NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Crkva – svetajna, svesvetinja, sveblagovest

 

Jer su u njoj sve svete sile spasenja, čiji je nepresušni božanski izvor sam Gospod spasenja: Bogočovek Isus Hristos. Zbog toga je Crkva izuzetno, i najizuzetnije biće u svima svetovima. Ona je na božanski čudesan i tajanstven način — Bogočovek Hristos u svoj punoći svih bogočovečanskih svojstava i savršenstava. Zato je ona — tajna nad tajnama, svetinja nad svetinjama, blagovest nad blagovestima: svetajna, svesvetilja, sveblagovest. Ona sačinjava: „tajnu koja je bila sakrivena od vekova i naraštaja, a sad se javi svetima njegovim“[1]. Sakrivena Bogom zbog tame greha i smrti naše; a sad? — objavljena Gospodom Hristom „svetima njegovim“. Ona, svesveta tajna objavljena je „svetima“. „Svetinje — svetima“. Uvek tako. Ne baca se biser pred svinje. Svinje su strasti koje ne razlikuju svetinje od pomija. Zaljubljeni u grehe i smrtonosne slasti, ljudi, svi ljudi svih naraštaja i svih vekova, tamom zla skrivali su od sebe jedinu spasonosnu svetinju, blagovest, tajnu: Boga Logosa. I opet, sama se ta presveta tajna skrivala od nesvetih bića. „A sad se javi“ — ovaploćenjem Boga Logosa, Njegovim životom, stradanjem, smrću, vaskrsenjem, vaznesenjem, silaskom Svetog Duha, — javi se kao Crkva, i ostade u svetu kao Crkva. A Crkva: božanski cilj i smisao svih svetova, svih bića, a najpre ljudi; božansko svetište; božanska „Svetinja nad svetinjama“ koja osvećujući spasava od svega nesvetog: greha, zla i đavola; božansko obitalište Presvete Trojice u kome se živi od Oca kroz Sina u Duhu Svetom, živi: i krštava, i preobražava, i osvećuje, i spasava, i vaskrsava, i vaznesava, i ohristovljuje, i obožuje, i obogočovečuje, i otrojičuje. Zaista, presveta tajna, svetajna; zaista, presveta svetinja, svesvetinja; zaista, presveta blagovest, sveblagovest.

Takvo je bogatstvo ove najsvetije svetajne Božije: Crkve. Ništa od nje bogatije, ništa slavnije ni na nebu ni na zemlji. To osećaju oni u kojih je razvijeno osećanje za sveto, za božansko, za večno, za bogočovečno. Najpre i najviše svetitelji. I svi hrišćani, svaki po meri svoje svetosti. Jer su svi hrišćani — sveti po pozivu i naznačenju.

Svetim dušama Gospod kazuje svetu tajnu svoju. Zato su oni tako neustrašivi propovednici i ispovednici ove svete tajne. Crkva — jedino „bogatstvo slave“ u ovom svetu srama i smrada od greha, smrti, đavola. U tome bogatstvu slave je jedina prava i besmrtna slava ljudskoga bića, jer ga spasava, od onoga što sramoti i ubija čoveka: od greha, smrti, i đavola. Zato je za ljude, za sve ljude Crkva — „nada slave“, jedina prava nada jedine prave slave. To bogatstvo slave čovek oseti kada se verom učlani u bogočovečansko telo Crkve, i Hristos useli u njega kroz svete tajne i svete vrline; zbog čega sveti apostol i veli: „bogatstvo slave“ „bogatstvo tajne“ — „Hristos u vama“. Sa Hristom u sebi, ljudi se obogate nepropadljivim bogatstvom: Bogom i božanskim savršenstvima[2]. To bogatstvo je nepropadljivo; njega ne mogu ni moljci nagristi, ni rđa pokvariti, ni lupeži pokrasti[3]. Ono se čuva u duši pomoću evanđelskih vrlina i življenja u njima, življenja koje se jedino u Crkvi može voditi pomoću njenih blagodatnih sila. A one obilno i neprekidno struje i kroz najmanju ćelijicu njenog bogočovečanskog organizma. Slava je, slava čovekova biti u njoj — makar najmanja ćelijica.

Tumačeći apostolove bogonadahnute reči: „Kakvo je bogatstvo slave tajne ove među neznabošcima“[4], heruvimski blagovesnik zemaljski. Sveti Zlatoust veli: Ljude, neosetljivije od kamenja, odjednom uzvesti u dostojanstvo anđela, i to jednostavno pomoću golih reči i same vere, bez ikakvog truda, — stvarno je to slava i bogatstvo tajne; slično tome kao kada bi neko gladnog i šugavog psa, gadnog i odvratnog, koji zabačen izdiše i nije višeu stanju da se miče, iznenada pretvorio u čoveka i postavio ga na carski presto. Obrati pažnju: neznabošci su se klanjali kamenju i zemlji, bili zarobljenici i sužnji đavola, i gle, odjednom nagaziše na glavu njegovu, i stadoše gospodariti nad njim i bičevati ga; sluge i robovi demona postadoše telom Gospodara Anđela i Arhanđela; oni koji čak ni znali nisu da postoji Bog, odjednom postadoše saprestolnici Božji. Hoćeš li da vidiš bezbrojne stupnjeve koje oni preskočiše? Trebalo je da oni saznadu: prvo, da kamenje nisu bogovi; drugo, da ne samo oni nisu bogovi, nego da ni zemlja, ni životinje, ni rastinje, ni čovek, ni nebo, ni ono što je više neba, takođe nije Bog; treće, da ni kamenje, ni životinje. ni biljke, ni stihije, ni ono što je gore — ni ono što je dole — ni čoveka, ni demone, ni anđele, ni arhanđele, niti ikoju drugu od tih višnjih sila — priroda ljudska ne treba da obožava. Kao crpući iz neke dubine, njima je valjalo poznati: da Gospodar svega i jeste Bog; da samo Njega treba obožavati; da čudesno ustrojstvo života jeste blago; da sadašnja smrt nije smrt; da sadašnji život nije život; da će telo ustati, postati netruležno, uzići na nebo, udostojiti se besmrtnosti, nastaniti se sa arhanđelima. Čoveka, koji je stajao tako nisko, pošto je sve te stupnjeve preskočio, Gospod Hristos posadi na nebesima na presto; čoveka koji je bio niži od kamenja, On postavi iznad Anđela i Arhanđela i Prestola i Gospodstava. Zaista je sveti apostol divno rekao: Kakvo je bogatstvo slave tajne ove![5]

 


NAPOMENE:

[1] Kol. 1, 26

[2] Sr. Lk. 12, 21; Rm. 10, 12; 2 Kor. 8, 9; 1 Kor. 1, 5; 2 Kor. 6, 10; Rm. 11, 33.

[3] Sr. Mt. 6, 19, 20; Lk. 12, 33.

[4] Kol. 1, 27.

[5] tamo, Homil. V, 1; col. 331. 332.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *