NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Ličnost i društvo

 

Tako, svi mi zajedno rastemo „u crkvu svetu u Gospodu“[1]: blagodatnoorganski povezani među sobom jednom verom, jednim svetim tajnama i svetim vrlinama, jednim Gospodom, jednom Istinom, jednim Evanđeljem. I svi učestvujemo u jednom bogočovečanskom životu Crkve, svaki iz svog mesta u tom telu koje mu je Gospod Glava Crkve odredio, jer telo Crkve raste iz Njega i Njime „skladno sastavljano i sklapano“. Pri tome Gospod svakome određuje mesto koje mu odgovara po njegovim duhovnim osobinama i hrišćanskim svojstvima, naročito po njegovoj svetoj evanđelskoj ljubavi koju svaki dobrovoljno gaji u sebi i radi njome. U tom sabornom životu Crkve svaki sazidava sebe pomoću svih, i to u ljubavi, i svi pomoću svakoga, zbog čega su i jednome apostolu potrebne molitve neznatnih članova Crkve.

Svaki novi član Crkve znači prirast u telu Crkve i porast tela Crkve. Jer svaki „po odgovarajućoj delatnosti“ svojoj postaje sutelesnik u telu Crkve. A sam Gospod mu dodeljuje pripadajuće mesto u telu Crkve, čineći ga sastavnim delom njenim. Zaista, samo u bogočovečanskom organizmu Crkve svi rade za svakoga i svaki radi za sve, svi žive za svakoga i svaki živi za sve. Zaista, samo je u Crkvi na savršen način rešen i problem ličnosti i problem društva; i samo u Crkvi ostvarena i savršena ličnost i savršeno društvo. U stvari, van Crkve nema ni prave ličnosti ni pravog društva.

Nad ovom svetom tajnom raskošno rasipa nebesko biserje svoje božanske mudrosti i rečitosti sveti Zlatoust. Pošto je naveo 15. i 16. stih 4. glave Efescima, on veli: Te reči svetog apostola znače ovo: Kao što duh, spuštajući se iz glavina mozga, ne prosto daje osetljivost — τό αϊόθητίχόν — svima udima, pomoću nerava, nego svakome u potrebnoj srazmeri: onome koji je sposoban primiti više — više i daje, a manje sposobnome — manje (jer duh je koren života); tako i Hristos. Pošto su naše duše isto tako zavisne od Njega, kao udovi od duha, to Njegovo promišljanje i razdavanje darova, srazmerno sposobnosti svakoga člana, vrši uzrastanje svakoga od njih. A šta znače reči: „onim što svaki zglavak pomaže?“ Znače: onim što svaki zglavak oseća. Jer ovaj duh koji se od glave raspoređuje svima članovima, dodirujući svakoga od njih dejstvuje u njima. Može se i ovako reći: telo primajući ovo dejstvo duha, srazmerno sposobnosti svakog svog uda, tako i raste. Ili ovako reći: udovi, dobijajući svaki svoju meru duha, tako rastu. Ili još se može i ovako reći: duh, izlivajući se iz glave i dodirujući sve udove i raspoređujući se po njima, koliko svaki od njih može primiti u sebe, tako raste. — No zbog čega je sveti apostol dodao reči: „u ljubavi“? Zbog toga što se taj duh drukčije ne može dati. Jer kao što, ako se desi da se ruka odvoji od tela, duh koji potiče iz mozga tražeći ruku na njenom mestu i ne nalazeći je tamo, ne otkida se od tela i ne prelazi na odvojenu ruku, već ako je ne nađe na njenom mestu, on joj ine daje sebe; tako isto biva i ovde, ako nismo među sobom povezani ljubavlju. Ljubav sazidava, sjedinjuje, zbližava i vezuje nas među sobom. Stoga ako hoćemo da dobijemo Duha od Glave, budimo međusobno povezani. Postoje dve vrste odvajanja od tela Crkve: jedna — kada hladnimo u ljubavi, a druga — kada se usuđujemo učiniti nešto nedostojno prema telu Crkve. I u jednom i u drugom slučaju mi odvajamo sebe od celine —τοΰ πληρώματος (= od punoće). Makar učinili bezbrojna dobra, mi ćemo biti osuđeni ne manje od onih koji su mučili telo Gospoda Hrista, ako budemo komadali celost Crkve — Τό πλήρωμα τό έκκληοΊασπκόv[2].

Blaženi Teofilakt piše: Sveti apostol je rekao o telu Crkve: „skladno sastavljano i sklapano“, da bi pokazao da su članovi toga tela ne prosto poređani jedan pored drugog, nego sjedinjeni među sobom i svaki zauzima svoje sopstveno mesto. Naše je dakle da se složimo i sjedinjujemo ljubavlju, a Hrista, Glave naše, jeste da nam nispošlje Duha. Reči pak: „onim što svaki zglavak pomaže“ pokazuju da se Duh, davan od Glave, proteže na sve. Telo dakle raste i sazidava se time što se pomoću Duha proteže na sve članove i što On dejstvuje u njima, ili što im daje silu da dejstvuju[3].

 


NAPOMENE:

[1] Ef. 2, 21.

[2] Tamo, Homil. XI, 3. 4; col. 84. 85.

[3] tamo, ad loc.; col. 1089 S.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *