Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Крштење – отројичење

 

Богочовек Господ Христос Собом, као Црквом, обухвата у једно тело, Богочовечанско тело, и небо и земљу; обухвата и све народе, спасавајући их Својим Еванђељем: првом светом тајном — крштењем и осталим светим тајнама, и првом светом врлином — вером и осталим светим врлинама. Α да се апостоли не би уплашили од тако огромног подвига, Он им објављује ову радосну благовест: „И, ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века”. Свети Златоуст вели: Васкрсли Господ наређује својим ученицима да проповедају по целом свету Његово учење, које им је скраћено уручио са заповешћу ο крштењу. Али пошто им је заповедио огромно дело, Он им је, храбрећи срце њихово, рекао: „Ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века”. То је знак силе Његове и снисходљивости Његове. Он им објављује да ће бити не само са њима већ и са свима онима који после њих буду веровали. Апостоли нису могли остати „до свршетка”, него Господ ово говори свима верницима као једном телу. Не говорите ми, вели Он, ο сметњама и тешкоћама: с вама сам ја, који све чиним лаким.[1]

Својом заповешћу ο светој тајни крштења у име Оца и Сина и Светога Духа, човекољубиви Спас показује да је сва Света Тројица у Цркви, живи у њој, дела у њој: отројичује све њене чланове = спасава их, охристовљује их, одуховљује их. Крштење = отројичење, обогочовечење, обожење = спасење. Све силе Пресвете Тројице дају се крштењем: да се помоћу светих тајни и светих врлина добровољно разрађују и доживљују кроза све векове и кроза сву вечност.[2]

Богочовек се крштава у Јордану, и тиме Црква се крштава, и њој се даје сва богочовечанска сила свете тајне крштења.[3] Богочовек = Црква: крштава Духом Светим и огњем — и тако спасава, јер у Његовом Духу и огњу спаљује све грехе, све смрти, све ђаволе.[4]

У Богочовечанском телу Цркве Христове: све је богочовечанско и све тројично, све увек од Оца кроз Сина у Духу Светом. Тако и велика тајна, света тајна опроштења грехова. Она је сва од Господа Христа и Светог Духа Његовог, којега Он и даје ради спасења света. Пре Педесетнице Господ даје својим ученицима тај залог: залог Духа Светога — отпуштати грехе. Грех је извор свакога зла у свету човечанском, зато њега опрашта и отпушта Дух Свети — сва Света Тројица. Α остале дарове Господ Христос такође даје својим ученицима и Цркви на дан Свете Педесетнице, непосредно шаљући Духа Светога васцелог. И против ове страшне, смртоносне и ођавољујуће силе греха Господ Христос даје самог Духа Светог — Бога, који је и једино јачи од овога свезла, и има силе да га спали, сажеже, уништи, обезбићи. И тиме пропути пут спасењу од греха, од зла, од смрти, од ђавола, и обожењу, и охристовљењу, и отројичењу. Зато васкрсли Спас, јављајући се по Васкрсењу ученицима својим, дуну на њих, и рече им: Примите Духа Светога. Којима опростите грехе, опростиће им се; и којима задржите, задржаће се.[5] Свети Златоуст благовести: Овом приликом апостоли су примили извесну духовну власт и благодат, само не — васкрсавати мртве и чинити чудеса, него отпуштати грехе, пошто су дарови Духа различити. Стога је Господ Христос и додао: „којима отпустите, отпустиће им се”. Α касније, након четрдесет дана, они су добили силу чудотворства. Зато им Господ и говори: „Примиће силу када сиђе Дух Свети на вас; и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и тја до краја земље”.[6] Α они су постали сведоци помоћу чудеса. Ваистину је неисказана благодат Духа и разноврсни су дарови Његови. Дарове пак Духа даје Господ Христос, да би ти знао да је у Оца и Сина и Светога Духа један дар и једна власт. У самој ствари, оно што, наизглед, припада Оцу, то исто показује се да припада и Сину и Светоме Духу. Речено је: нико не долази к Сину, ако га не привуче Отац.[7] Но то исто, очигледно припада и Сину: Ја сам, говори Господ Христос, пут: нико неће доћи к Оцу до кроза ме.[8] Али, то исто се приписује и Духу: Нико не може Исуса назвати Господом осим Духом Светим.[9] Управо тако и за апостоле се показује да су даровани Цркви или од Оца, или од Сина, или од Духа Светога. И раздељивање дарова, као што видимо, приписује се и Оцу, и Сину, и Светоме Духу.[10]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] In Matth. homil. 90, 2; Ρ. gr. t. 58, col. 789.

[2] Ср. Јн. 3, 3—5.

[3] Ср. Мт. 3, 13—17.

[4] Мт. 3, 11—12; Мк. 1, 8; Лк. 3, 21—22; Јн. 1, 33—34.

[5] Јн. 20, 22—23.

[6] Д. А. 1, 8.

[7] Јн. 6, 44. 65.

[8] Јн. 14, 6.

[9] 1 Кор. 12, 3.

[10] In 1 Соr., homil. XXIX, 1; Ρ. gr. t. 61; col. 239.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома