Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Св. Макарије Велики

 

Сав у Духу Светом: сав Духом Светим освећена ума, и срца, и душе, и савести, и воље, Свети Макарије Велики као ретко ко од светих Учитељa Цркве осећа благодатну сведелатност Духа Светог у Богочовечанском телу Цркве, и казује нам ο томе многе благовести, бесмртне и вечне, пуне богочовечанске силе и тајанствености. Тако, Свети Макарије богомудрује: Душа, удостојена Духа Светога и Његове светлости, постаје сва—светлост, сва—лице, сва—око; сва је препуна духовних очију, и нема у њој ништа помрачено, јер је сишла на њу, и обитава у њој, неисказана красота славе Светлости = Христа. Душа, потпуно обасјана неисказаном красотом славе светлости од лица Христова и у савршеној заједници са Духом Светим, постаје сва—око, сва—светлост, сва—лице, сва—слава, сва—дух.[1] Као што се месо без соли уцрвља и усмрди, тако и свака душа, неосољена Светим Духом, том небеском сољу, трули и испуњује се великим смрадом рђавих помисли. Стога се лице Божије одвраћа од страшнога смрада таштих помисли таме и живећих у таквој души страсти; у њу се крадом увлаче зли и страшни црви, тојест зли дуси и мрачне силе, хране се њоме, гнезде се у њој, гамижу по њој, једу је и обешчашћују. Али, чим душа прибегне Богу, поверује и измоли себи со живота — благог и човекољубивог Духа, тада сишавша со небеска потамани страшне црве, уништи штетно злосмрадије, и очишћује душу дејством силе своје. И када права со учини душу здравом и неповредљивом, она поново стане служити Небеском Господу.[2] Бог створивши тело, одредио му је да све потребно за живот позајмљује из спољњег света, и тело не може живети без онога што изван њега постоји, тојест без хране, без пића, без одеће. Ако се пак тело ограничи само на оно што се налази у његовој природи, не позајмљујући ништа из спољњег света, онда се оно распада и пропада. Тако и душа, створена по лику Божјем, да би живела, узима духовну храну, и духовно пиће, и небеску одећу, не из своје властите природе него од Божанства Његова, од властитог Духа Његовог, од сопствене светлости Његове, што и сачињава истински живот душе. у томе се и састоји небески живот душе. Тешко телу када се оно ограничава на своју природу, јер оно тада и умире. Тешко и души ако се ограничи на своју природу, и узда само у своја дела, немајући заједницу, општење са Божјим Духом, јер умире, не удостојивши се вечног живота Божанског.[3] Духозарни Свети Макарије казује нам ову бесмртну истину: Ми хришћани „имамо нерукотворену кућу на небесима”.[4] Α та кућа је сила Духа Светога која обитава у нама. Стога је сваки дужан подвизавати се и старати се да ту кућу стекне вршењем свих врлина, и да верује да се та кућа стиче овде на земљи. Јер се вером и ревношћу у врлинама постаје заједничар Светога Духа.[5] Душе које имају пламену и ненаситу љубав према Господу, удостојавају се избављења од страсти, и у пуноћи благодати примају озарење и заједницу Светога Духа и неисказаног тајанственог општења. Душа истински богољубива и христољубива живи у врлинама, чезне да се удостоји заједнице са Господом Христом у светињи Духа, чврсто верује да ће Духом Светим примити потпуно избављење од греха и таме страсти, поставши још овде на земљи чисто обиталиште Светога Духа; и тако достићи савршену меру бестрашћа — της άπαvείας.[6]

Свети Макарије благовести: Божји људи — хришћани треба да припреме себе за борбу и подвиг. Они су дужни подносити невоље, и спољашње и унутрашње борбе, да би, примајући ударце, побеђивали трпљењем. Такав је пут хришћанства. Где је Дух Свети, тамо — као сенка следују гоњење и борба. Тако, Пророци, мада је у њима делао Дух Свети, свагда су били гоњени. Тако и Господ, који је пут и истина и живот, био је гоњен од Својих сународника. Његов народ — Израиљци, и гонили су Га и распели Га. Слично се десило и са Апостолима, јер са Крстом Спасовим дошао је Дух Утешитељ, и преселио се у хришћане: нико од Јевреја није био гоњен, једини су хришћани били мученици. Но томе се не треба чудити; истини је неизбежно да буде гоњена.[7] Душа, која је лишена Духа Светога и живи у страшној сиромаштини греха, пре приопштености Духу Светом, не може, макар и желела, стварно родити род правде. Сваки треба да приморава себе на молитву Господу, да га удостоји пронаћи и добити небеску ризницу — Духа Светога, еда би без муке и лако вршио све заповести Господње, које раније није могао испуњавати ни при највећем напрезању. Meђутим душа, која је искањем Духа Светога, вером и великим трпљењем обрела Господа, — ту истинску ризницу небеску, рађа плодове Духа Светога без муке, и све заповести испуњује Духом Светим чисто, савршено и беспрекорно.[8]

Свети Макарије богогласи: Они који су се удостојили постати чеда Божија и родити се одозго од Духа Светога, имају у себи Христа који их просвећује. Њих на разноврсне и различите начине води Дух Свети и благодат невидљиво дела у срцу њиховом. Понекад они плачу и тугују због васцелог рода људског, и молећи се за све људе проливају сузе и ридају обузети духовном љубављу према роду људском. Понекад их Дух Свети распаљује таквом радошћу и љубављу, да би они, када би било могуће сместили сваког човека у срцу свом, не разликујући злог од доброг. Понекад они у смиреноумљу духа толико понижавају себе пред сваким човеком, да сматрају себе за најпоследње и најмање од свију. Када душа усходи ка савршенству Духа Светога, потпуно очистивши себе од свих страсти, она се тако сједињује с Духом Светим да постаје једно с Њим. Тада она сва постаје светлост, сва — око, сва — дух, сва — радост, сва — блаженство, сва — љубав, сва — милосрђе, сва — благост и доброта. Такви људи, сапрожимани Духом Светим, уподобљавају се Христу, пуни су врлина, и свагда и у свему сијају у њима плодови Духа Светога.[9]

Свети Макарије благовести из свог богатог Богочовечанског Еванђеља: Ко хоће да приступи Господу, да се удостоји вечног живота, да се испуни Светога Духа, да рађа плодове Светога Духа, да беспрекорно испуњује заповести Христове, он је дужан, због живећег у њему греха, приморавати себе на свако добро дело, на испуњавање свих заповести Господњих. Тада Господ, видећи такву његову ревност, милостиво га ослобађа од живећег у њему греха, испуњујући га Духа Светога. И тада он, без приморавања и тешкоће твори све заповести Господње, или боље рећи: сам Господ твори у њему заповести Своје, и он чисто рађа плодове Духа Светога.[10] Стога, ко хоће истински угађати Богу, примити од Њега небеску благодат Светога Духа, узрастати и усавршавати се у Духу Светом, дужан је приморавати себе на испуњавање свих заповести Божјих и покоравати срце чак и против воље његове. Када на тај начин испунимо све заповести Господње Духом Божјим који једини зна вољу Господњу; и када Дух усаврши нас у Себи, и савршен буде у нама, очишћенима од сваке прљавштине и греховне нечистоте, — тада ће Дух Свети душе наше, слично прекрасним невестама, привести Христу чисте и беспрекорне; и ми ћемо блаженствовати у Богу, и Царству Његовом; и Бог ће радосно живети у нама.[11]

Ο Богочовечанском домостроју спасења, и ο улози Светог Духа у њему, Свети Макарије благовести: Господ наш Исус Христос извршио је сав домострој спасења. И сав труд, и сва ревност Његова имали су један циљ: родити из Себе, из Своје природе чеда Духа Светога. Сви Анђели и Свете Силе радују се души рођеној од Духа Светога. Тело људско је подобије —ομοίωμα (сличност, прилика), а душа је лик Духа —είκών tоv Πνεύματος (слика, лик, икона Духа). И као што је тело без душе мртво и не може ништа радити, тако без небеске душе, без Духа Божјег, и душа је мртва за Царство, и без Духа Светог не може чинити оно што је Божје. Као што је у овом свету душа живот телу, тако и у вечном и небеском свету живот души је Дух Божји. Стога, ко се стара да поверује и приђе Господу, њему је потребно молити се, да би још овде примио Духа Божјег, јер је Он живот душе. И долазак Господа Христа ради тога је био: да још овде на земљи да души живот — Духа Светога.[12]

Боговођени ум Светог Макарија Великог овако расуђује: Као што птица не може летети ако има једно крило, тако и човечија природа, ако би остала сама по себи и у себи, и неприопштила се природи небеској, она не би могла чинити ништа добро. Јер и сама душа названа је храмом и обиталиштем Божјим, и невестом Царском. Бог је показао према човеку изузетну љубав: сишао је са светих небеса, узео на себе човекову разумну природу, и земљано тело присајединио Божанском Духу Свом, да би иловачни човек примио у себе небеску душу. И када душа човекова буде у заједници с Духом Светим, и небеска душа уђе у душу његову, онда је такав човек савршен у Богу и наследник, и син.[13]

Духоносни Свети Макарије Велики казује и ову небоземну благовест: Господ наш Исус Христос ради тога је и дошао, да измени, преобрази, и обнови људску природу, и да душу, због грехопада подчињену страстима, пресазда — , сјединивши је са Својим сопственим Божанственим Духом. Он је дошао да верујуће у Њега начини новим умом, новом душом, новим очима, новим језиком духовним; једном речју: да их начини новим људима, или новим меховима, помазавши их светлошћу Свога познања, да би улио у њих вино ново, тојест Духа Свога. Јер Он каже да вино ваља левати у мехове нове.[14] Као што је враг, грехом подчинивши себи човека, испунио човека пагубним страстима, улио у њега вино сваког безакоња и рђавих учења; тако је и Господ, избавивши човека од врага, начинио човека новим, и помазавши га Духом Светим, улио у њега вино живота, ново учење Светога Духа. Јер милостиви и моћни Господ може душу, опустошену и подивљалу од греха, претворити у Своју благост, кротост и мир — Светим и благим Духом обећања.[15]

Свети Макарије благовести: Све је могуће Богу, као што сведочи доживљај разбојников: у трен ока он се вером изменио и у рај уведен био. Господ је дошао ради тога, да душе наше измени, пресазда, и начини их заједничарима Божје природе,[16] и да у душу нашу стави душу небеску, тојест Божанственога Духа, који нас води ка свакој врлини, да бисмо могли живети вечним животом. Стога смо дужни свим срцем веровати неисказаним обећањима Његовим. Треба нам заволети Господа, и на све могуће начине напредовати у свима врлинама, и неуморно и непрестано молити, да потпуно и савршено примимо обећање Духа Његова, да оживе душе наше док смо још у телу. Јер ако душа још у овом свету не прими у себе светињу Духа за велику веру и за молитве, и не постане заједничар Божје природе, сједињујући се с благодаћу, уз помоћ које може беспрекорно и чисто испунити сваку заповест, — онда је она неприпремна за Царство небеско.[17]

По понорној тајанствености својој, осећање у човековом бићу такмичи се са најзагонетнијим тајнама у световима Божјим. Руководити њиме теже је него руководити безбројним васионама које тутње око наше мајушне планете. Мученички осећајући то, Свети Макарије благовести: Дух Свети подупире хришћане, подржавајући и руководећи душу у осећању.[18] Нема сумње, међу бићима душа човекова је најзагонетније биће после Бога. Отуда богомудри Светитељ благовести: Ни мудри својом мудрошћу, ни паметни својом памећу нису могли докучити финоћу душе — λεπτότητα, или рећи ο души шта је она; једино се помоћу Духа Светог открива и стиче појам и тачно знање о души.[19]

Циљ је побожности: чистота душе и усељење у њу Духа Светога помоћу упражњавања врлина. Усрдна молитва богати нас многим, и самог Духа Светог усељује у душу.[20] Када човек достигне у савршенство Духа, сасвим очистивши себе од свих страсти, и потпуно се сјединивши са Духом Утешитељем, тада се душа удостојава постати Дух, те је сва— светлост, сва — радост, сва — љубав, сва — милосрђе, сва — благост, сва — доброта. Људи, савршено сједињени са Духом Божјим, уподобљавају се Христу, имајући у себи непроменљиве врлине Духа. Дух Свети их је начинио унутрашње беспрекорнима и чистима, и у њима свагда и у свему сијају плодови Духа.[21]

Свети Макарије благовести: Једино је Духу Светом позната сва воља Божија. Речено је: Шта је у Богу нико не зна осим Духа Божјег.[22] На дан Свете Педесетнице, када је Утешитељ сишао, и сила благога Духа уселила се у душе Апостола, с њих је скинут покривач греха, страсти се онеспособиле за делатност, и у њих су се отвориле очи срца. Тада су они, испунивши се премудрости, Духом Светим учињени савршени, и научени испуњавати вољу Божију.[23] Од Христова доласка отворила су се врата благодати истински верујућима, и њима се даје Божија сила и делатност Духа — ενέρуεια Πνεύματος. Христос, та прва и природна доброта, ниспослао је божанственим ученицима дар Духа; и од тога времена та Божја сила, закриљујући све верне и обитавајући у душама њиховим, стала их је исцељивати од греховних страсти, избављати од таме и обамрлости, јер до овог времена душе су биле изранављене, закључане у тамницу и поседнуте духовним мраком. Разуме се, и сада се налази у тами душа која се још није удостојила да у њој обитава Господ и да је сила благога Духа закриљује стварно — ενερуητικώς (= делатно, доживљајно, активно), свом силом и сигурношћу. у онима пак које је благодат Божанскога Духа посетила, уселивши се у саме дубине ума њихова, Господ као да постаје душа. Јер божанствени Апостол каже: Ко се Господа држи један је дух с Господом.[24] Каква доброта! Какво благоволење природи људској толико пороцима униженој! Но воља човека освећеног Духом сједињуje ce са вољом Божјом. Јер душа тада заиста постаје као душа Господа, зато што се сва драговољно и свим бићем предаје сили благога Духа, да би она царовала у њој, и душа више не ходила по својој вољи. Јер је речено: Ко ће нас раставити од љубави Божије?;[25] тојест, ко ће раставити душу сједињену са Духом Светим.[26]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Нomil. I, 2; Ρ. gr. t. 34, col. 452 Α. Β.

[2] тамо, I, 5; col. 452 Β.

[3] тамо, I, 10. 11; col. 460 C. D. 461 Α. Β.

[4] 2 Kop. 5, 1.

[5] тамо,homil. V, 6. 7; col. 542 С. D.

[6] ] тамо, homil. X, 4. 5; col. 541 D.

[7] тамо, homil. XV, 11; col. 584 Α. Β;

[8] тамо, homil, XVIII, 2. 3; col. 636 C. D.

[9] тамо, homil. XУIII, 7. 8. 10. col. 640 А. Β. C; col. 641 Α

[10] тамо, homil. XIX, 1. 2; col. 641 D; 644 Α. Β. C.

[11] тамо, homil. XIX, 7. 9; col. 648 Β; 649 Α. Β.

[12] тамо, homil. XXX, 2. 3. 5. 6; col. 721 C; col 724 A. D., col. 725 A

[13] тамо, homil. XXXII, 6; col. 737 B. C.

[14] Мат. 9, 17.

[15] тамо, homil. XLIV, 1. 2. col. 780 Α. Β.

[16] 2 Петр. 1, 4.

[17] тамо, homil. XLIV, 9; col 785 Α. Β.

[18] тамо, homil. LXУII, 11; col. 804 Α

[19] тамо, homil. XLIX, 4; col. 816 Β.

[20] Он, Epist. II; P. gr. t. 34, col. 433 Α. Β.

[21] Oн, De charitate, 7; P. gr. t. 34, col. 913 C. D.

[22] 1 Kop. 2, 10.

[23] тамо, De charit. 11; col. 917 B. C.

[24] 1 Кор. 6, 17.

[25] Рм. 8, 35.

[26] Он, De libert. mentis 11. 12; Ρ. gr. t. 34, col. 944 Β. C. D.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома