NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Istina = čovek

 

Istina = čovek. Eto ko je Hristos i šta je Hristos. A kada se sva Istina mogla ovaplotiti, i ovaplotila se u čoveka, znači: čovek je sazdan da bude telo Istine, ovaploćenje Istine. Glavna blagovest Bogočovekova je ovo: biti čovek nije drugo nego biti ovaploćenje Istine, ovaploćenje Boga. Zato je Bog i postao čovek, i ostao zanavek Bogočovek.

„Hristos je, kao Tvorac i Ureditelj, glava i Anđela i ljudi. Od Hrista je svo telo Crkve. Rekavši „telo“, sveti apostol spominje i ono što je svojstveno telu. Svo telo Crkve, veli on, preko sveza i sastavaka snabdeveno od Hrista svakom blagodaću, raste rastom po Bogu. A kakvo je to rašćenje po Bogu? Rašćenje ne telom, nego življenjem po Bogu — τη πολιτεία και α θεόv”.[1] „Gospod Hristos je glava cele Crkve; a Crkva je telo Njegovo. Tako, iz Njega celo telo Crkve ima i samo svoje biće — to είναι, i svoje dobrobiće — το εU είνω. Ko otpadne od Njega, odmah propada. Jer kao što se osećajni duh iz mozga predaje celome telu preko nerava, i od glave je svaki osećaj i svaki pokret, — tako se i celo telo Crkve snabdeva od Hrista, tojest prima život i duhovno rašćenje. A kada ono ima to? Kada je sjedinjeno sa Njim. Jer u takvom slučaju Duh Sveti snabdeva telo rašćenjem. Jer ako telo nije vezano i sjedinjeno sa glavom i sa samim sobom, onda ne biva ni snabdevanja Duhom, ni rašćenja Bogom, tojest najboljeg življenja po Bogu“.[2]

Život u Hristu = život u Crkvi je život u vasceloj Istini. Onda se ne živi ni svetom, ni radi sveta; ne služi svetu, ni stihijama sveta. Čovek je sav u Hristu, i zato sav umro „stihijama sveta“: ne gleda u njima ni izvor života, ni izvor istine, ni izvor saznanja. Svakoj tvari on zna vrednost i mesto; nikada nijednu ne bogotvori, iako se odnosi prema svima kao prema logosnim tvorevinama. Čovek je u svetu da Bogom Logosom vlada svetom, stihijama sveta. A on to može ako je ispunjen životvornim i božanskim silama Boga Logosa. Α njima se ispunjuje ako živi u svetom telu Boga Logosa, Crkvi. Van Crkve, ljudi robuju stihijama sveta, ne vladaju nad njima. Oni u pojedinim stihijama vide svoju sudbinu, ili voditelje svoje sudbine, pripisuju im tvoračke, stvaralačke i promisliteljske sile: poštuju tvar, ne poštuju Tvorca; služe tvorevini, odbacuju Stvoritelja.[3] „Ne dohvati se, ne okusi, ne dotakni!“ Sve su to propisi pomoću kojih se robuje stihijama sveta kao nečem moćnijem, umnijem, božanskijem od ljudi. U stvari, „sve je to na pogibao onome koji čini“: jer se pokazuje kao stvaripoklonik, kao idolopoklonik, koji služi tvari a ne Tvorcu. Kada je Bog Logos ovaploćeni u našem svetu, onda je tu i sva mudrost božanska, i sva sila, i sva moć. Koliko pak čovek mora biti i slep, i gluv, i bezuman, i mrtav, pa da i dalje živi „po zapovestima i naukama ljudskim“. Ašta jeu njima? Zar ne ono što je samo „na pogibao onome koji čini“.[4]

Idolosluženje je služiti stihijama sveta, ili zapovestima i naukama ljudskim kao vrhovnim božanskim vrednostima, koje ljudi stavljaju na mesto jedinog istinitog Boga i Gospoda Isusa Hrista. Mnogo je samoljublja i greholjubive samovolje proglašavati za božanstvo ono što nikako ni po čemu to nije. Tako su ljudi poizmišljali i stvorili mnoge lažne bogove, sve po slici i prilici svojoj. I na tome zasnovali svoje lažne vere i samovoljne pobožnosti. A kada se u ime tih samovoljnih pobožnosti udari i u prividno bogougodne podvige, ispaštanja, isposništva, i to je sve „na pogibao onome koji čini“ to. Zaista su sve zapovesti i nauke ljudske „samo po izgledu mudrost“, a iznutra — pustoš i smrt. Jer nemaju ni božansku istinu, ni božansku moć, da bi nas spasle od zla, od greha od smrti. A kakva nam je korist od njih, kada nas ne spasavaju od onoga što sačinjava najveću muku, najveći užas, pa i sam pakao za ljudsko biće? Sve je to, u krajnjoj liniji, idolopoklonstvo, a nikako i nikada bogopoklonstvo: obožavanje tvari mesto Tvorca, služenje tvarima a ne Tvorcu. Nema sumnje, u tome je glavno ludilo čulnoga razuma ljudskog.[5]

 


NAPOMENE:

[1] Ikumenije, tamo, sar. 2, vers. 19: col. 40 V.

[2] Blaž. Teofilakt, tamo, sar. 2. vers. 19; col. 1249 A V.

[3] Sr. Rm. 1, 21—25.

[4] Kol. 2, 21. 22.

[5] Kol. 2, 23.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *