Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Благодатни богољуди

 

Тако, једино у Цркви људи доживљују свепуноћу Божанства као нешто људско, наше, и то — неотуђиво наше, и постају благодатни богољуди. И извршују еванђелску заповест светог апостола: „да се испуните сваком пуноћом Божјом”[1]. У ствари, нема разлике између Христа и Цркве; Он је све и сва у Њој: она — тело Његово, Он глава њена. И по бескрајном човекољубљу Свом, поставши човек, Он је учинио да све то припада нама људима. Несумњиво припада, чим се еванђелским подвизима узидамо у свето тело Његово и станемо живети у Њему помоћу светих богочовечанских тајни и сила. Онда „сву пуноћу Божанства” доживљујемо најстварније, телесно као нешто наше[2]. И свим бићем осећамо и сазнајемо да је Господ Христос за нас људе заиста све и сва у свима световима. А остало, све остало — „трице”. И онда се све жеље наше сливају у једну свеобухватну павловску жељу: о, само да Христа добијемо, да се у њему нађемо и вечно у Њему останемо[3].

Једино у Цркви човек је потпун човек: све има што му је потребно за вечни живот у свима световима. Сав се охристовљује, сав се обогочовечује, сав облагодаћује, сав обесмрћује. Ван Цркве, човек је само схема човека, само сенка човек, и привиђење, и сновиђење, и робот. И осећа се празан и пуст. И стварно, у срцу његовом и нема срца, јер нема Бога; у души његовој и нема душе, јер нема Бога; у савести његовој и нема савести, јер нема Бога. Савест! какви језиви понори, све док се не испуни Богом. Душа! каква бескрајна пустиња, све док се не испуни Богом. Човек! каква лешина, све док се не испуни Богом и Спаситељем нашим Господом Исусом.

Хришћани су бесмртници у овоме свету, зато и мисли њихове и бриге њихове треба да су о бесмртном, о божанском, о непролазном. И све у свету да мере том мером бесмртног и божанског. Само ће на тај начин пронаћи праву вредност и прави смисао свему земаљском, временском, пролазном. И умеће разликовати и двојити сенке од стварности, временско од вечног, пролазно од непролазног. И држати се непролазних стварности и вредности, и на њима себе градити, живот свој изграђивати. Тако гледати и на Стари Завет: двојити у њему сенке од стварности. У ствари, цео Стари Завет је био као сенка Бога Логоса. Сав свет је ишао пред Њим као нека огромна сенка што иде пред својим телом. Сва старозаветна религија је религија сенке за којом наступа њено тело: оваплоћени Бог Логос, Богочовечанско тело Његово — Црква. И заиста је тако: сав видљиви свет није друго до сенка која најављује и објављује што иде за њом: оваплоћење Бога Логоса. Тек Његовим оваплоћењем, и Црквом која је тело Његово, открива се права стварност створених светова: њихова садржина, њихов смисао, Њихов циљ. У Богочовечанском телу Цркве, не само видљиви него и невидљиви светови добијају своје „тело”, своју најтрајнију и најлогоснију стварност. И све оно што је у старом, дохришћанском свету, било најузвишеније: вера изабраног народа, њени врхови праведности и светости: пророци и патријарси, — све су то биле сенке оне једине стварности, која се тек имала јавити, и јавила се оваплоћењем Бога Логоса: телом Његовим, Црквом. Сав Декалог, сви закони, сви прописи, сва богослужења, водили су овој јединственој стварности — Цркви, били „παιδαγωγός εις Xpicirov”[4], вођ ка Христу, васпитач, путовођ који је све водио Богочовеку Христу, као Свебићу, као Свесмислу, као Свециљу свих светова.[5]

Богочовек Христос у свету: сва Истина божанска у свету, сав Бог у свету, „сва пуноћа Божанства” као тело у свету, 6ωματικως. Нема вишe колебања, сумње, двоумљења: имамо и знамо истинитог Бога и Господа у нашем човечанском свету; а са Њим имамо и знамо све што нам треба у свима нашим животима и у свима световима.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Εф. 3, 19.

[2] Ср. Флб. 3, 8—14.

[3] Објашњавајући апостолове (речи: „И ви сте испуњени у Њему”, Свети Дамаскин вели: „Пошто постадосте Његово тело и удови, и Њега имате эа главу, зато сте и испуњени Духом Светим”. — тамо, сар. 2, vers. 10; Р. gr. t. 95, col. 893 В. — А Св. Златоуст благовести: Ви ништа немате мање него Он; као што у Њему обитава божанство, тако и у вама”. тамо, Homil. VI, 2; col. 339.

[4] Гал. 3, 24

[5] Кол. 2, 16—17.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома