NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Sv. Serafim Sarovski

 

Ovaj delimičan i letimičan pregled učenja svetih Otaca ο Duhu Svetom u životu Bogočovečanskog tela Crkve Hristove, završićemo besprimerno dragocenim svedočanstvom ο to me savremenog svetog Oca Crkve — Svetog Serafima Sarovskog (+1833). Njega čudesna blagovest ο Duhu Svetom potvrđuje u naše doba vascelo učenje prethodnih svetih Otaca ο tome. Veliki svetitelj eksperimentalno pokazuje i dokazuje da je cilj hrišćanskog života: sticanje Duha Svetog, i život u Njemu i Njime u vremenu i u večnosti. Tu besmrtnu bogočovečansku blagovest saopštio nam je Nikolaj Aleksandrovič Motovilov, čovek veoma obrazovan, i pritom čovek velike duhovnosti.[1] Motovilova je od rane mladosti mučilo pitanje, šta je cilj hrišćanskog života. Odgovori koje je on dobijao od svojih profesora na univerzitetu, a i od drugih duhovnih i misaonih ljudi, nisu ga zadovoljavali. Posle svog čudesnog isceljenja starcem Serafimom od neizlečivih bolesti svojih, Motovilov je postao vrlo čest posetilac manastira Svetog Serafima.[2]

Posle svog čudesnog isceljenja, za vreme svoje posete svetome starcu krajem novembra 1831 godine, Motovilov je molitvama Svetog Serafima bio udostojen divotne bogočovečanske blagovesti: doživeo je preko Svetog Serafima javljanje Duha Svetoga u neizrecivom božanskom raskošju, i to doživeo čovečanski stvarno i zemaljski očigledno i opitljivo.

U svojim Zabeleškama ο tome Motovilov ovako opisuje taj bogočovečanski doživljaj svoj:

Bio je četvrtak; dan oblačan. Padao je krupan i gust sneg. Baćuška otac Serafim postavi me da sednem pored njega na jedno debelo stablo, u njegovoj pustinjici, na domaku reke Sarovke. „Gospod mi je otkrio, reče mi veliki starac, da ste vi u detinjstvu svom svesrdno želeli da saznate u čemu se sastoji cilj hrišćanskog života, i ο tome pitali velike duhovne osobe“.

Moram reći, — veli povodom ovoga Motovilov —, mene je od dvanaeste godine stalno mučila ta misao, i ja sam se stvarno obraćao mnogim duhovnim licima sa tim pitanjem. Ali me odgovori njihovi nisu zadovoljavali. Starac to nije znao.

„No niko, — produži otac Serafim —, nije vam jasno kazao to. Govorili su vam: idi u crkvu, moli se Bogu, drži zapovesti Gospodnje, čini dobro, — eto, to je cilj hrišćanskog života. Međutim, takvi odgovori nisu mogli da Vas zadovolje. I evo ja, ubogi Serafim, objasniću vam sada u čemu se stvarno sastoji taj cilj. Molitva, post, bdenje i svi ostali hrišćanski podvizi, ma koliko dobri sami po sebi, nisu cilj hrišćanskog života; oni su neophodna sredstva za postignuće cilja. Pravi cilj hrišćanskog života sastoji se u sticanju Duha Svetoga. Morate znati da nam plodove Svetoga Duha donosi samo ono dobro delo koje se čini radi Hrista. Međutim, sve što se čini ne radi Hrista, makar i dobro, ne priprema nam nagradu u budućem životu, niti nam daje blagodati Božje u ovom životu. Zato je Gospod Isus Hristos i rekao: Koji sa mnom ne sabira, prosipa.[3] Prema tome, u sticanju Duha Božjega i sastoji se pravi cilj našeg života hrišćanskog, a molitva, bdenje, post, milostinja i druge radi Hrista upražnjavane vrline samo su sredstva za sticanje Duha Božjega“.

U kom smislu vi govorite da treba steći Duha Svetoga, zapitah oca Serafima; ja to dobro ne razumem.

„Steći znači zaraditi, — reče mi on. — Vi sigurno znate šta znači steći novac. To isto važi i za Svetoga Duha. Cilj zemaljskog života za običnog čoveka je da zaradi novac, ili da stekne počasti, odlikovanja, nagrade. Sveti Duh je takođe kapital, no samo blagodatni i večni kapital. Vrline, činjene radi Hrista, dostavljaju nam blagodat Svetoga Duha, bez Koga i spasenja nikome nema niti ga može biti. Svaka vrlina, činjena radi Hrista, daje blagodat Svetoga Duha. No najviše tu blagodat daje molitva, jer je ona oruđe kojim uvek raspolažemo. Može se dogoditi, da biste hteli otići do crkve, ali crkve nema u blizini, ili je služba svršena. Ili imate želju da udelite prosjaku, ali prosjaka nema, ili nemate šta da mu date. Ili vam se hoće da očuvate nevinost svoju, ali nemate snage za to. Ili ste poželeli da se Hrista radi podvizavate u nekoj drugoj vrlini, ali nemate prilike i odlučnosti da to uradite. Međutim molitva, za nju uvek imamo mogućnosti; ona je dostupna kako bogatome tako i ubogome, kako učenome tako i prostome, jakome kao i slabome, zdravome kao i bolesnome, pravednome kao i grešnome. Sila molitve je ogromna i, više nego sve drugo, ona daje Duha Svetoga, i nju je svakome najlakše obavljati“.

— Oče, vi svo vreme samo ο molitvi govorite, a kako se držati prema drugim vrlinama, koje se čine Hrista radi za sticanje blagodati Duha Svetoga?

„Stičite blagodat Duha Svetoga i svima ostalim Hrista radi vrlinama; upražnjavajte one vrline koje vam do nose veliki dobitak. Na primer: više blagodati Božje daje vam molitva i bdenje, onda — bdite i molite se; mnogo vam Duha Svetoga daje post, — postite se; više vam daje milostinja, — činite milostinju. I tako rasuđujte ο svakoj, Hrista radi činjenoj vrlini“.

Oče, rekoh ja, Vi sve vreme govorite ο sticanju blagodati kao ο cilju hrišćanskog života; ali kako i gde mogu ja videti blagodat? Dobra su dela vidljiva; a zar Duh Sveti može biti vidljiv? Kako mogu ja znati da li je Duh Sveti sa mnom ili nije?

„Blagodat Svetoga Duha, koja nam je data prilikom krštenja, sija u našem srcu uprkos našim gresima i tami koja nas okružuje. Ona se pojavljuje u neiskazanoj svetlosti onima preko kojih Gospod najavljuje svoju prisutnost. Apostoli su opipljivo osetili prisutnost Duha Božjega, naročito kada je Gospod posle Vaskrsenja Svog dunuo na njih i rekao im: „primite Duha Svetoga“, i na dan Svete Pedesetnice kada je u vidu ognjenih jezika sišao na svakoga od njih, i ušao u njih, i ispunio ih silom ognjelike Božanstvene blagodati. I tu baš istu ognjeduhnovenu blagodat Duha Svetoga mi svi primamo pri svetom krštenju, kada nam sveta Crkva daje: „pečat dara Duha Svetoga“.

Ja upitah oca Serafima: Kako bih ja lično mogao saznati da se nalazim u blagodati Duha Svetoga? — Tada otac Serafim obavi ruku oko mene i reče mi: „Prijatelju, mi smo sada obojica u Duhu Božjem, ti i ja. Α zašto ne gledaš u mene?“ — Ja odgovorih: Oče, ne mogu da gledam, jer iz očiju vaših sevaju munje. Lice vaše postalo je svetlije od sunca, i mene oči bole. — Otac Serafim reče: „Ne plašite se vaše Bogoljublje, jer ste i vi sada postali svetli kao i ja. I vi ste sada ispunjeni Duhom Svetim, inače bilo bi vam nemoguće da me vidite takvim“.

I nagnuvši se prema meni, otac Serafim mi blago šapnu na uvo: „Blagodarite Gospoda Boga za neiskazanu milost Njegovu prema vama. Vi ste primetili da se ja čak ni prekrstio nisam, već sam se samo u srcu pomolio Gospodu Bogu: „Gospode, udostoj ga da jasno i telesnim očima vidi ovaj silazak Duha Tvoga, kojega Ti udostojavaš sluge Tvoje, kada blagovoliš javljati se u svetlosti veličanstvene slave Tvoje“. I eto, prijatelju, Gospod je ispunio smirenu molbu ubogog Serafima .. . Što me, prijatelju, ne gledate u oči? Ne bojte se ničega, Gospod je s nama!“

Posle ovih reči ja pogledah u lice njegovo, i sav pretrnuh. Zamislite: u sredini sunca, pri njegovom najsjajnijem blistanju podnevnog lučezarja vidite lice čoveka koji sa vama razgovara. Vidite pokrete njegovih usana, izraz njegovih očiju, čujete njegov glas, osećate da jedna njegova ruka leži na vašem ramenu, ali ne vidite ni tu ruku ni to lice, ne vidite ni samog sebe, već jedino zaslepljujuću svetlost koja se rasprostire svuda oko vas, i koja svojim sjajem obasjava snežni pokrivač, kojim je pokriven proplanak, kao i snežne pahuljice koje padaju poput belog praha.

„Šta osećate sada?“ upita me otac Serafim.

Ja odgovorih: Osećam takvu tišinu i mir u duši, da nikakvim rečima izraziti ne mogu.

„Vaše Bogoljublje, — reče otac Serafim —, to je onaj mir, za koji je Gospod rekao učenicima Svojim: Mir vam ostavljam, mir svoj dajem vam: ne dajem vam ga kao što svet daje, da se ne plaši srce vaše i da se ne boji.[4] To je taj mir koji vi sada u sebi osećate: mir Božji koji prevazilazi svaki um.[5]

„Šta još osećate?“ upita me otac Serafim.

Neobičnu prijatnost, — odgovorih ja. Starac produži: „Ta sveštena prijatnost ispunjuje sada vascelo biće naše, i razliva se po svima žilama našim kao neizreciva sladost. Od te sladosti srca naša kao da se tope, i mi smo obojica ispunjeni takvim blaženstvom, koje se nikakvim jezikom izraziti ne može … Α šta još osećate?“ produži pitati otac Serafim.

Neiskazanu radost u vascelom srcu mom, — odgovorih ja. Otac Serafim nastavi: „Kada Duh Sveti dolazi κ čoveku, i osenjuje ga punoćom Svoga nadahnuća, tada se duša čovekova preispunjuje neizrecivom radošću, jer Duh Sveti ispunjuje radošću sve čega se god dotakne. To je ona radost koju niko ne može uzeti od sledbenika Hristovih.[6] Međutim, ma kako bila utešna radost ova koju vi sada osećate u srcu svom, ipak je ona ništavna upoređena sa onom, za koju je Gospod ustima Svoga svetog apostola rekao, da tu radost: ni oko ne vide, ni uho ne ču, ni srce čovekovo ne nasluti, što ugotovi Bog onima koji ga ljube.[7] Nama su dati samo nagoveštaji ove radosti. Ali, šta kazati ο pravoj radosti, pripremljenoj nam na nebesima? … Šta još osećate, Vaše Bogoljublje?“

Neobičnu toplotu, — odgovorih ja.

„Kako, prijatelju, toplotu? — uzvrati starac. Ta mi u šumi sedimo ; sada je zima, i svuda je sneg oko nas, i na nas je napadao za čitavih pet santimetara, i evo još pada .. . Kakva onda može biti to toplota koju vi osećate?! — Kao kada bih se kupao u toploj vodi u kupatilu, odgovorih ja. — Α miris osećate li? upita on mene. — Da, osećam takođe miris kakav na zemlji ne postoji. — Na to otac Serafim smešeći se reče: Znam, znam, ja vas hotimično pitam. Sušta je istina, Vaše Bogoljublje, da se nikakav miris na zemlji ne može sravniti sa ovim mirisom. Ovaj miomiris koji osećate jeste miomir Svetoga Duha Božjeg. Obratite pažnju, Vi rekoste da je oko nas toplo kao u kupatilu, no pogledajte, sneg se ne topi ni na Vama, ni na meni, ni nad nama. Znači, ova toplota nije u vazduhu već u nama samima. Zagrejani njome, pustinjaci se nisu bojali zime, jer su bili odeveni blagodatnom haljinom, izatkanom im od Svetoga Duha. I ta im je blagodatna haljina zamenjivala odelo. Tako se ostvaruju reči Spasove: Carstvo je Božije unutra u vama.[8] Pod Carstvom Božjim Gospod podrazumeva blagodat Duha Svetoga. I to Carstvo Božije se sada i nalazi unutra u nama, a blagodat Duha Svetoga nas i od spolja obasjava i zagreva, preispunjujući različnim miomirisima vazduh oko nas, naslađuje naša čuvstva nadnebeskim blaženstvom, napajajući srca naša radošću neiskazanom. Stanje u kome smo sada dokaz je za to. Eto šta znači biti ispunjen Duhom Svetim, biti u punoći Duha Svetoga“.

Ja upitah, — veli Motovilov —, da li ću se sećati ove milosti koja nas je danas posetila? — „Verujem, odgovori sveti starac, da će vam Gospod pomoći da sačuvate ovo u svom srcu, jer to nije dato samo radi vas jednoga već preko vas celome svetu. Idite s mirom, i neka Gospod i Njegova Presveta Majka budu s vama“.

Kada sam napustio svetog starca, — završava Motovilov —, viđenje nije prestajalo; starac je bio u istom položaju koji je imao u početku razgovora, i neiskazana svetlost koju sam svojim očima video, produžavala je da ga i dalje obasjava“.[9]

Ovim bogočovečanskim doživljajem Svetog Serafima i Motovilova pokazana je, dokazana je, posvedočena je najočiglednije, najstvarnije, najzemaljskije, najčovečanskije, najubedljivije bogočovečanska blagovest svetog Apostola, blagovest koja sve evanđelske, sve apostolske, sve svetootačke, sve svetopredanjske blagovesti ο Duhu Svetom u bogočovečanskom životu Crkve Hristove sabira u jednu Sveblagovest koja glasi: Vera naša je u pokazivanju Duha Svetoga i sile — έν αποδείξει Πνεύμα?ος και δυνάμεως.[10]

 


NAPOMENE:

[1] Ο ovom događaju i bogočovečanskom doživljaju Motovilov je ostavio Zabeleške. One se čuvaju u arhivi Divjejevskog manastira, osnovanog Svetim Serafimom. Te Zabeleške je sa dozvolom i blago slovom igumanije Marije objavio pisac S. A. Nilus jula meseca 1903 godine u „Moskovskim Vjedomostima“.

[2] Nikolaj Aleksandrovič Motovilov, velikoposednik, činovnik Višeg suda, doputovao je u Sarov septembra 1831 godine kao beznadežno težak bolesnik, i na molitve Svetog Serafima bio čudesno isceljen u svojim Beleškama ο tome, koje se čuvaju u arhivi Divjejevskog manastira, Motovilov ovako piše ο ovome isceljenju:

[3] Lk. 11, 23.

[4] Jn. 14, 27.

[5] Flb. 4, 7.

[6] Sr. Jn. 22. 24; 17, 13.

[7] 1 Kor. 2, 9.

[8] Lk. 17, 21.

[9] V. N. Iljin Prepodobnii Serafim Sarovski, str. 111—151; tretie izdanie; New York, 1971. god. — Vidi i Žitija Svetih za Januar, izd. Man. Ćelije kod Valjeva, Beograd 1972, str. 106—108.

[10] 1 Kor. 2, 4.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *