NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Filosofija „po čoveku“

 

Nasuprot bogočovečanskoj filosofiji „po Hristu“ stoji čovečanska filosofija „po čoveku“. Ona obuhvata sve filosofije kojima je čovek — merilo istine. Sve probleme života i saznanja one rešavaju čovekom i po čoveku. Stoga su sve one „humanističke“, ili bolje: hominističke. Njihovo je osnovno načelo: čovek je merilo svih bića i stvari — μέτρον πάντων άνθρωπος. I to čovek ovakav kakav je u svojoj konkretnoj psihofizičkoj datosti: sa svima nedostacima, manama, gresima, strastima, zlim silama. Očigledno je da su greh i zlo stvaralačke sile u čoveku, koje učestvuju u celokupnom životu njegovom. Učestvuju i u njegovim mislima, i u njegovim osećanjima, i u njegovim rasuđivanjima. Otuda načelo : „čovek je merilo svega“, mora značiti i: greh je merilo svega; zlo je merilo svega. A posredno znači i: đavo je merilo svega. Jer za svete, vidovitije ljude očigledna je istina da je čovek — „radionica đavola“[1], pošto je radionica greha i zla. A greh i zlo su uvek đavolovo delo, đavolov posao. U svakome grehu i u svakome zlu uvek ima po malo đavolove logike, đavolove duše. Zato je sva filosofija „po čoveku“, u krajnjoj liniji svojoj, — „prazna prevara“, golo „kazivanje ljudsko“[2]. Zbilja, koja je to filosofija „po čoveku“ rešila problem ljudskog života? Nijedna, jer nije rešila problem smrti. A problem smrti se zadovoljavajuće može rešiti jedino vaskrsenjem. — Koja je to hoministička filosofija rešila problem istine? Nijedna, jer se problem istine može rešiti ako se istina pokaže kao živa i besmrtna stvarnost u našem čovečanskom svetu. — I opet: koja je to humanistička filosofija rešila problem Boga i čoveka? Nijedna, jer nam nije mogla pokazati ni istinitog Boga ni istinitog čoveka.

Neke hominističke filosofije rešavaju probleme „po stihijama sveta“. To su one što pojedine stihije sveta proglašuju za suštinu sveta, ili za početnu svestvaralačku silu sveta, ili za prauzrok sveta. Kao: vatru, vodu, vazduh, etar, materiju, atom, elektron, foton. Ali sve to ne rešava postavljene probleme nego osložnjava, ostavljajući nasu bezotvornoj tamnici ljudskog saznanja i u zagušljivom čeličnom jajetu ljudskog greha, zla i smrti. I čovek, ako se iskreno i mučenički udubljuje u glavne probleme života i saznanja, mora se složiti sa najvećim bogočovečanskim filosofom Svetoga Duha, svetim apostolom Pavlom, i reći: sve su te filosofije „po čoveku“ priče ljudske, „kazivanja ljudska“, bajke ljudske, sanjarenja ljudska, mudrijašenja; kroz sve njih zuji i bruji — „prazna prevara“. Zarobe li čoveka, on je zaista vrlo nesrećan sa svima njima.

Ne čovek nego Bogočovek je rešenje svih ljudskih problema i ovaploćenje svih ljudskih blagovesti. Blagovesti koje počinju u ovome svetu, da se potpuno rascvetaju i večno traju u onome svetu. Bog Logos je, postavši čovek, sve ljudsko pretvorio u večitu blagovest. Kakva neiskazana blagovest — biti čovek, otkako je Bog Logos postao čovek! Imati dušu ljudsku — kakva blagovest, otkako je duša ljudska postala dušom Bogočoveka Hrista! Kakva čudesna blagovest — živeti život ljudski, otkako je ovaploćeni Bog Logos živeo njime! Sve ljudsko u Njemu je zaista Bog „blagoslovio svakim blagoslovom“[3], i sve je to procvetalo božanskom besmrtnošću. „Jer u Njemu živi sva punota Božanstva telesno:[4] sva punoća Božanske Istine, sva punoća Božanske Pravde, sva punoća Božanskog Života, sva punoća Božanske Večnosti, svih Božanskih savršenstava; rečju: sva punoća Druge Ipostasi Presvete Trojice. I to živi — „telesno = „σωματικώς“: u granicama tela ljudskog, stvarno, vidljivo, opipljivo, „što čusmo, što videsmo očima svojim, što razmotrismo i ruke naše opipaše“[5]. Da: Bezgranični u ograničenom, Večni u vremenskom, Bog u čoveku. „Iako se ovaploti sav —, Bog Logos je i sa Ocem sav; telom ograničen, Božanstvom neograničen“[6]. Šta je to Božansko, što bi ljudi mogli poželeti, a da im nije dato u Gospodu Hristu, i to dato „telesno“, opipljivo, prenošljivo? Šta je to Večno, što bi želeli videti, a da ga u Gospodu Hristu ne vide ovaploćeno, ostvareno, „na telesan način = bώματικας“? Sa Njim i u Njemu mi zaista i imamo i vidimo Božansko, Bezgranično i Večno u svima njihovim savršenstvima. I tako opitno, na osnovu ličnog iskustva znamo. Jer u Bogočoveku Hristu nema ničeg apstraktnog: sav Bog u Njemu je telesno prisutan u našem svetu, telesno dat i poznat. Stoga je bogočovečanska filosofija, filosofija „po Hristu“, jedina u stvari realistična, i empirična, i eksperimentalna, i pragmatična, i doživljajna. Hristom je sve Božansko i Večno postalo čovečanski stvarno, empirično, opitno, dostupno, doživljajno. Svata punoća Božanstva živi „telesno“ u — telu Hristovom: Crkvi. I hrišćani, živeći u Crkvi, žive u punoći božanskog života, i sve što je Hristovo doživljuju kao svoje. Njegovom bogočovečanskom punoćom ispunjuju sebe.[7] Zato sveti apostol i veli hrišćanima:

„I vi ste ispunjeni u Njemu“[8]. „O, kakve reči! vi imate ništa manje nego On sam, jer ste i vi ispunjeni Božanstvom Njegovim. Jer pošto je priroda naša sjedinjena sa Bogom to smo i mi u Njemu postali zajedničari Božanske prirode — θείας έκοινιυνήσομεν φύσεως“[9].

 


NAPOMENE:

[1] Molitveno pravilo pred sveto Pričešće, Molitva četvrta.

[2] Kol. 2, 8.

[3] Ef. 1, 3.

[4] Kol. 2, 9

[5] 1 Jn. 1, 1

[6] Ikumenije, tamo, sar. 2, vers. 9; col. 32 D.

[7] Sr. Jn. 1, 16; 2 Petr. 1, 3—9.

[8] Kol. 2, 10.

[9] Blaž. Teofilakt, tamo, sar. 2, vers. 10; col. 1240 D.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *