NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Hristolika stradanja članova Crkve

 

Sveblagovest Crkve Hristove obuhvata i hristolika stradanja članova Crkve kao „sutelesnika“[1] Bogočovečanskog tela Hristovog. Jer oni u tom presvetom Telu preživljavaju stradanja Spasova kao sastavni deo svoga podviga spasenja. I to neophodni sastavni deo. Dokaz? Što je sam Gospod i Bog dao takvo mnogoznačajno mesto Svojoj krsnoj smrti i Krstu u bogočovečanskom domostroju spasenja sveta. Stradanje za Hrista, sastradavanje hrišćana Hristu, — eto spasenja. Svaki spasavani dužan je doživeti stradanje Hristovo kao svoje: saraspeti se Hristu, izjednačiti se sa Njim u stradanju i smrti, eda bi se na taj način izjednačio sa Njim i u vaskrsenju[2]. Što revnosniji hrišćanin, to dublje i svestranije doživljuje spasonosno stradanje kao svoje. Nikad mu nije dosta stradanja za Hrista. „S Hristom se razapeh“, tvrdi sveti apostol[3]. A Kološanima piše: „Sad se radujem u svome stradanju za vas“[4]. Spasonosno stradanje se mora odstradati. I ako je mnogo stradao za Gospoda Hrista, hristočežnjivi apostol „dopunjuje“ — „nedostatak nevolja Hristovih u telu svom“. Na koji način? Stradajući za Kološane koji su „telo njegovo“, tojest telo Hristovo = Crkva[5]. A u Crkvi se neprestano doživljava ceo život Spasiteljev, od početka do kraja. Svaki spasavani ga neizostavno doživljava, jer se u tome i sastoji spasenje. Podvig hristodoživljavanja vrhuni u doživljavanju Njegovih spasonosnih stradanja. Revnosni hrišćanin ih stalno „dopunjuje“ u telu svom; njihova spasonosna sila je neprestano potrebna svakome hrišćaninu na celom putu spasenja. Otuda hristonosni Pavle nikada sit stradanja za Hrista. Po ugledu na Spasitelja, on radosno strada i za druge, i mesto drugih, eda bi svojim stradanjima što više doprineo njihovom spasenju, tojest njihovom životu u Spasitelju. Jer spasenje i nije drugo nego neprekidno življenje u Spasitelju, za Spasitelja, radi Spasitelja. Poput svetog apostola, a po samoj prirodi podviga spasenja, i svi svetitelji Božji su nenasiti u stradanjima za Hrista. Na neki način oni stalno osećaju kako su malo stradali za Hrista, i trude se neprestano da dopune „nedostatak nevolja Hristovih u telu svom“. Radeći to, oni to uvek rade kao članovi Crkve, te tako stradanja njihova uvek bivaju „za telo Hristovo koje je Crkva“. I raduju se svakom evanđelskom stradanju kao izuzetnoj milosti Božjoj i blagovesti Božjoj. Istina, „radost spasenja“ vrhuni u radosti vaskrsenja, ali prolazi kroz radost stradanja[6].

 


NAPOMENE:

[1] Ef. 3, 6.

[2] sp. Rm. 6, 5; Flb. 3, 10—11.

[3] Gal. 2, 19.

[4] Kol. 1, 24.

[5] Kol. 1, 22—24.

[6] Psal. 50, 14 (51, 12).

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *