NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Nepogrešivo merilo svega

 

Sva istorija roda ljudskog svedoči: u svima čovečanskim svetovima Bogočovek Gospod Hristos je jedino nepogrešivo merilo svega Božjeg i čovečjeg. Α preko Njega i zbog Njega i sva Svega Trojica. Bogočovek je provera svih ljudskih bića i svih duhovnih bića. Ko to priznaje, prima, veruje, od Boga je; a ko to ne priznaje, ne prima, ne veruje, od đavola je, od Antihrista je.[1] Tek od Bogočoveka Gospoda Hrista mi ljudi znamo šta je Bog i ko je Bog, i šta je čovek i ko je čovek. Tu nam tajnu otkriva i kazuje Bogočovek Gospod Hristos Duhom Svojim Svetim.

U stvari, od silaska Duha Svetoga na dan svete Pedesetnice i Njegove neprekidne životvorne i crkvotvorne delatnosti u Bogočovečanskom telu Crkve kroza svo vreme i kroza svu večnost, ljudima je najočiglednije pokazan Duh Božji, šta je i kakav je. I na taj način data im mogućnost i merilo za pravilno snalaženje u svetu duhovnog. Od svete Pedesetnice mi znamo šta je Duh Božji. Znajući to, mi u isto vreme znamo i šta nije Duh Božji: sve što nije kao On, što ne liči na Njega već ima suprotne osobine, taj duh nije od Boga. Jer Duh Božji, Duh Sveti sav je u svedočenju da je Isus — Sin Božji, Bog i Gospod, Spasitelj sveta. Sva Njegova spasonosna delatnost u svetu svodi se na sveistinito svedočanstvo: Isus je Bogočovek. Duh Sveti to najubedljivije svedoči svima Svojim projavama, delima, čudesima, znamenjima, blagodatnim silama. I to u Crkvi preko duhonosnih ljudi. Naročito preko svetosti njihovog života.

Naš zemaljski svet je obitalište duhova, raznovrsnih i mnogih. Za hrišćansko saznanje on je prosto prebivalište, kušalište duhova. I vrlo je teško snaći se. Jer razlikovanje duhova u isto vreme je i dar Svetoga Duha i podvig čovekov. To je čitava posebna nauka. Duh Sveti daje čoveku dar — „da razlikuje duhove“.[2] I to daje za veru i ostale svete vrline, koje sačinjavaju jedan nedeljiv evanđelski podvig. Taj podvig je istovremeno n delo blagodati Božje i delo slobodnog truda čovekovog. On dugo traje i postepeno se usavršava. I samo savršeni podvižnici imaju dar za razlikovanje duhova, za jasno znanje i sagledanje dobra i zla u njihovoj suštini i beskrajno složenim projavama. Zato duhonosni apostol blagovesti: Savršenih je tvrda hrana, koji imaju osećanja — čula, čuvstva drugim vežbanjem obučena —uεuημναόμκνα (= izvežbana) za razlikovanje dobra i zla.[3]

To znači: sposobnost za razlikovanje dobra i zla, dobrih i zlih duhova stiče se duhovnim vežbanjem, duhovnom „gimnastikom“, duhovnim podvigom. To je, pre svega, blagodatno-vrlinska praksa; njome se postiže blagodatna bogočovečanska mudrost koja jedina i ume da se pravilno snađe u čovečanskom svetu duhova, i da tačno razlikuje duhove jesu li od Boga ili nisu. Zato sveti Bogoslov sa mnogo ljubavi i brige savetuje hrišćanima: Ljubljeni, ne verujte svakome duhu nego kušajte duhove —δοκιμάζετε τά πvεύμιατα (= probajte duhove) jesu li od Boga, jer mnogi lažni proroci iziđoše na svet.[4] — Blagodatno-vrlinskim podvizima izvežbana čula, i ona unutrašnja i ona spoljašnja, mogu sa sigurnošću odrediti je li neki duh od Boga ili nije. Τά αισθητήρια se vežbaju pomoću svih blagodatnih evanđelskih vrlina, kao što su: molitva, post, smirenost, ljubav i ostale svete vrline. Neizvežbana, neoblagodaćena, neovrlinjena čula lako zavedu i sablazne i upropaste lažni proroci i učitelji.

U stvari, svi se duhovi svode na dve vrste: na one od Boga i one od đavola. Od Boga su oni koji veruju, priznaju, ispovedaju da je Isus — ovaploćeni Bog Logos, Gospod i Spasitelj; a od đavola su oni koji to ne veruju, ne priznaju, ne ispovedaju. Đavolova filosofija je sva u ovome: ne priznati Boga u svetu; ne priznavati Njegovo prisustvo u svetu; ne priznavati Njegovo ovaploćenje u svetu; tvrditi i propovedati: Nema Boga ni u svetu ni u čoveku; nema Boga ni u Bogočoveku; besmislica je verovati da se Bog ovaplotio u čoveka, i da može živeti u njemu; čovek je biće u kome nema ni Boga, niti išta Božjeg, besmrtnog, večnog; čovek je sav prolazan, sav smrtan; po svemu on pripada životinjskom svetu, i skoro se ni po čemu ne razlikuje od životinja. Zato je i prirodno da živi kao životinje, koje su mu jedini zakoniti pretci i prapretci i prirodna sabraća.

Takva je u stvari i filosofija Antihrista, koji po svaku cenu xoće da zameni Hrista, da zauzme Njegovo mesto u svetu i u čoveku. Sveti Bogoslov jasno iskazuje tu istinu. Po ovome poznajete Duha Božjega: svaki duh koji priznaje da je Isus Hristos u telu došao, od Boga je. Α svaki duh koji ne priznaje da je Isus Hristos u telu došao, nije od Boga: i ovaj je Antihristov. za koga čuste da će doći, i sad je već na svetu.[5] — „Svaki duh“: duh može biti ličnost, ili učenje, ili ideja, ili misao. Svako učenje, svaka ličnost, svaka ideja, svaka misao, svaka filosofija, svaka kultura, svaka nauka, koja ne priznaje da je Isus — Bog i Spasitelj, ovaploćeni Bog, Bogočovek, vodi poreklo od Antihrista, antihristovska je. Α takvih je i ličnosti, i učenja, i ideja bilo od same pojave Hristove u svetu. Zato sveti Tajnovidac n veli za Antihrista: „i sada je u svetu“. Isto tako, svaki čovek, svaka ideja u svetu koja odriče Crkvu Hristovu — telo Xpistovo, od Antihrista je. Svake antihrišćanske ideologije tvorac je Antihrist, posredno ili neposredno. U stvari, sve se ideologije mogu svesti na dve vrste: one za Hrista i one za Antihrista. I čovek je u ovom svetu da reši jedan problem = sveproblem: da li je za Hrista ili protiv Hrista? I svaki čovek, hteo ili ne, samo taj problem i rešava. Na kraju svih krajeva: on je ili hristoljubac ili hristoborac; ili hristopoklonik ili hristohulitelj. Ova je istina naročito jasna kada čovek pogleda i sebe sagleda sa ivice groba.

Tek od Bogočoveka i Bogočovekom istinski znamo šta je Bog šta čovek; šta je svet šta nadsvet; šta je istina šta laž; šta je dobro šta zlo; šta je vrlina šta greh; šta je život šta smrt; šta je raj šta pakao; šta Bog šta đavo. I to sve znamo preporođujući se, osvećujući se, ohristovljujući se u Crkvi Bogočovekovoj Duhom Svetim kroz svete tajne i svete vrline. Blagovest je hristoljubljenog Blagovesnika: „Svaki koji je rođen od Boga pobeđuje svet; i vera je naša pobeda koja pobedi svet. Ko je koji svet pobeđuje osim onoga koji veruje da je Isus — Sin Božji?[6]— Svet kao rob greha, smrti i đavola, kao „država đavola“, kao ,država smrti“,[7] i jeste nešto protivbožje, nešto što stalno ratuje protiv Boga. Nema sumnje, savez greha ,smrti i đavola je strašna sila. jača od svega ljudskog: jača od svakog čoveka posebno, i od svih ljudi ukupno. U našem čovečanskom svetu samo se Bogočovek Hristos pokazao jači od ovog trajnog saveza, jer je samo On razorio „državu smrti“, satro đavola, uništio greh. Tu svepobednu bogočovečansku silu On i daje svakome koji veruje u Njega kao Boga i Spasitelja, te pobeđuje „državu smrti“, greha i đavola: svet. Tako je u stvari samo hrišćanin jedini pravi pobednik u svetu. Jer pobeđuje najvećeg neprijatelja roda ljudskog, troglavog neprijatelja: greh, smrt i đavola. Bez Gospoda Isusa i Njegovih sledbenika ovaj svet bi bio i zanavek ostao — „država smrti“, u kojoj vlada najljudožderskija diktatura greha, smrti i đavola. Α ovaj svet to i jeste za sve koji me veruju u Hrista, kao jedinog istinitog Boga i jedinog istinitog Spasitelja roda ljudskog. Sveistinita je blagovest hristoljubljenog Blagovesnika: „Ovo je Isus Hristos što dođe vodom i krvlju i Duhom, ne samo vodom nego vodom i krvlju; i Duh je koji svedoči, jer Duh je istina“.[8] Da, iako čovek, Gospod Isus posvedočuje vodom, krvlju i Duhom da je Sin Božji. Ujedno čovek i Sin Božji. On je ujedinio u Sebi najglavnije na nebu sa najglavnijim na zemlji: Duha Istine sa vodom i krvlju. I tako je postao Spasitelj: nebeskim je osvetio zemaljsko, Božjim — ljudsko; i na taj način spasao rod ljudski od greha, smrti i đavola. Voda je najrasprostranjenija stihija u svetu; osvetivši nju, Spas je osvetio najglavniju stihiju tela ljudskog; pokazavši nju nepokvarljivom, kad se osveti Duhom Svetim u ime Njegovo, pokazao je time da to važi i za telo ljudsko. Krv je simvol života, i sama sila života; smatra se da je u krvi i sama duša. Postavši čovek, to jest krv i telo, Spas je osvetio tu glavnu stihiju života, učinio je krvlju Božjom, krvlju Gospodnjom, naročito u svetoj tajni Evharistije, i tako pokazao da je i telo „za Gospoda“,[9] za besmrtnost za život večni. Α kada se uzneo sa Svojim svetim vaskrslim telom na nebo da večito bude s desne strane Oca slave, On je to konačno posvedočio i ostvario. Sve je to Gospod Hristos učinio Duhom Svojim, Duhom Svetim, Duhom Istine. Njime On to neprestano posvedočava u životu Crkve, jer je Duh Sveti — duša Crkve.

Istina je nad istinama: Duh Sveti je nosilac glavnog svedočanstva ο Isusu kao Sinu Božjem i Spasiteljem, jer On neprestano, kroza sve vekove, spasava u Crkvi sve koji veruju u Gospoda Hrista. On, Duh Istine, otkriva nam, posvedočava nam svu istinu ο Isusu — Bogočoveku i Spasitelju. Da je Duh Sveti — Duh Istine, i cama Istina, i sam Bog i Gospod životvorni, pokazuje Svojom osvetiteljskom silom: osvećuje mrtvu stihiju vode i čini je nekvarljivom; i u svetoj Evharistiji pretvara vino u krv Gospoda Hrista. Α kamoli da neće, ili ne može, osvetiti čoveka — živu dušu, bogoliko stvorenje.

Ο Isusu = Istini svedoči sama Istina: Duh Sveti. Jer su i Drugo i Treće Lice Presvete Trojice podjednako Istina, jedna i ista večna Istina, oličena u dva večna Lica Božanska. Ta istina i čini istinitima sva svedočanstva svedoka Isusovih na zemlji, jer se ona sva i sastoje „u pokazivanju Duha i sile — έν αποδείξει Πνεύματος και δvνάμεwς (= u obelodanjivanju Duha i sile“).[10] Stoga duhonosni apostoli izjavljuju: Mi smo njegovi (tj. Isusovi) svedoci i Duh Sveti koga Bog dade onima koji se Njemu pokoravaju.[11] „Sam Duh svedoči našem duhu“.[12]

U Bogočovečanskom domostroju spasenja sve se svodi na Presvetu Trojicu: Oda, Sina i Svetoga Duha. Bogomudri apostol blagovesti: „Troje je što svedoči na nebu: Otac, Logos i Sveti Duh: i ovi trojica su jedno“.[13] — Eto vascele istine ο Trojičnom Božanstvu, iako razumski nedokučive, ali empiriski date. Božanska stvarnost je bezgranično i dublja i šira i viša od svih ljudskih sposobnosti mišljenja, saznanja i osećanja. To je i prirodno, kad je i sama veštastvena stvarnost ovog zemaljskog, materijalnog sveta neshvatljivo šira i dublja i prostranija od ljudskog saznanja. Sam život, iako najneposrednija stvarnost koju mi živa ljudska bića doživljujemo, mnogo je i širi i dublji i viši od ljudske logike i razuma, mada je to naša najneposrednija i najstvarnija stvarnost. Od ogromnog, svestvarnog okeana života tek nešto — nešto zalazi u ljudske sićušne kapilare saznanja. Α sam okean se preliva i razliva kroz ko zna kakve beskrajnosti i beskonačnosti. Ovo u najvećoj meri važi za život i božanske stvarnosti Presvetog Trojičnog Božanstva. Ο tome znamo koliko nam je konkretno, empirski dano. Α dano nam je vrlo mnogo ovaploćenjem Boga Logosa i neprekidnim življenjem Duha Svetoga u Bogočovečanskom telu Crkve. Dano nam je od Trosunčanog Božanstva sve što treba ο Njemu da znamo, i od Njega da imamo, kako bismo svoje ljudsko biće spasli gpexa, smrti i đavola, i kroz svete tajne i svete vrline odveli ga bogočovečanskom savršenstvu: ohristovljenju, oduhovljenju, oboženju; jednom rečju: otrojičenju. Da je Bog Troličnostno, triipostasno Biće, to je stvarnost koju ljudi neprestano doživljavaju u Crkvi, jer neprestano žive od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Ta je istina svestrano u Bogočoveku otkrivena, a u Crkvi potpuno ostvarena. Ο tome svedoči sav blagodatni, ali uvek stvarni život Crkve. I to svedoči materijalnim, opipljivim, očiglednim činjenicama, koje su zemaljski stvarne i logički neosporive. Ο njima blagovesti sveti Blagovesnik: „I troje je što svedoči na zemlji: duh i voda i krv; i troje je u jedno“.[14] To je troje postalo savršeno jedno najpre u Bogočoveku: Bog, večni Duh, postao je čovek, sjedinio se sa telom i krvlju; i pokazao da je pravi čovek, savršen čovek samo u potpunom sjedinjenju sa Bogom. To je Gospod Hristos ne samo za Sebe bio, nego radi vascelog roda ljudskog: pretvorivši Sebe u Crkvu, On je dao svima ljudima sve potrebne sile pomoću kojih mogu, ako hoće, da sebe postepeno preobražavaju u savršena ljudska bića živeći Bogočovekom i u Bogočoveku, naročito u svetoj tajni Pričešća. Jer sveto Pričešće i nije drugo do sveta tajna u kojoj se Bog očigledno i stvarno ovaploćuje u čoveka. Na taj način čovek dobija najstvarnije i najubedljivije svedočanstvo: da je čovek — pravi čovek jedino kroz sjedinjenje sa Bogom, kroz življenje u Bogu, kroz stalno ovaploćavanje u sebi svetih, božanskih, blagodatnih sila Božjih.

 


NAPOMENE:

[1] Sr. 1 Jn. 4, 1—3.

[2] 1 Kor. 12, 10.

[3] Jevr. 5, 14.

[4] 1 Jn. 4, 1

[5] 1 Jn. 4, 2—3.

[6] 1 Jn. 5, 4—5.

[7] Jevr. 2, 14.

[8] 1 Jn. 5, 6.

[9] 1 Kor. 6, 13

[10] 1 Kor. 2, 4.

[11] D. A. 5, 32.

[12] Rm. 8, 16.

[13] 1 Jn. 5, 7.

[14] 1 Jn. 5, 8.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *