NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Blagodatni bogoljudi

 

Tako, jedino u Crkvi ljudi doživljuju svepunoću Božanstva kao nešto ljudsko, naše, i to — neotuđivo naše, i postaju blagodatni bogoljudi. I izvršuju evanđelsku zapovest svetog apostola: „da se ispunite svakom punoćom Božjom“[1]. U stvari, nema razlike između Hrista i Crkve; On je sve i sva u Njoj: ona — telo Njegovo, On glava njena. I po beskrajnom čovekoljublju Svom, postavši čovek, On je učinio da sve to pripada nama ljudima. Nesumnjivo pripada, čim se evanđelskim podvizima uzidamo u sveto telo Njegovo i stanemo živeti u Njemu pomoću svetih bogočovečanskih tajni i sila. Onda „svu punoću Božanstva“ doživljujemo najstvarnije, telesno kao nešto naše[2]. I svim bićem osećamo i saznajemo da je Gospod Hristos za nas ljude zaista sve i sva u svima svetovima. A ostalo, sve ostalo — „trice“. I onda se sve želje naše slivaju u jednu sveobuhvatnu pavlovsku želju: o, samo da Hrista dobijemo, da se u njemu nađemo i večno u Njemu ostanemo[3].

Jedino u Crkvi čovek je potpun čovek: sve ima što mu je potrebno za večni život u svima svetovima. Sav se ohristovljuje, sav se obogočovečuje, sav oblagodaćuje, sav obesmrćuje. Van Crkve, čovek je samo shema čoveka, samo senka čovek, i priviđenje, i snoviđenje, i robot. I oseća se prazan i pust. I stvarno, u srcu njegovom i nema srca, jer nema Boga; u duši njegovoj i nema duše, jer nema Boga; u savesti njegovoj i nema savesti, jer nema Boga. Savest! kakvi jezivi ponori, sve dok se ne ispuni Bogom. Duša! kakva beskrajna pustinja, sve dok se ne ispuni Bogom. Čovek! kakva lešina, sve dok se ne ispuni Bogom i Spasiteljem našim Gospodom Isusom.

Hrišćani su besmrtnici u ovome svetu, zato i misli njihove i brige njihove treba da su o besmrtnom, o božanskom, o neprolaznom. I sve u svetu da mere tom merom besmrtnog i božanskog. Samo će na taj način pronaći pravu vrednost i pravi smisao svemu zemaljskom, vremenskom, prolaznom. I umeće razlikovati i dvojiti senke od stvarnosti, vremensko od večnog, prolazno od neprolaznog. I držati se neprolaznih stvarnosti i vrednosti, i na njima sebe graditi, život svoj izgrađivati. Tako gledati i na Stari Zavet: dvojiti u njemu senke od stvarnosti. U stvari, ceo Stari Zavet je bio kao senka Boga Logosa. Sav svet je išao pred Njim kao neka ogromna senka što ide pred svojim telom. Sva starozavetna religija je religija senke za kojom nastupa njeno telo: ovaploćeni Bog Logos, Bogočovečansko telo Njegovo — Crkva. I zaista je tako: sav vidljivi svet nije drugo do senka koja najavljuje i objavljuje što ide za njom: ovaploćenje Boga Logosa. Tek Njegovim ovaploćenjem, i Crkvom koja je telo Njegovo, otkriva se prava stvarnost stvorenih svetova: njihova sadržina, njihov smisao, Njihov cilj. U Bogočovečanskom telu Crkve, ne samo vidljivi nego i nevidljivi svetovi dobijaju svoje „telo“, svoju najtrajniju i najlogosniju stvarnost. I sve ono što je u starom, dohrišćanskom svetu, bilo najuzvišenije: vera izabranog naroda, njeni vrhovi pravednosti i svetosti: proroci i patrijarsi, — sve su to bile senke one jedine stvarnosti, koja se tek imala javiti, i javila se ovaploćenjem Boga Logosa: telom Njegovim, Crkvom. Sav Dekalog, svi zakoni, svi propisi, sva bogosluženja, vodili su ovoj jedinstvenoj stvarnosti — Crkvi, bili „παιδαγωγός εις Xpicirov“[4], vođ ka Hristu, vaspitač, putovođ koji je sve vodio Bogočoveku Hristu, kao Svebiću, kao Svesmislu, kao Svecilju svih svetova.[5]

Bogočovek Hristos u svetu: sva Istina božanska u svetu, sav Bog u svetu, „sva punoća Božanstva“ kao telo u svetu, 6ωματικως. Nema više kolebanja, sumnje, dvoumljenja: imamo i znamo istinitog Boga i Gospoda u našem čovečanskom svetu; a sa Njim imamo i znamo sve što nam treba u svima našim životima i u svima svetovima.

 


NAPOMENE:

[1] Εf. 3, 19.

[2] Sr. Flb. 3, 8—14.

[3] Objašnjavajući apostolove (reči: „I vi ste ispunjeni u Njemu“, Sveti Damaskin veli: „Pošto postadoste Njegovo telo i udovi, i Njega imate эa glavu, zato ste i ispunjeni Duhom Svetim“. — tamo, sar. 2, vers. 10; R. gr. t. 95, col. 893 V. — A Sv. Zlatoust blagovesti: Vi ništa nemate manje nego On; kao što u Njemu obitava božanstvo, tako i u vama“. tamo, Homil. VI, 2; col. 339.

[4] Gal. 3, 24

[5] Kol. 2, 16—17.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *