Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Силазак Св. Духа

 

Први животопис Духа Светога у роду људском дат је у Делима Апостолским. Дат у Богочовечанском телу Цркве Христове. Почиње у пуноћи својој на дан Свете Педесетнице; почиње, и од тада непрекидно траје, и трајаће кроз сва времена и кроза сву вечност. Сав богочовечански живот Цркве, у свима његовим небоземним сразмерама, води и руководи Дух Свети. У Еванђељу Господа Христа све се своди на? — „Обећање Очево”.[1] Α „обећање” је? — Силазак Духа Светога на Цркву, на Богочовечанско тело Христово: и сва Његова свечудесна делатност, почев од светог крштења па кроз све свете тајне и свете врлине: крштења = обожења, охристовљења, обогочовечења, отројичења, спасења.[2] У крштењу Духом Светим човеку се као бесмртном боголиком бићу даје све потребно за вечни живот у земаљском и небеском свету: даје му се и вечни програм вечнога живота и све силе, потребне човеку за његово бескрајно богочовечанско усавршавање у времену и у вечности.[3] Дух Свети и јесте та свемоћна, свеубедљива, свеусавршавајућа и свепобедна сила Богочовека Христа, која сишавши у тело Цркве као душа, оживотворава богочовечанском вечношћу васцело тело Цркве.[4] Свети Златоуст благовести: Еванђеље нам казуjе шта је Господ Христос урадио и рекао, а Дела Апостолска — шта је Дух Свети рекао и урадио.[5]

Спаситељево Еванђеље спасења Дух Свети остварује у свакоме члану Цркве кроз свете тајне и свете врлине. Делатност Духа Светог у телу Цркве је природни продужетак Богочовекове делатности. Јер, по речима Блаженог Теофилакта, Дух Свети, као једноприродан са Господом Христом, и дела и саприсуствује у телу Цркве.[6] Зато је делањe Духа Светог разнолико и многострано.[7] Духом Светим научисмо се савршеном богопознању, ради тога и би силазак Светога Духа.[8] Дух Свети „напуни сву кућу”,[9] по светим Оцима то значи: Дух Свети испуни васцело тело Цркве, би дат васцелом телу Цркве.[10]

Силазак Светога Духа „као дување силнога ветра” и у виду oгњениx језика[11] показује да је Дух Свети неухватљив и необухватљив: испуњује васцело биће човеково, и у истο време је сав у свему и сав изван свега. Њега нико не може ни распети, ни убити. Свети Златоуст благовести: Речи: „као дување силнога ветра” показују: да ништа неће бити у стању противити се апостолима, него да ће они развејати као прах своје противнике.[12]

У БогочовечанскомтелуЦрквеДухСветивршипомоћусветихтајниисветихврлина у сваком члану Цркве охристовљење, одуховљење, обогочовечење, обожење, отројичење = спасење по мери личне ревности;[13] врши, и свакога води у сразмерно усавршавање, из силе у силу, из врлине у врлину: да достигне „у човек савршена, у меру раста висине Христове”.[14] Свети Златоуст сведочи: Силаском Светога Духа апостоли су се изменили и уздигли се изнад свега телеснога, јер где се јавља Дух Свети, тамо се и блато претвара у злато.[15] Опет Св. Златоуст сведочи: Силаском Светога Духа на апостоле — апостоли су одједном постали други људи, стали су презирати богатство, постали су неосетљиви за славу, недоступни ни гњеву, ни пожуди, и обрели се изнад свега; стекли су велику једномисленост, и међу њима никада више није било, као што је то бивало раније, ни зависти, ни препирке око првенства, већ напротив, у њима се зацарила свака савршена врлина.[16]

То што се на дан Свете Педесетнице десило са апостолима, дешава се, у већој или мањој мери, са свима члановимa Цркве. Они се преображавају из силе у силу, из благодати у благодат, из врлине у врлину, јер је: „благодат и ο Педесетници и сада — једна и иста”.[17]

Апостоли су, силаском Светога Духа на њих, постали први благодатни богољуди и потпуно схватили шта је Исус Христос, и стали Га неустрашиво проповедати целоме свету: као јединог Спаситеља рода људског под небом, као јединог Искупитеља, као јединог Победитеља смрти, као јединог Васкрситеља, као јединог Вазнеситеља, као јединог Обожитеља, као јединог Обогочовечитеља, као јединог Отројичитеља, као Јединог, ваистину Јединог Човекољупца. Њихова је бесмртна, и сведоказана, и свепоказана благовест и стварност: нема ни у једноме другоме, осим у Господу Исусу, спасења. Јер нема другога имена под небом данога људима којим би се ми могли спасти.[18] Све божанско, сво богочовечанско, све надприродно — са васкрслим Господом Христом постаје природно: и то — Црквом, Духом Светим, Тројицом Пресветом. Сво је небо на земљи — Црквом, и сва је земља на небу — Црквом. Сав је Бог на земљи — Црквом, и сав је човек на небу — Црквом. Бесмртна је истина за све светове: Црква је Емануил = с нама Бог, с нама Богочовек.[19] Нова, Богочовечанска стварност Црквом је на земљи. Немогуће Црквом постаје могуће кроз чудесног Господа Исуса Христа Богочовека и Његовог Духа Светог „Све је могуће ономе који верује”. У тој Богочовечанској истини, у тој Богочовечанској стварности је највећи и најсавршенији преврат и преображење рода људског на овој ођавољеној звезди Божјој. Нови живот, нове силе: Бог на земљи међу људима и са људима; Бог у човеку и у људима. То и јесте Богочовек Господ Христос, а то и Црква Његова Духом Светим. У Цркви: све Божије постаје човечије — Богочовеком, и Његовим богочовечанским светим тајнама и богочовечанским светим врлинама, које Он засађује и негује, води и руководи, и узраста Духом Својим Светим. Да, да да: све вечне истине извиру из једне Свеистине; и опет: све вечне истине увиру у једну Свеистину. Α та Свеистина јесте Пресвета Тројица: Бог Отац, Бог Син, Бог Дух Свети.

Пуни Духа Светога, апостоли чине неисказана чудеса вером у Богочовека Господа Исуса: владају смрћу, васкрсавају мртве, непрекидно чудотворе, и сама Петрова сенка и Павлови убрушчићи исцељују болеснике.[20] Таквим чудотворним силама они васкрсавају из мртвих све душе које они приводе вери у васкрслог Господа Исуса. Сви они воде небоземни богочовечански живот: у свему њиховом Бог је увек на првом месту, а човек на другом, увек на другом. И за служење око трпеза они постављају „људе пуне Духа Светога”.[21] На Сабору у Јерусалиму објављено је, прописано је богочовечанско начело, богочовечанско мерило саборности Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми”.[22] Дух Свети и осаборњује срца свих верних у једно срце — саборно срце Цркве, и у једну душу — саборну душу Цркве.[23] Дух Свети и владике поставља у Цркви Христовој да пасу Цркву Божију коју Господ Христос стече крвљу Својом.[24] Нема сумње, у Делима Апостолским је очигледна ова божанска истина: свуда и у свему у Богочовечанском телу Цркве Христове влада богочовечански поредак, вођен и руковођен Духом Светим, Духом Богочовека Господа Исуса. Α то значи: све у Цркви бива од Оца кроз Сина у Духу Светом.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Д Α. 1, 4.

[2] Cp. Д. Α. 1, 5; Jн. 14, 16. 26.; 15, 26; 16, 7.

[3] Ср. Д. А. 1, 8; Лк. 24, 49; 2 Петр. 1, 3.

[4] Ср. Д. А. 1, 4. 5. 8. 22; 2, 22; 3, 15; 4, 33. 41. 42; 13, 31; 22, 15;26, 16.

[5] In Acta Apost., homil. 1, 5; col. 1.

[6] Expos. in Acta Apost. cap. 1, vers. 2; P. gr. t. 125, col. 504 C.

[7] тамо, cap. 1, vers 3, 4; col. 508 D — 509 Α — C.

[8] тамо, cap. 2, vers 1—4; col. 529 A — B.

[9] Д. A. 2, 2.

[10] тамо, col. 532 B.

[11] Д. A. 2, 2—4.

[12] тамо, homil. 4, 2; P. gr. t. 60, col. 45.

[13] Св. Златоуст вели: Апостол Павле добио је велику благодат Духа за ревност и велико усрђе (тамо, homil. XX, 1; Ρ. gr. t. 60, col. 157).

[14] Εф. 4, 13.

[15] тамо, homil. IV, 3; co). 46.

[16] тамо, homil. Ι, 1; col. 15.

[17] tамо, homil. I, 6; col. 22

[18] Д. Α. 4, 7—12.

[19] Мт. 1, 23.

[20] Д. А. 9, 37-41; 5, 32—33; 5, 15—16; 19, 12.

[21] Д. А. 6, 3.

[22] Д. А. 15, 28

[23] Д. А. 4, 32.

[24] Д. А. 20, 28.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома