iz ove trpeze ističe izvor, koji proizvodi duhovne reke. Kraj ovog izvora su posađene ne vrbe nerodne, već drveta koja dosežu do samoga neba i donose uvek rod zreo i neuvenljiv. Ako koga muči žega, neka pribegne ovom izvoru i rashladi sebe, jer ovaj izvor osvežuje sve što je opaljeno ognjenim strelama đavola. Ovaj izvor je s neba, i otuda se on napaja. On ima mnoge potoke. koje izvodi Utešitelj. a pri tome posrednik biva Sin, stvarajući u nama raspoloženje. Ovaj izvor je izvor svetlosti, i izliva zrake istine. K njemu se sležu i Nebeske Sile, da posmatraju krasotu njegovih potoka, jer one jasnije vide i silu predloženih darova i njihovo nepristupno blistanje. Kada bi moguće bilo staviti svoju ruku ili jezik u rastopljeno zlato, oni bi se tog časa pozlatili. Sasvim tako isto, i još mnogo veće dejstvo proizvodi i sveta tajna Pričešća. Silnije od ognja buja i juri ova reka, ali ne spaljuje već samo očišćuje sve čega se kosne. Ta krv je dragocenost vaseljene; njome je Hristos kupio Crkvu; njome ju je svu ukrasio. Hristos nas je i kupio krvlju, i ukrasio krvlju. Oni koji se pričešćuju tom krvlju stoje zajedno sa Anđelima, Arhanđelima i Nebeskim Silama, obučeni u carsku odeću Hristovu i naoružani duhovnim oružjem. No time ja još nisam rekao ništa veliko; oni bivaju obučeni u samoga Cara.[32] I još: u svakoj Crkvi i u svakoj duši svuda se nalazi sav Hristos, i nigde ne postoji samo delić Njegov. u svakoj duši je jedan i isti Hristos.[33]

Na Krstu se zbila najveća tajna: „odmah iziđe krv i voda“.[34] Ovi su izvori potekli ne bez važnosti i ne slučajno, već zato što je iz jednoga i iz drugoga obrazovana Crkva. To znaju oni koji su posvećeni u tajnu: vodom se oni preporađaju, a krvlju i telom se hrane. u stvari, odavde dobijaju svoj početak svete tajne. I stoga, kada pristupaš strašnoj Čaši, pristupaj tako kao da piješ iz samog rebra. Evanđelist objavljuje blagovest: Onaj koji to vide, posvedoči. i svedočanstvo je njegovo istinito,[35] tojest: ja nisam čuo od drugih, nego sam sam bio prisutan tome i video, i svedočanstvo je njegovo istinito.[36]

U Bogočovečanskom telu Crkve svaki se član osabornjuje, umnožava sebe, obogočovečuje sebe, živi u svima i kroza sve, nikada nije sam već uvek „sa svima svetima“,[37] sa svima članovima Crkve, postepeno ispunjujući sebe „svakom punoćom Božijom“,[38] osvevrlinujući sebe kroz svete tajne, i neprestano jačajući u Gospodu i u sili jačine Njegove.[39] Sveti Zlatoust blagovesti: Ništa se ne može uporediti sa jednomišljenošću i slogom; pri tome i jedan čovek postaje ravan mnogima. Na primer: ako dva ili deset njih budu jednodušni, onda jedan već nije jedan nego svaki od njih biva deset puta veći, i ti ćeš u desetorici naći jednoga, i u jednom — desetoricu. Ako oni imaju neprijatelja, onda neprijatelj napada ne jednoga, i biva pobeđen kao da je napao desetoricu, jer doživljuje poraz ne od jednoga već od desetorice. Ako je jedan osiromašio, on ipak nije siromah, jer ima imetak u devetorici. I on ne gleda samo svojim očima već i očima ostalih; ne hoda samo svojim nogama već i nogama ostalih; ne radi samo svojim rukama već i rukama ostalih. On ima i deset duša, pošto se brine ne samo sam ο sebi već se i drugi brinu ο njemu. Kada bi njih bilo i sto, — opet biva to isto, moć će se još uvećati.

To sve radi evanđelska ljubav; ona jednoga čini nepobedivim i mnogobrojnim. Pri njoj i jedan može biti u mnogim mestima: jedan i isti čovek i u Persiji i u Rimu. Što ne može da učini priroda, to može ljubav. Jednim delom će on biti ovde, a drugim tamo; ili tačnije: on je sav ovde, i sav — tamo. Ako pak on ima hiljadu prijatelja ili dve hiljade; pomisli koliko puta će se onda uvećati njegova sila. Vidiš li kakvo povećanje proizvodi ljubav? U samoj stvari, neobično je to što ljubav od jednoga pravi hiljadu! Ljubav je bolja od vlasti i svakog bogatstva; ona je skupocenija od zdravlja i od same svetlosti; ona je — osnov dobrodušnosti.[40] Mi smo jedan drugome ne samo braća nego i živi članovi, udovi, jedno telo. Ako mi cenimo ime brat, utoliko više treba da cenimo ime — živi član, organski član.[41]

Spasenja nema van Spasitelja, a Hrista Spasitelja nema van Bogočovečanskog tela Njegovog — Crkve. Zato nema spasenja van Crkve. Nenadmašni Zlatousti blagovestnik blagovesti: Spasenje je u Hristu; Hristos je u domu Božjem — Crkvi, koja je po svoj vaseljeni. Mnogobrojne crkve, koje se nalaze po gradovima i raznim zemljama, sačinjavaju samo jednu Crkvu: u njima je svuda jedan Hristos, savršen i nedeljiv. Apostol Pavle veli da svi mi i sačinjavamo jedno u Hristu što je „jedan Gospod i jedna vera“.[42]U Hristu, u žrtvi Njegovoj, mi imamo spasenje. I sve što je bilo pre Njegovog dolaska sačinjavalo je pripremu za Njegov dolazak, i stvar spasenja vascelog čovečanstva postavljena je bila tako, kao da se pred očima svih svo vreme obavljala žrtva Hristova, prinošena za sve. No kao što nam je poznato, to spasenje pripada jedino i samo Crkvi, i niko ne može van Crkve biti zajedničar Hristu, niti se spasti. Znajući to, mi znamo da se spasenje svega sveta obavlja u Hristu, i za bezbožne jeresi nema nikakve nade, pošto nemaju zajednice sa Hristom, nego uzalud prikrivaju sebe spasonosnim imenima, nazivima, eda bi zavele one koji više obraćaju pažnju na naziv i spoljašnjost nego na istinu. Stoga, neka niko ne misli da se iko može spasti bez Hrista. Α one koji u naše vreme preinačavaju i izvrću istinu, one koji se kite sujetnom i lažnom sličnošću Crkvi, sličnošću tuđom Hristu i istini, njih neka niko ne naziva hrišćanima i ne opšti sa njima.[43]

Pošto smo u Crkvi svi jedno telo, pod jednom Bogočovečanskom Glavom, to smo svi odgovorni za svakoga, i svaki za sve. Živo osećajući to, Sveti Zlatoust blagovesti: Mi sačinjavamo jednu Crkvu, skladno sastavljene udove, organske delove jedne Glave; svi smo mi jedno telo; ako jedan član bude zanemaren, onda se svo telo zanemaruje. Tako, nepristojnim ponašanjem jednoga narušava se pobožna urednost svih. u crkvi svi mi stojimo zajedno sa anđelima. S njima pevamo, s njima hvale uznosimo. Α ti stojiš nepobožno. Pa se i smeješ? Nije li čudnovato što udar munje ne pada ne samo na takve nego i na nas? Stvarno. to je dostojno udara munje.[44]

Zbog svoje Bogočovečanske osobenosti Crkva je uvek jedna i jedinstvena, saborna, vaseljenska i nedeljiva. Sve Bogočovečanske sile njene: svete Bogočovečanske sile njene: svete tajne i svete vrline, i jesu uvek ujedinjujuće i osabornjujuće sile njene, koje uvek neumorno i životvorno deluju u njenom nebozemnom telu pod svemudrom Glavom sladčajšeg Gospoda. Sav ucrkvenjen i ocrkvenjen, Sveti Zlatoust blagovesti iz samog Bogočovečanskog srca Crkve: Crkva se naziva Božjom zato što u njoj treba da bude jedinstvo, jer ako je Božja, onda je sjedinjena i jedna, ne samo u Korintu, nego i u celoj vaseljeni. Ime Crkve je ne ime razdeljenja nego sjedinjenja i sloge . Crkva treba da bude svuda jedna, i ako se nalazi u raznim mestima. Mesto razdeljuje, no Gospod ih sjedinjuje, kao zajednički svima. Zbog različitosti mesta Crkve ne gube slogu, jep ih jedan Gospod sjedinjuje.[45] Hristos je temelj. Zidajmo na tom temelju i držimo se na njemu, kao loza na čokotu, i ne odvajajmo se od Hrista, jer odvojimo li se od Njega, odmah ćemo propasti. Loza upija u sebe sok, jer je sjedinjena sa čokotom; i zgrada stoji, jer je na temelju, a ono što se otkine propada, jer se ni na čemu ne drži. Stoga, držimo se Hrista ne prosto već priljubljujući se uz Njega; odvojimo li se od Njega, propašćemo. Priljubljujmo se uz Njega delima. Mnogim upoređenjima Gospod nam preporučuje sjedinjenje s Njim. Eto: On je glava,. mi telo; između glave i tela može li biti kakvog rastojanja? On je temelj mi zgrada; On je čokot, mi loze; On je ženik, mi nevesta; On je pastir, mi ovce; On je put, mi putnici; mi smo hram, On obitavalac; On je prvenac, mi braća; On je naslednik, mi sunaslednici; On je život, mi živi; On je vaskrsenje, mi vaskrsavamo Njime; On je svetlost, mi prosvetljavani Njime. Sve to označava sjedinjenje, i ne dopušta nikakvo odvajanje, čak ni najmanje, pošto onaj koji se odvoji malčice, taj će se potom odvojiti i mnogo. Tako telo, nanese li mu se mačem makar i mala rana, kvari se; zgrada, napukne li makar malo, sruši se; i grana, odlomivši se od korena makar malo, nije nizašta. Na taj način, to malo već i nije malo, nego je skoro sve. Stoga, kada mi pogrešimo u nečemu malo, ili se razlenjimo malo, odmah obratimo pažnju na to malo; a ne obratimo li pažnju, to malo će ubrzo postati veliko. Ne obraćamo li pažnju na svoje male grehe, mi ćemo upasti u velike. Greh je bezdna, koja odvlači udubine i ugušuje.[46]

 


NAPOMENE:

[1] Najubedljiviji svedok toga u novije vreme jeste jeromonah Dr Atanasije Jevtić sa svojom svetootački nadahnutom studijom: Eklisiologija apostola Pavla po Sv. Zlatoustu (na grčkom); Atina 1967.

[2] sr. Ef. 3, 8—10. 15; 1 Petr. 1, 12.

[3] Beseda pred progonstvo, 2; R. gr. t. 52, col. 429.

[4] Εf. 4, 13

[5] Μt. 24, 35.

[6] Mt. 16, 18.

[7] Beseda po povratku iz progonstva: R. gr. t. 52, col. 433.

[8] Jn. 15, 20.

[9] Jn. 16, 33.

[10] 1 Jn. 5, 4.

[11] Sr. 1 Jn. 5, 5; 4, 2—4

[12] Mt. 16, 18.

[13] 1 Mojs. 1, 11.

[14] Protiv Jevreja i neznabožaca, 12. 13; R. gr. t. 48, col. 829. 830, 831; sr. Protiv Jevreja, V, 2; R. gr. t. 48; col. 885—6.

[15] Sr. D. Α. 4, 32.

[16] Ο Lazaru, VI, 4; R. gr. t. 48, col. 1032

[17] 1 Κor. 12, 21.

[18] Rim. 12, 15. Ο sveštenomuč. Romanu, Pohvalna reč, I, 1; Ρ. gr. t. 50, col. 605. 606. 607.

[19] Jn. 19, 34.

[20] Jn. 3, 5.

[21] Ef. 5, 30.

[22] Pohvala Maksimu, 3; R. gr. t. 51, col. 229.

[23] Ο Evtropiju, Η, 1; Ρ. gr. t. 52, col. 397.

[24] tamo, II, 6; col. 402.

[25] Pred odaslanje u progonstvo, 1; R. gr. t. 52, col. 429.

[26] Mt. 24, 35.

[27] Beseda na reči proroka Isaije, IU; str. 407; Tvorenija Sv. J. Zlatousta, tom VI, kniga pervaja; S. Peterburg, 1900.

[28] Rim. 12, 5.

[29] 1 Kor. 12, 13.

[30] Ef. 5, 29.

[31] Besede na Jovanovo Evanđelje, Beseda XV, 3; R. gr. t. 59, col. 101. 102.

[32] tamo, Beseda 46, 3. 4; R. gr. t. 59, col. 260. 261. 262.

[33] Na Sv. Pashu, V, 2; R. gr. t. 59, col. 734.

[34] Jn. 19, 34.

[35] Jn. 19, 35.

[36] Bes. na Ev. Jov. 85, 3; R. gr. t. 59, col. 463.

[37] Εf. 3, 18.

[38] Εf. 2, 19.

[39] Εf. 6, 10.

[40] tamo, Beseda 78, 4; R. gr. t. 59, col. 425.

[41] tamo, Beseda 79, 4; Ρ. gr. t. 59, col. 430.

[42] Ef. 4, 5.

[43] Na Sv. Pashu, I; R. gr. t. 59, col. 724. 725.

[44] Besede na Dela Apostolska, Beseda 24, 4; R. gr. t. 60, col. 190.

[45] Besede na 1 Kor., Beseda I, 1; R. gr. t. 61, col. 13.

[46] tamo,Beseda UIII, 4; col. 72. 73.

 

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *