NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Grehovne slasti

 

Iskustvo, sveopšte iskustvo roda ljudskog svedoči: svi su ljudi „sinovi protivljenja“, jer svi žive u gresima i prestupima. Trosunčani apostol ubraja i sebe u njih, i izjavljuje: u prestupima „i mi svi živesmo negda po željama tela svoga, čineći volju tela i pomisli, i bejasmo po prirodi deca gnjeva, kao i ostali“[1]. — A mi ljudi živimo u gresima i prestupima? Kada živimo „po željama tela svoga“. A šta su želje tela? Slasti grehovne. Mada sazdano Bogom bezgrešno i sveto, telo je svojim dobrovoljnim i upornim slastoljubljem grehovnim pretvorilo slasti grehovne u nešto svoje, u volju svoju, u htenje svoje, u život svoj, u logiku svoju. U razum svoj, u radost svoju, u cilj svoj, u smisao svoju. Grehovne slasti, a preko njih gresi, postali su u nama volja naša, volja i tela našeg, volja i razuma našeg, što hristonosni apostol i tvrdi govoreći: da mi živimo U gresima i prestupima „tvoreći volje tela i pomisli — τα νίελήματα της oαρκός και των διανοιών“. „Tvoreći volju tela, mi grešimo telesno; a tvoreći volju razuma, mi grešimo duhovno — ψυχικώς“.[2] Kao neka živa sila, greh se razliva po celom biću ljudskom: po duši, po razumu, po srcu, po volji, po telu, i učestvuje u svemu što čovek misli, oseća, hoće, želi, radi. Hteo ili ne, greholjubiv čovek: kad misli — u mnogome grehom misli; kad oseća — u mnogome grehom oseća; kad hoće — u mnogome grehom hoće; kad radi — u mnogome grehom radi[3]. Greh se toliko srodio sa ljudskom prirodom, toliko postao za nju prirodan, iako nije njene suštine, da su svi ljudi — „po prirodi deca gnjeva“.[4] „Deca gnjeva“: stalno se gnjeve na sve što nije greh ili grehovna slast; stalno se gnjeve na sve što je Božje. To su u stvari rođena braća „sinova protivljenja“: svi se oni i gnjeve na Boga i sve što je Božje, i protive Bogu i svemu Božjem. Deca greha su „deca gnjeva“. Jer jedino na šta se Bog gnjevi u ljudima jeste greh[5]. Α gnjev Božji na greh, prenosi se i na ljude kada oni uporno izjednačuju sebe sa grehom i dobrovoljno ostaju deca greha — „deca gnjeva“[6], „sinovi protivljenja“[7]. Živeći u gresima, mi u stvari mrtvujemo daleko od Boga, u svome malom zemaljskom paklu, ali koji ima sve odlike i oznake večnoga pakla, i u kome je kroz sve naše slasti i strasti vrhovni, mada nevidljivi, vladar i gospodar — đavo i crni anđeli njegovi.

„Ali Bog koji je bogat u milosti, zbog prevelike ljubavi svoje koju ima k nama, i nas, koji bejasmo mrtvi u gresima, ožive sa Hristom — blagodaću ste opaseni —, i s Njim vaskrse i posadi na nebesima u Hristu Isusu“[8]. — Samo je prevelika ljubav Božja k nama, obićena i oličena u Bogočovečanskom telu Hristovom, Crkvi, uzrok našeg oživljenja iz mrtvih Hristom, našeg vaznesenja na nebo Hristom, našeg življenja u Hristu iznad svih Heruvima i Serafima. Tu nema nikakvih zasluga naših; tu smo mi poplavljeni bezobalnim okeanom svemilosti Božje; zaista smo spaseni blagodaću, koja i diše, i živi, i postoji svemilošću Svemilostivoga. Mrtvi u gresima, mi nikada ne bismo mogli sami sebe ni oživeti, ni vaskrsnuti, ni uzneti na nebo, ni živeti i večnovati u nadheruvimskoj božanskoj slavi. Sve je to delo bezgranične ljubavi Božje prema nama u Hristu Isusu, delo bezgraničnog čovekoljublja Božjeg.

 


NAPOMENE:

[1] Ef. 2, 3.

[2] Ikumenije, tamo, ad loc; col. 1189 V.

[3] Sr. Rm. 7, 14—20; Kol. 3, 7

[4] Ef. 2, 3.

[5] Sr. Rm. 1, 18.

[6] Sr. Rm. 2, 8—9; Kol. 3, 6.

[7] Ef. 5, 6.

[8] Ef. 2, 4—6.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *