NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Sv. Makarije Veliki

 

Sav u Duhu Svetom: sav Duhom Svetim osvećena uma, i srca, i duše, i savesti, i volje, Sveti Makarije Veliki kao retko ko od svetih Učitelja Crkve oseća blagodatnu svedelatnost Duha Svetog u Bogočovečanskom telu Crkve, i kazuje nam ο tome mnoge blagovesti, besmrtne i večne, pune bogočovečanske sile i tajanstvenosti. Tako, Sveti Makarije bogomudruje: Duša, udostojena Duha Svetoga i Njegove svetlosti, postaje sva—svetlost, sva—lice, sva—oko; sva je prepuna duhovnih očiju, i nema u njoj ništa pomračeno, jer je sišla na nju, i obitava u njoj, neiskazana krasota slave Svetlosti = Hrista. Duša, potpuno obasjana neiskazanom krasotom slave svetlosti od lica Hristova i u savršenoj zajednici sa Duhom Svetim, postaje sva—oko, sva—svetlost, sva—lice, sva—slava, sva—duh.[1] Kao što se meso bez soli ucrvlja i usmrdi, tako i svaka duša, neosoljena Svetim Duhom, tom nebeskom solju, truli i ispunjuje se velikim smradom rđavih pomisli. Stoga se lice Božije odvraća od strašnoga smrada taštih pomisli tame i živećih u takvoj duši strasti; u nju se kradom uvlače zli i strašni crvi, tojest zli dusi i mračne sile, hrane se njome, gnezde se u njoj, gamižu po njoj, jedu je i obeščašćuju. Ali, čim duša pribegne Bogu, poveruje i izmoli sebi so života — blagog i čovekoljubivog Duha, tada sišavša so nebeska potamani strašne crve, uništi štetno zlosmradije, i očišćuje dušu dejstvom sile svoje. I kada prava so učini dušu zdravom i nepovredljivom, ona ponovo stane služiti Nebeskom Gospodu.[2] Bog stvorivši telo, odredio mu je da sve potrebno za život pozajmljuje iz spoljnjeg sveta, i telo ne može živeti bez onoga što izvan njega postoji, tojest bez hrane, bez pića, bez odeće. Ako se pak telo ograniči samo na ono što se nalazi u njegovoj prirodi, ne pozajmljujući ništa iz spoljnjeg sveta, onda se ono raspada i propada. Tako i duša, stvorena po liku Božjem, da bi živela, uzima duhovnu hranu, i duhovno piće, i nebesku odeću, ne iz svoje vlastite prirode nego od Božanstva Njegova, od vlastitog Duha Njegovog, od sopstvene svetlosti Njegove, što i sačinjava istinski život duše. u tome se i sastoji nebeski život duše. Teško telu kada se ono ograničava na svoju prirodu, jer ono tada i umire. Teško i duši ako se ograniči na svoju prirodu, i uzda samo u svoja dela, nemajući zajednicu, opštenje sa Božjim Duhom, jer umire, ne udostojivši se večnog života Božanskog.[3] Duhozarni Sveti Makarije kazuje nam ovu besmrtnu istinu: Mi hrišćani „imamo nerukotvorenu kuću na nebesima“.[4] Α ta kuća je sila Duha Svetoga koja obitava u nama. Stoga je svaki dužan podvizavati se i starati se da tu kuću stekne vršenjem svih vrlina, i da veruje da se ta kuća stiče ovde na zemlji. Jer se verom i revnošću u vrlinama postaje zajedničar Svetoga Duha.[5] Duše koje imaju plamenu i nenasitu ljubav prema Gospodu, udostojavaju se izbavljenja od strasti, i u punoći blagodati primaju ozarenje i zajednicu Svetoga Duha i neiskazanog tajanstvenog opštenja. Duša istinski bogoljubiva i hristoljubiva živi u vrlinama, čezne da se udostoji zajednice sa Gospodom Hristom u svetinji Duha, čvrsto veruje da će Duhom Svetim primiti potpuno izbavljenje od greha i tame strasti, postavši još ovde na zemlji čisto obitalište Svetoga Duha; i tako dostići savršenu meru bestrašća — της άπαvείας.[6]

Sveti Makarije blagovesti: Božji ljudi — hrišćani treba da pripreme sebe za borbu i podvig. Oni su dužni podnositi nevolje, i spoljašnje i unutrašnje borbe, da bi, primajući udarce, pobeđivali trpljenjem. Takav je put hrišćanstva. Gde je Duh Sveti, tamo — kao senka sleduju gonjenje i borba. Tako, Proroci, mada je u njima delao Duh Sveti, svagda su bili gonjeni. Tako i Gospod, koji je put i istina i život, bio je gonjen od Svojih sunarodnika. Njegov narod — Izrailjci, i gonili su Ga i raspeli Ga. Slično se desilo i sa Apostolima, jer sa Krstom Spasovim došao je Duh Utešitelj, i preselio se u hrišćane: niko od Jevreja nije bio gonjen, jedini su hrišćani bili mučenici. No tome se ne treba čuditi; istini je neizbežno da bude gonjena.[7] Duša, koja je lišena Duha Svetoga i živi u strašnoj siromaštini greha, pre priopštenosti Duhu Svetom, ne može, makar i želela, stvarno roditi rod pravde. Svaki treba da primorava sebe na molitvu Gospodu, da ga udostoji pronaći i dobiti nebesku riznicu — Duha Svetoga, eda bi bez muke i lako vršio sve zapovesti Gospodnje, koje ranije nije mogao ispunjavati ni pri najvećem naprezanju. Međutim duša, koja je iskanjem Duha Svetoga, verom i velikim trpljenjem obrela Gospoda, — tu istinsku riznicu nebesku, rađa plodove Duha Svetoga bez muke, i sve zapovesti ispunjuje Duhom Svetim čisto, savršeno i besprekorno.[8]

Sveti Makarije bogoglasi: Oni koji su se udostojili postati čeda Božija i roditi se odozgo od Duha Svetoga, imaju u sebi Hrista koji ih prosvećuje. Njih na raznovrsne i različite načine vodi Duh Sveti i blagodat nevidljivo dela u srcu njihovom. Ponekad oni plaču i tuguju zbog vascelog roda ljudskog, i moleći se za sve ljude prolivaju suze i ridaju obuzeti duhovnom ljubavlju prema rodu ljudskom. Ponekad ih Duh Sveti raspaljuje takvom radošću i ljubavlju, da bi oni, kada bi bilo moguće smestili svakog čoveka u srcu svom, ne razlikujući zlog od dobrog. Ponekad oni u smirenoumlju duha toliko ponižavaju sebe pred svakim čovekom, da smatraju sebe za najposlednje i najmanje od sviju. Kada duša ushodi ka savršenstvu Duha Svetoga, potpuno očistivši sebe od svih strasti, ona se tako sjedinjuje s Duhom Svetim da postaje jedno s Njim. Tada ona sva postaje svetlost, sva — oko, sva — duh, sva — radost, sva — blaženstvo, sva — ljubav, sva — milosrđe, sva — blagost i dobrota. Takvi ljudi, saprožimani Duhom Svetim, upodobljavaju se Hristu, puni su vrlina, i svagda i u svemu sijaju u njima plodovi Duha Svetoga.[9]

Sveti Makarije blagovesti iz svog bogatog Bogočovečanskog Evanđelja: Ko hoće da pristupi Gospodu, da se udostoji večnog života, da se ispuni Svetoga Duha, da rađa plodove Svetoga Duha, da besprekorno ispunjuje zapovesti Hristove, on je dužan, zbog živećeg u njemu greha, primoravati sebe na svako dobro delo, na ispunjavanje svih zapovesti Gospodnjih. Tada Gospod, videći takvu njegovu revnost, milostivo ga oslobađa od živećeg u njemu greha, ispunjujući ga Duha Svetoga. I tada on, bez primoravanja i teškoće tvori sve zapovesti Gospodnje, ili bolje reći: sam Gospod tvori u njemu zapovesti Svoje, i on čisto rađa plodove Duha Svetoga.[10] Stoga, ko hoće istinski ugađati Bogu, primiti od Njega nebesku blagodat Svetoga Duha, uzrastati i usavršavati se u Duhu Svetom, dužan je primoravati sebe na ispunjavanje svih zapovesti Božjih i pokoravati srce čak i protiv volje njegove. Kada na taj način ispunimo sve zapovesti Gospodnje Duhom Božjim koji jedini zna volju Gospodnju; i kada Duh usavrši nas u Sebi, i savršen bude u nama, očišćenima od svake prljavštine i grehovne nečistote, — tada će Duh Sveti duše naše, slično prekrasnim nevestama, privesti Hristu čiste i besprekorne; i mi ćemo blaženstvovati u Bogu, i Carstvu Njegovom; i Bog će radosno živeti u nama.[11]

Ο Bogočovečanskom domostroju spasenja, i ο ulozi Svetog Duha u njemu, Sveti Makarije blagovesti: Gospod naš Isus Hristos izvršio je sav domostroj spasenja. I sav trud, i sva revnost Njegova imali su jedan cilj: roditi iz Sebe, iz Svoje prirode čeda Duha Svetoga. Svi Anđeli i Svete Sile raduju se duši rođenoj od Duha Svetoga. Telo ljudsko je podobije —ομοίωμα (sličnost, prilika), a duša je lik Duha —είκών tov Πνεύματος (slika, lik, ikona Duha). I kao što je telo bez duše mrtvo i ne može ništa raditi, tako bez nebeske duše, bez Duha Božjeg, i duša je mrtva za Carstvo, i bez Duha Svetog ne može činiti ono što je Božje. Kao što je u ovom svetu duša život telu, tako i u večnom i nebeskom svetu život duši je Duh Božji. Stoga, ko se stara da poveruje i priđe Gospodu, njemu je potrebno moliti se, da bi još ovde primio Duha Božjeg, jer je On život duše. I dolazak Gospoda Hrista radi toga je bio: da još ovde na zemlji da duši život — Duha Svetoga.[12]

Bogovođeni um Svetog Makarija Velikog ovako rasuđuje: Kao što ptica ne može leteti ako ima jedno krilo, tako i čovečija priroda, ako bi ostala sama po sebi i u sebi, i nepriopštila se prirodi nebeskoj, ona ne bi mogla činiti ništa dobro. Jer i sama duša nazvana je hramom i obitalištem Božjim, i nevestom Carskom. Bog je pokazao prema čoveku izuzetnu ljubav: sišao je sa svetih nebesa, uzeo na sebe čovekovu razumnu prirodu, i zemljano telo prisajedinio Božanskom Duhu Svom, da bi ilovačni čovek primio u sebe nebesku dušu. I kada duša čovekova bude u zajednici s Duhom Svetim, i nebeska duša uđe u dušu njegovu, onda je takav čovek savršen u Bogu i naslednik, i sin.[13]

Duhonosni Sveti Makarije Veliki kazuje i ovu nebozemnu blagovest: Gospod naš Isus Hristos radi toga je i došao, da izmeni, preobrazi, i obnovi ljudsku prirodu, i da dušu, zbog grehopada podčinjenu strastima, presazda — , sjedinivši je sa Svojim sopstvenim Božanstvenim Duhom. On je došao da verujuće u Njega načini novim umom, novom dušom, novim očima, novim jezikom duhovnim; jednom rečju: da ih načini novim ljudima, ili novim mehovima, pomazavši ih svetlošću Svoga poznanja, da bi ulio u njih vino novo, tojest Duha Svoga. Jer On kaže da vino valja levati u mehove nove.[14] Kao što je vrag, grehom podčinivši sebi čoveka, ispunio čoveka pagubnim strastima, ulio u njega vino svakog bezakonja i rđavih učenja; tako je i Gospod, izbavivši čoveka od vraga, načinio čoveka novim, i pomazavši ga Duhom Svetim, ulio u njega vino života, novo učenje Svetoga Duha. Jer milostivi i moćni Gospod može dušu, opustošenu i podivljalu od greha, pretvoriti u Svoju blagost, krotost i mir — Svetim i blagim Duhom obećanja.[15]

Sveti Makarije blagovesti: Sve je moguće Bogu, kao što svedoči doživljaj razbojnikov: u tren oka on se verom izmenio i u raj uveden bio. Gospod je došao radi toga, da duše naše izmeni, presazda, i načini ih zajedničarima Božje prirode,[16] i da u dušu našu stavi dušu nebesku, tojest Božanstvenoga Duha, koji nas vodi ka svakoj vrlini, da bismo mogli živeti večnim životom. Stoga smo dužni svim srcem verovati neiskazanim obećanjima Njegovim. Treba nam zavoleti Gospoda, i na sve moguće načine napredovati u svima vrlinama, i neumorno i neprestano moliti, da potpuno i savršeno primimo obećanje Duha Njegova, da ožive duše naše dok smo još u telu. Jer ako duša još u ovom svetu ne primi u sebe svetinju Duha za veliku veru i za molitve, i ne postane zajedničar Božje prirode, sjedinjujući se s blagodaću, uz pomoć koje može besprekorno i čisto ispuniti svaku zapovest, — onda je ona nepripremna za Carstvo nebesko.[17]

Po ponornoj tajanstvenosti svojoj, osećanje u čovekovom biću takmiči se sa najzagonetnijim tajnama u svetovima Božjim. Rukovoditi njime teže je nego rukovoditi bezbrojnim vasionama koje tutnje oko naše majušne planete. Mučenički osećajući to, Sveti Makarije blagovesti: Duh Sveti podupire hrišćane, podržavajući i rukovodeći dušu u osećanju.[18] Nema sumnje, među bićima duša čovekova je najzagonetnije biće posle Boga. Otuda bogomudri Svetitelj blagovesti: Ni mudri svojom mudrošću, ni pametni svojom pameću nisu mogli dokučiti finoću duše — λεπτότητα, ili reći ο duši šta je ona; jedino se pomoću Duha Svetog otkriva i stiče pojam i tačno znanje o duši.[19]

Cilj je pobožnosti: čistota duše i useljenje u nju Duha Svetoga pomoću upražnjavanja vrlina. Usrdna molitva bogati nas mnogim, i samog Duha Svetog useljuje u dušu.[20] Kada čovek dostigne u savršenstvo Duha, sasvim očistivši sebe od svih strasti, i potpuno se sjedinivši sa Duhom Utešiteljem, tada se duša udostojava postati Duh, te je sva— svetlost, sva — radost, sva — ljubav, sva — milosrđe, sva — blagost, sva — dobrota. Ljudi, savršeno sjedinjeni sa Duhom Božjim, upodobljavaju se Hristu, imajući u sebi nepromenljive vrline Duha. Duh Sveti ih je načinio unutrašnje besprekornima i čistima, i u njima svagda i u svemu sijaju plodovi Duha.[21]

Sveti Makarije blagovesti: Jedino je Duhu Svetom poznata sva volja Božija. Rečeno je: Šta je u Bogu niko ne zna osim Duha Božjeg.[22] Na dan Svete Pedesetnice, kada je Utešitelj sišao, i sila blagoga Duha uselila se u duše Apostola, s njih je skinut pokrivač greha, strasti se onesposobile za delatnost, i u njih su se otvorile oči srca. Tada su oni, ispunivši se premudrosti, Duhom Svetim učinjeni savršeni, i naučeni ispunjavati volju Božiju.[23] Od Hristova dolaska otvorila su se vrata blagodati istinski verujućima, i njima se daje Božija sila i delatnost Duha — ενέρuεια Πνεύματος. Hristos, ta prva i prirodna dobrota, nisposlao je božanstvenim učenicima dar Duha; i od toga vremena ta Božja sila, zakriljujući sve verne i obitavajući u dušama njihovim, stala ih je isceljivati od grehovnih strasti, izbavljati od tame i obamrlosti, jer do ovog vremena duše su bile izranavljene, zaključane u tamnicu i posednute duhovnim mrakom. Razume se, i sada se nalazi u tami duša koja se još nije udostojila da u njoj obitava Gospod i da je sila blagoga Duha zakriljuje stvarno — ενερuητικώς (= delatno, doživljajno, aktivno), svom silom i sigurnošću. u onima pak koje je blagodat Božanskoga Duha posetila, uselivši se u same dubine uma njihova, Gospod kao da postaje duša. Jer božanstveni Apostol kaže: Ko se Gospoda drži jedan je duh s Gospodom.[24] Kakva dobrota! Kakvo blagovolenje prirodi ljudskoj toliko porocima uniženoj! No volja čoveka osvećenog Duhom sjedinjuje ce sa voljom Božjom. Jer duša tada zaista postaje kao duša Gospoda, zato što se sva dragovoljno i svim bićem predaje sili blagoga Duha, da bi ona carovala u njoj, i duša više ne hodila po svojoj volji. Jer je rečeno: Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije?;[25] tojest, ko će rastaviti dušu sjedinjenu sa Duhom Svetim.[26]

 


NAPOMENE:

[1] Nomil. I, 2; Ρ. gr. t. 34, col. 452 Α. Β.

[2] tamo, I, 5; col. 452 Β.

[3] tamo, I, 10. 11; col. 460 C. D. 461 Α. Β.

[4] 2 Kop. 5, 1.

[5] tamo,homil. V, 6. 7; col. 542 S. D.

[6] ] tamo, homil. X, 4. 5; col. 541 D.

[7] tamo, homil. XV, 11; col. 584 Α. Β;

[8] tamo, homil, XVIII, 2. 3; col. 636 C. D.

[9] tamo, homil. XUIII, 7. 8. 10. col. 640 A. Β. C; col. 641 Α

[10] tamo, homil. XIX, 1. 2; col. 641 D; 644 Α. Β. C.

[11] tamo, homil. XIX, 7. 9; col. 648 Β; 649 Α. Β.

[12] tamo, homil. XXX, 2. 3. 5. 6; col. 721 C; col 724 A. D., col. 725 A

[13] tamo, homil. XXXII, 6; col. 737 B. C.

[14] Mat. 9, 17.

[15] tamo, homil. XLIV, 1. 2. col. 780 Α. Β.

[16] 2 Petr. 1, 4.

[17] tamo, homil. XLIV, 9; col 785 Α. Β.

[18] tamo, homil. LXUII, 11; col. 804 Α

[19] tamo, homil. XLIX, 4; col. 816 Β.

[20] On, Epist. II; P. gr. t. 34, col. 433 Α. Β.

[21] On, De charitate, 7; P. gr. t. 34, col. 913 C. D.

[22] 1 Kop. 2, 10.

[23] tamo, De charit. 11; col. 917 B. C.

[24] 1 Kor. 6, 17.

[25] Rm. 8, 35.

[26] On, De libert. mentis 11. 12; Ρ. gr. t. 34, col. 944 Β. C. D.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *