NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Zlo – „razuma“

 

Po prirodi svojoj zlo je tuđe Bogu, i zato otuđuje od Boga. I greholjubive ljude pretvara u neprijatelje Bogu. Jer greh je time greh, i zlo je time zlo, što je neprijatelj Bogu i svemu Božjem. Ali je najstrašnije kada ljudi postanu neprijatelji Božji „razumom“, tojest kada svesno žive u zlu, rade za zlo, opravdavaju zlo. Njihovo je zlo razumsko, „racionalno“, zasnovano na razlozima razuma, logike. Da, ono je logičko i logično. To se dešava sa ljudskim razumom kada greh kroz greholjublje prožme celo biće čovekovo: i dušu, i srce, i razum, i volju, i toliko se sjedini s njima da učestvuje u celokupnoj njihovoj delatnosti kao njihova unutrašnja, prirođena stvaralačka sila. Onda grešne misli, grešne želje, grešna osećanja postaju „prirodni“, logički opravdani, razumski opravdani. „Greh je neka logička sila Satane“, po vanredno dubokoj i mnogoznačajnoj misli svetog Makarija Velikog.[1] Uživi li se u čoveka, greh se postepeno slije sa njegovim razumom, sa njegovom logikom, i onda svako zlo postaje za čoveka i logično, i prirodno, i neophodno. A Bog i božansko dobro postaju nelognčni, neprirodni i nepotrebni. Štaviše, ogrehovljena logika, ogrehovljeni razum tvrde: „nema Boga“, i navode „logičke dokaze“, „dokaze razuma“ u prilog toga.

„Otuđeni razumom“ od Boga i svega Božjeg, ljudi postaju neprijatelji Bogu sa logičkih razloga, „razumom“, i svoje bezbožništvo opravdavaju „logičkim“ i „racionalnim“ razlozima. A to bezbožništvo se neminovno izražava „u zlim delima“. Jer bezbožništvo i zlorađenje uvek idu zajedno. Živeći logikom greha, ljudi smatraju da su zla dela nešto logično i neophodno i prirodno u našem čovečanskom svetu. Zlo se toliko srodilo s razumom, da je postalo njegov modus vivendi, a time i modus cognoscendi. Za ljude koji su „razumom u zlim delima“, i tako „otuđeni od života Božjega“[2], zlose javlja kao racionalna neophodnost života i mišljenja. U tome je suština neznaboštva i bezboštva; u tome njihova apologija zla; u tome njihova kakodikeja — opravdanje zla.

I od takvog sveubitačnog zla oslobađa čudesni Gospod Hristos Svojom čovekoljubivom smrću i vaskrsenjem. I time božanski osmišljava i biće ljudsko i život ljudski. I pokazuje da je božanski razum, božanska logosnost, božanska logika u stvari jedina logika, jedini smisao i Ljudskoga 6ića i ljudskoga života, i svega što postoji.

Stoga sveti apostol blagovesti članovima Crkve: „sad vas pomiri u telu mesa njegova smrću“:[3] pomiri vas sa Bogom, sa božanskim dobrom, sa božanskim razumom, da biste prestali biti ljubitelji zla i neprijatelji Boga. Sada i sebe i svet vidite u logosnoj svetlosti i sveciljnosti. Sada osećate i uviđate da je ovaploćeni Bog Logos zaista jedini Razum, jedini Logos, jedina Logika života i sveta. U Njemu je prava logosnost i razumnost ljudskog razuma; u Njemu — prava logosnost i logičnost ljudske logike. Tek u Njemu i Njime ljudski razum dolazi sebi, svome pravome biću, svome pravome smislu, svome pravome životu: svetom životu. Omogućiti ljudima sveti život, dati im sile da ga ostvare — cilj je Spasiteljevog bogočovečanskog podviga spasenja sveta. Omogućiti spasenje sveta. Čovekoljubivi Gospod dobrovoljno uzima pa Sebe krsnu smrt: „da vas svete i neporočne i besprekorne izvede preda se“[4]. A sile za to sve su u Njegovom Bogočovečanskom telu — Crkvi. Uzidate li se u to sveto telo, u vas će se postepeno osvetiti i savest i razum i duša. A iz tih osvećenih izvora prirodno teku svete misli, sveta osećanja, svete želje, i pretvaraju se u sveta dela. Tako se u svetom i sabornom životu Crkve vaše sveto življenje neprestano razvija i raste iz sile u silu. A sve to čini čovekoljubivi Gospod — „da vas svete i neporočne i besprekorne izvede preda se“.

Gospod nas, blagovesti Sveti Zlatoust, ne samo oslobodi grehova nego i postavi u red proslavljenih. On toliko pretrpe ne samo da nas oslobodi zala nego i da nas izvede u prvobitno dostojanstvo, kao kada bi neko osuđenika ne samo oslobodio kazne nego ga i uzveo u počasno zvanje. I On nas uvrsti u red ništa ne sagrešivših, — ili bolje, u red ne samo ne sagrešivših nego i izvršivših najveće podvige; i još više od toga: darova nam svetost pred Njim. A reč „besprekoran“ izražava više nego „neporočan“, jer se reč besprekoran primenjuje na nas kada mi svojim delima ne izazivamo ni osudu ni prekor.[5]

Sve je to moguće, blagovesti sveti apostol, jedino pod ovim uslovom: „ako samo ostanete u veri utemeljeni i čvrsti, i nepokretni od nade evanđelja koje čuste, koje je propovedano svoj tvari pod nebom“[6]. Drugim rečima: ako ste svom dušom, svim srcem, svim životom, svim bićem u Evanđelju. Šta je temelj vašeg bića? Ako je Evanđelje, onda ste dom duše svoje sagradili na nerazorivom temelju; onda ste i „čvrsti“; i nikakva vas zla sila neće moći ni oboriti ni satrti. Onda vas kroz sve bure i iskušenja i oluje zla vodi neustrašivi putovođa — evanđelska nada. Glavno je: budite „pepokretni od nade evanđelja“; neka vas ništa ne odvoji od nje.

 


NAPOMENE:

[1] Homil. XXIV, 2; R. gr. t. 34, col. 664 D

[2] Εf. 4, 18.

[3] Kol. 1, 22.

[4] Kol. 1, 22.

[5] tamo, Homil. IV, 1; col. 325-326.

[6] Kol. 1, 23.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *