Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Црква – Божија Светајна

 

Све што је у Цркви, и све што јој припада, сачињава највећу Божију Свеблаговест и највећу Божију Светајну.

А то нам је најбогомудрије открио, и посведочио, и показао најхристоноснији апостол свих светова — свети Павле. Нарочито у Посланици Ефесцима. Она је сва с неба, и спада у она изузет на „откривења и виђења Господња”[1], којих је свети апостол Павле био. раскошно удостојаван. Благовест што je у њој, није од људи ни од анђела, нити може бити од њих, већ је сва од Господа Христа, сва од његове вечности, богочовечности, и зато сва премудра, сва свеспасоносна, сва светлоносна. Њене дубине заиста су „Божје дубине — ta βάθη τοΰ Θεοϋ”[2], такои њене висине и њене ширине. А основна је, свеобухватна је благовест ове Посланице: предвечна одлука Тројичног Божанства „да се све састави у Христу што је на небесима и што је на земљи”, тојест да се све ухристови и охристови; да се све састави у једно тело, тело Христово — Цркву, тојест да се све уцркви и оцркви, да се све претвори у Цркву, и тако постигне вечни божански циљ, јер је Црква „тело Христово, пуноћа Онога који све испуњава у свему”[3]. Ова благовест — свеблаговест, ова тајна — светај на каза се пресветом апостолу откривељем; он тврди: „мени се откривењем каза тајна”[4].

Ова благовест, ова свесвета тајна Тросунчаног Господа казује сав смисао неба и земље, свих бића што су на њима и у њима, свих твари што их сачињавају. Све и сва што је на небу и на земљи, има свој божански смисао једино у Христу Господу; ван Њега и без Њега: све и сва је и без смисла и без вредности. Ван Њега и без Њега — први Светлоносац херувим претворио се у Сатану, а како да се човек не претвори у — ђавола, и свако друго биће у — јаук, у лелек, у муку, у страх, у ужас, у лудило, у смрт, у пакао? Одвоји ли се од Христа, човек се одваја од јединог paзумног смисла свога бића, свога живота, свога постојања; и још: одваја се од јединог разумног смисла своје душе, свога ума, своје савести, своје воље, свога тела. Без Христа, шта је човеков ум ако не — муцави лелек; шта је његова душа ако не — језиви баук; шта његова савест ако не — очајни слепац; шта његово тело ако не — одвратни црвињак; шта његова воља ако не — беспомоћни раслабљеник; шта уопште човек ако не страшилно привиђење? Тако и свако друго створење, био то херувим или комарац, губи сваки разумни смисао свога постојања, ако се бићем својим не држи Господа Христа.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Кор. 12, 1—4.

[2] 1 Кор. 2, 10.

[3] Еф. 1, 5. 10. 23; ср. Кол. 1, 14—19.

[4] Еф. 3,3; ср. Гал. 1, 12.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома