NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Nema hrišćanstva van Crkve

 

Tako je i svakom hrišćaninu, za njegov hrišćanski život, potrebna sva Crkva, sav Gospod Hristos u njoj, svi svetitelji njeni, sve svete sile njene, sva sveta sredstva njena. Zato nema hrišćanstva van Crkve, van Bogočovečanskog tela Hristovog. Sa tog razloga Gospod Hristos i izjavljuje da je On u svakom hrišćaninu: ko njih prima, Njega prima; ko njih goni, Njega goni; ko njih hrani, odeva, obilazi, — Njega hrani, Njega odeva, Njega obilazi[1].

Navodeći apostolove reči: „jer smo udi tela njegova, od mesa njegova, i od kostiju njegovih“, sveti Zlatoust blagovesti: Na koji način? On je postao od naše građe — ‘άπo της ημετέρας yεyovεν ϋλης, kao što je i Eva postala telo od Adamova tela. Svakako, apostol s pravom spominje kosti i telo, jer je to najglavnije u nama: telo i kosti. Jedno je kao temelj, a drugo je kao građevina. To je, uostalom očevidno. A na koji način? Kao što je tamo, veli apostol, tolika bliskost, tako i ovde. Šta znači: „od mssa njegova“? Znači: istinski od Njega. Ana koji smo to način mi udi tela Hristova? Na taj što smo se rodili po Njemu — κατ’ αϋτόν. A kako „od tela“? To znate vi koji imate udela u tajnama: pomoću toga mi se odmah preobražavamo, presazdajemo — άναπλαττόμεΟα. Kao što se On rodio od Duha Svetoga, tako se i mi rađamo u krštenju; postajemo telo Njegovo. A ako mi to ne postajemo, kako onda saglasiti sa tim reči: „od mesa njegova i od kostiju njegovih“? Pritom obrati pažnju: Adam je stvoren, Hristos je rođen; iz rebra Adamova izađe raspadljivost, iz rebra Hristova isteče život; u raju izniče smrt, na krstu ona bi uništena. Kao što je dakle Sin Božji — naše prirode = της ημετέρας φήoεwς, tako smo mi Njegove suštine = όντως ήμεΐς της ουoίας αύτοϋ; i kao što On ima pas u sebi, tako i mi imamo Njega u nama[2].

Reči svetoga apostola: „jer smo udi tela njegova, od mesa njegova i od kostiju njegovih“, blaženi Teodorit ovako objašnjava: Kao što je Eva sazdana iz Adama, tako smo i mi iz Gospoda Hrista — ёk τοU ΔεόπότοU Hrюtoϋ. Sa Njim se pogrebavamo i sa Njim vaskrsavamo u krštenju; jedemo telo Njegovo i pijemo krv Njegovu[3]. Sveti Damaskin blagovesti: Mi postajemo udi Hristovi životom u Duhu Svetom[4].

Crkva i Hristos? — Posredi je „velika tajna“[5], najveća u svima našim svetovima. Rodu ljudskom nedostaje i uma i reči da makar približno izrazi tu presvetu i preveliku tajnu. Hristos je u isto vreme Bog Logos i čovek, Bog Logos i Crkva, Bog Logos sa telom na nebu i u telu svom, Crkvi, na zemlji. Zar to nije, „velika tajna“? Članovi Crkve sačinjavaju jedan organizam, jedno telo, pa ipak svaki ostaje potpuno posebna ličnost sa svima svojim bogolikim i bogočovečanskim beskrajnostima. Zar to nije „velika tajna“? U Crkvi je sve saborno, pa ipak sve lično; svaki živi u svima, i svi u svakome, pa ipak je svačiji život njegov vlastiti život, i svačija ličnost njegova vlastita ličnost. Zar to nije velika tajna? U Crkvi žive toliki grešnici, pa ipak je ona sva „sveta i besprekorna“, bez ikakve mane i mrlje.[6] Zar to nije „velika tajna“? I tako redom, od najmanjeg do najvećeg, u Crkvi je sve „velika tajna“, jer je u svemu prisutan sav čudesni Gospod Hristos sa svima svojim bezbrojnim bogočovečanskim tajnama. Zato Crkva predstavlja najveće čudo za sve stvorene svetove, čudo kome se i Anđeli na nebu dive. U njenu jedinstvenu blagovest žele i Anđeli zaviriti, jer se i njima „kroz Crkvu otkriva mnogorazlična premudrost Božija“.[7]

Bogočovek Hristos je u Crkvi svojoj sjedinio „sve što je na nebu i što je pa zemlji“;[8] sve tajne neba i zemlje slile su se u jednu tajnu, i tako se dobila „velika tajna“, svetajna; Crkva. Ta „velika tajna“ bogočovečanskom blagodaću proniče sve članove Crkve, sav njihov život, sve njihove odnose. Zato je u Crkvi sve — čudo, sve — tajna, „pače smisla“ = iznad razuma. Tu ništa nije prosto, ništa jednostavno, ništa sporedno, ništa maloznačajno, jer je sve bogočovečansko, sve nebozemno, sve blagodatno, sve organski povezano u jedan bogočovečanski organizam, u jednu sveobuhvatnu bogočovečansku „veliku tajnu“ — svetajnu = Crkvu Pravoslavnu.

 


NAPOMENE:

[1] Sr. Mt. 10, 40; 25, 35—40; Lk. 10, 16, D. A. 9, 4; 1 Kor. 8, 12.

[2] In Ephes., s. 5, ν. 30; R. gr. t. 62; col. 139.

[3] Inter. in Ephes. s 5, ν. 30; R. gr. t. 82, col. 548 S

[4] 1nEphes. s. 5, ν. 30; R. gr. t. 95, col. 852.

[5] Εf. 5, 32

[6] Εf. 5, 27.

[7] Εf. 3, 10; 1 Petr. 1, 12.

[8] Εf. 1, 10.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *