Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Подвиг отројичења

 

Свака света врлина је небеско око душе, којим човек гледа и види Истину свих светова, види — “οнο што се не види”, „оно што је вечно”.[1] Јер Истина и јесте Богочовек: невидљиви Бог у видљивом човеку, који чини Себе видљивим кроз богочовечанска дела, речи, живот, врлине, чудеса. “Бог је љубав“.[2] Као богочовечанска врлина, љубав низводи у душу Бога, те: Бог обитава у човеку, и човек у Богу.[3] Тако и кроз сваку свету врлину. Господ обитава у човеку, и човек у Господу. Јер је Господ благодатном силом Својом присутан у свакој еванђелској врлини, у свакој еванђелској заповести. При томе се увек одржава еванђелско начело богочовечанске сарадње: Богочовек сарађује човеку, а човек остаје самостална слободна личност, иако је свим бићем у Господу Христу, иако „обитава у Њему”. Тако исто и Господ обитава у човеку, не губећи ништа од пуноће Своје Богочовечанске Личности. Но то живљење човека у Христу Богу и Христа Бога у човеку,[4] та богочовечанска симбиоза бивa Духом Светим и у Духу Светом. Јер Дух Свети и даје човеку благодатне силе за тај богочовечански живот. Господ Христос је Духом Светим присутан у човеку кроз свете тајне и свете врлине. Стога свети Богослов благовести: По томе познајемо да Господ обитава у нама и ми у Њему, по Духу кога нам је дао.[5] Α то значи: хришћанин никад није сам; он је увек обиталиште и радионица Трисветог Божанства. У томе је Богочовечански домострој спасења. Држање еванђелских заповести, еванђелских врлина утројичује човека, јер га ухристовљује и удуховљује. Немa сумње, сав хришћанинов живот јесте непрекидан недељиви подвиг охристовљења. одуховљења, обожења; једном речју: отројичења.

Свети Никодим Светогорац благовести: Божанство обитава у нама Духом Светим, тојест благодат Божанства и енергија (ενέρуεια = сила, дејство, делатност), сједињена вечито са Божанством, тојест са божанском природом, и никада се не одвајајући од ње. Божанством пак назива се од стране светих Отаца не само божанска природа него и нестворена енергија — άκτκтioτος έvέρуεια — и благодат божанске природе, која обожује и чини синовима Божјим оне који је примају.[6]

У нашем земаљском свету људи живе, у главноме, на два начина: живе или по човеку или по Богочовеку, тојест или по телесним, греховним жељама, или по Христу. Свети Никодим Светогорац богомудрује: Ко живи по човеку, тај нема Духа Христова. Онај пак који нема Духа Христова, тојест који не живи по Христу тај није Христов, као што вели свети апостол: Α ако ко нема Духа Христова, он није Његов.[7]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 2 Кор. 4, 18

[2] 1 Јн. 4, 16.

[3] Ср. 1 Јн. 3, 24; 4, 12—13.

[4] Ср.1 Јн. 4, 9.

[5] 1 Јн. 3, 24; 4, 13; ср. 1 Кор. 2, 12.

[6] тамо, стр. 260.

[7] Рм. 8, 9. — Тамо, сгр. 262—263.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома