NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Sv. Grigorije Palama

 

Večno zdravlje i bogočovečansko savršenstvo daje se duši Duhom Svetim za držanje zapovesti Gospodnjih. Iz srca te istine blagovesti Sveti Grigorije Palama: Gospod Hristos je jedini lekar duša ljudskih; ljubavlju prema Njemu i držanjem zapovesti Njegovih postiže se zdravlje duše i savršenstvo. Spasonosno savršenstvo u oblasti poznanja i učenja sastoji se u saglasnom mišljenju sa Prorocima, Apostolima i sa svima uopšte svetim Ocima, preko kojih govori Duh Sveti ο Bogu i Njegovim tvarima. Stvari pak koje je Duh Sveti izostavio i drugi su ih otkrili, nekorisne su za spasenje duše.[1]

Sveti Palama, objašnjavajući kako se Duh Sveti izlio na Apostole, poziva se na Svetog Vasilija Velikog i na Svetog Zlatousta, i veli: Vasilije Veliki kaže da što je Sin izlio na nas jeste nestvoreno —άκτιστον. Α Sv. Zlatoust, slično Sv. Vasiliju Velikom, veli da se izlio ne Bog nego blagodat.[2]

Α pre Svetog Zlatousta prorok Joil, ili bolje Bog preko proroka govori, i ne kaže: „izliću Duha svoga“, nego: „izliću od — άπύ — Duha Svoga. Znači: Duh Sveti se ne deli u sitne delove; ovde je reč ο blagodati i energiji (= dejstvu, sili) — χάρις τε και ένέρuια —, koja je i energija suštine Duha —της οuσίας τοu Πνεύματος. Duh koga Bog izliva na nas nije stvoren. Blagodat je dakle nestvorena — άκτιστος ή χάρις; i to je ono što Sin daje i šalje i daruje učenicima, a ne samoga Duha. I ovaj dar, ova energija, ova sila je ne samo nestvorena, nego i neodvojiva — αχώριστος — od Presvetoga Duha.[3]

U Besedi na Duhovdan Sveti Grigorije Palama blagovesti: Na dan Svete Pedesetnice Duh Sveti siđe s neba i ispuni kuću u kojoj seđahu Apostoli, i načini je duhovnom krstionicom; obećanje se Gospodnje ispuni: Apostoli se krstiše Duhom Svetim; hukom s neba Apostoli postadoše sinovi gromova; javivši se u vidu ognjenih jezika, Duh Sveti pokazuje da je to sasvim prirodno Logosu = Reči Božjoj, jer reči nije ništa srodnije od jezika. „I sede po jedan na svakoga od njih, i napuniše se svi Duha Svetoga“: jer Duh Sveti, razdeljujući se prema svojim raznim silama i energijama — δuνάμεις τε και ενερuείας (= dejstvima, delatnostima), kroz svaku svoju energiju sav je prisutan i dejstvuje — όλον παρέστι κάι ενερuεί deljen nedeljivo — άμερίοίταις μεριςύμενον, i sav savcit zajedničaren ολοσχερώς μετεχύμενον, slično sunčanom zraku.[4]

Razmišljajući tako ο tajni Svetog Duha, otkrivenog i darivanog Crkvi na dan Pedesetnice, Sveti Grigorije blagovesti da su njegovi darovi, koji prožimaju i izgrađuju celokupni život Crkve, neizbrojni i neizmerivi. Svojim bogonadahnutim prozrenjem ο otkrivenoj tajni Svetoga Duha, svetitelj Solunski kao da ukrašava krunom drvo svetootačke misli, izvodeći iz nje mudre zaključke ο prisutnosti u Crkvi životvorne sile Duha Svetoga, ali i ο istovremenoj skrivenosti i nepristupnosti njegove suštine, zajedničke Ocu i Sinu. Pošto, po njegovom učenju, tvorevina po svojoj prirodi ne može smestiti u sebe i dodirnuti suštinu Trojičnog Boga, to joj se daruje i izliva na nju ono što je njoj dostupno i u nju smestivo: sila i energija životvorne Trojice. To darivanje uvek biva Duhom Svetim i u Duhu Svetom. Sveti Duh, koji je „večna radost Oca i Sina“, postaje i radost ovih svetova kroz to svoje darivanje i otkrivanje da je on treće lice Svete Trojice. Apostoli, dakle, postaju na dan Pedesetnice zajedničari ne ipostasi ili nepričasne prirode Svetoga Duha, nego samo onoga za što je prijemčiva i sposobna njihova tvarna priroda: nestvorene sile i večne energije Duha Svetoga. I tako se odigralo, i stalno se odigrava u Crkvi i svetu, milo čudo Božje: nerazdeljivi Bog se razdeljuje u vidu ognjenih jezika, sjedinjujući nerazorivim jedinstvom razdeljena bića i tvari i sve nebozemne svetove. I iz toga nastaje Crkva, telo Bogočoveka, obitalište Presvete Trojice.

Nerazdeljivi Duh Sveti, bogoslovstvuje dalje Sveti Grigorije, deli se u Crkvi svakome po meri njegovog uzrasta, i svakom stvorenju prema njegovom dostojanstvu. No ipak, on je u svakom svom „delu“, u svakoj sili i energiji svojoj — ceo prisutan, On jedan i isti Duh Oca i Sina, i u njemu i kroz njega cela Sveta Trojica. Tako, večan je i nestvoren Duh Sveti po prirodi svojoj, večna je i nestvorena i ta sila njegova i blagodat koja se nerazdeljivo deli i daruje svetima. Otuda, s pravom kaže Svetitelj, onaj koji tu svetotrojičnu silu i energiju naziva tvorevinom, unižava i poriče Duha Svetoga.[5] Kada razmišljamo, dodaje on, ο sopstvenom dostojanstvu Duha, onda ga sazercavamo sa Ocem i Sinom; kada se pak setimo dejstvujuće blagodati i njenog prisustva u onima koji su se udostojili njenog zajedničarenja, onda kažemo da je Duh u nama, izlivan na nas a ne stvaran, nama davan a ne u nama kreiran, darivan nam kao nestvorena sila a ne kao stvorenje.[6]

 


NAPOMENE:

[1] Triade, II, 1,42; Jean Mayendorf, Defence des saints hesychates; Louvain 1959.

[2] tamo, Triade, III, 8. Sv. Vasilije, Contra Evnom. 5. P. gr. t. 29, 772 D. Sv. Zlatoust, Ad Tit. homil. VI. P. gr. t. 62, 696..

[3] tamo, Triade III, 8.

[4] Beseda na Pedesetnicu, R. gr. t. 151, col. 312 VS. 313 AV.

[5] Sveti Grigorije Palama, Sabrana dela (na grčkom), tom III, Solun 1970, str. 315.

[6] isto,tom I, str. 645—6.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *