NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Najsavršenija hristodikeja

 

Svetom Pedesetnicom, silaskom Duha Svetoga u Bogočovečansko telo Crkve, i ostajanjem zauvek u njemu, omogućena je, ostvarena je, data je najsavršenija hristodikeja. Time je po prv put u istoriji roda ljudskog data i najsavršenija teodikeja, i najsavršenija antropodikeja, i u njima najsavršenija kosmodikeja. Sve je to od početka do kraja u Bogočovečanskom domostroju spasenja: i savršeni Bog i savršeni čovek = Bogočovek Gospod Isus Hristos. Α u Bogočoveku i sama radionica spasenja: Crkva, telo Hristovo, telo sveblagodatno, sveživotvorno, svemoćno, besmrtno, bogovečno.

U Bogočoveku = Crkvi su sve tajne svih svetova: i tajna Boga, i tajna čoveka, i tajna celokupne tvorevine. Čovek opravdan Bogom, Bog opravdan čovekom. I jedan i drugi opravdani Duhom Svetim: objašnjeni, oblagovešćeni; i Bog i čovek izuzetne blagovesti. Α sveblagovest — Bogočovek — Crkva: i u Njemu i kroz Njega i radi Njega, dat nama, Duh Sveti.[1] Savršeni čovek, pravi čovek je Bogočovek Hristos. Stoga je u Njemu jedina logična i stvarna antropodikeja: jer u Njemu je ostvaren i dat savršeni čovek, čovek bez greha, sav — Večna Pravda, sav — Večna Ljubav, sav — Večni Život.[2] I tog savršenog čoveka mi, sutelesnici Hristovi,[3] doživljujemo kao sebe u Bogočovečanskom telu Crkve, rastući Njime kroz svete tajne i svete vrline.[4] Α sve to biva u Duhu Svetom i Duhom Svetim, kojim Crkva živi i dela.[5]

Sve to i jeste blagovest duhonosnog i hristonosnog apostola: „Velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu, opravda se u duhu.[6] Sav Bogočavečanski domostroj spasenja ima svoju hristodikeju u Duhu Svetom, u vasceloj Njegovoj božanskoj delatnosti u Crkvi. Duhom Svetim opravdan je celokupni Bogočovečanski domostroj cpasenja, dat i ostvaren i ostvarivan Bogočovekom Hristom.

Sveta Pedesetnica: u njoj sva blagovest ο Crkvi. Duhom Svetim pađa se Crkva = telo Hristovo na dan Svete Pedesetnice, kao što se telo Hristovo Crkve rađa na Božić od Duha Svetog i Svete Djeve Marije. Posredi je dvojedna blagovest ο Crkvi kao telu Hristovom. Duhom Svetim silno je posvedočeno, i neprestano se posvedočuje, vaskrsenje Hristovo, a sa njim i za njim i sve Bogočovekovo pre Vaskrsenja i po Vaskrsenju: sav Hristos, sva Crkva Njegova.[7] Duhom Svetim Bogočovek kazuje Sebe vascelog, izgrađuje Bogočovečansko telo Crkve Svoje, i vodi kroza nj krvotok bogočovečanskih sila Svojih. Življenjem Svojim u Bogočovečanskom telu Crkve, Duh Sveti posvedočava božanski sveistinito i sveubedljivo: da je Bogočovek Svojim Bogočovečanskim domostrojem spasenja opravdao Boga pred čovekom i opravdao čoveka pred Bogom.

Šta je najveća vrednost — Svevrednost; šta najdragocenije blago — Sveblago u našem zemaljskom svetu i u svima svetovima u kojima se kreće ljudska misao i ljudsko biće? Nesumnjivo Bogočovek Gospod Hristos = Njegovo Bogočovečansko telo: Crkva. I u njoj: sve bogočovečanske istine, sve bogočovečanske svetinje, svi Bogočovečanski darovi, Bogočovečansko Evanđelje, bogočovečanska vera, bogočovečanska ljubav, sve bogočovečanske svete tajne, sve bogočovečanske svete vrline, sveti bogočovečanski život, sveta bogočovečanska besmrtnost, sveta bogočovečanska večnost, sveta bogočovečanska bogočovečnost. I kroza sve to i u svemu tome: Trosunčani Bog i Gospod = Presveta Trojica: Otac, Sin i Duh Sveti. To steći, to imati, to sačuvati, time živeti, time besmrtovati, time večnovati — i sačinjava mnogostruki podvig čovekova spasenja, ohristovljenja, obogočovečenja, oboženja, otrojičenja.

Otuda blagovest i zapovest svetog apostola Pavla svetom apostolu Timoteju, i preko njega svima hrišćanima: ,Dobri amanet — povereno blago = predanje, sačuvaj Duhom Svetim koji živi u nama“.[8]

Šta je amanet, predano blago, predanje, vrhovna Svevrednost? Pre svega i iznad svega: sam Gospod Hristos — Bogočovek i Spasitelj. I sa Njim, i u Njemu, i od Njega vascelo Evanđelje Njegovo, prepuno Večne Istine, Večne Pravde, Večne Ljubavi, Večnog Života, i svih bogočovečanskih vrednosti i bogočovečanskih večnih stvarnosti. Jednom rečju: predanje, vrhovna svevrednost jeste Crkva: Bogočovečansko telo Hristovo, i On — glava njena.

Amanet? = spasenje ljudi, i bogočovečanska sredstva spasenja i oboženja: blagodat svetih tajni i svetih vrlina, na čelu sa svetom verom i svetim krštenjem.[9] Α spasenje, a oboženje? Pobeda nad smrću i svakim grehom i svakim đavolom, i besmrtno življenje vaskrslim Gospodom u Bogočovečanskom telu Crkve Njegove. Bogočovečanski amanet je besmrtan i večan: prati svakog hrišćanina u celokupnom postojanju njegovom: od zemaljskog života u vremenu, pa kroz svu večnost.[10]

Duhom Svetim, koji je Duh Bogočoveka Hrista,[11] čuva se sve što je Bogočovekovo, a najpre sam Bogočovek, koji je Crkva. Α Duh Sveti postaje naš, sjedinjuje se sa našim duhom preko svetih tajni i svetih vrlina i vaskrsava nas iz svih smrti kada revnujemo u hristočežnjivom življenju.

Sveti Zlatoust blagovesti: Šta je predanje? Vera, propoved. I sveti apostol čini sve da bi se to predanje, to sveskupoceno blago sačuvalo u celosti, neizmenjeno i ne upropašćeno…[12] „Dobri amanet sačuvaj“. Kako? „Duhom Svetim koji živi u nama“. Ljudska duša i ljudska moć nisu u stanju da sami po sebi sačuvaju takva blaga kakva su nam poverena. Zašto? Zato što je oko nas mnogo razbojnika, gusta pomračina, đavo stoji i plete zamke, i mi ne znamo u koji će čas, u koje vreme on napasti na nas. Kako možemo mi sačuvati ta blaga? Duhom Svetim, tojest ako budemo imali u sebi Duha Svetoga. Α On će biti prisutan u nama, ako mi ne odbacimo blagodat Njegovu. On je tvrđava naša, On — pribežište. Ako On živi u nama i sam nas čuva, našto onda pouke? Na to, da Ga zadržavamo u sebi, da Ga čuvamo, i ne odgonimo od sebe rđavim delima.[13]

Blaženi Teofilakt bogomudruje: „sačuvaj amanet Duhom Svetim“ znači: sačuvaj ono što ti je zapoveđeno odnosno vere, i odnosno života po veri. Kako sačuvati? Ne ljudskom silom, nego Duhom Svetim koji obitava u nama kroz krštenje. Ako mi držimo Njega u sebi i ne odgonimo Ga svojim nehatom i rđavošću, to će i On sačuvati u nama sve što imamo od Boga. Dakle: postaraj se sačuvati Duha Svetoga, i On će sačuvati u tebi ono što ti je predano, u amanet ostavljeno.[14]

Greh je bezumlje duše, ludilo duše; on svojim sablažnjivim željama i zavodljivim slastima zaludi čoveka, i on hita iz poroka u porok, grešeći i nebu i zemlji, i sebi i bližnjima, i na taj način ubijajući i sebe i bližnje.[15] Α čovek je stvoren bogolikim, da bi bogolikom mudrošću živeo božanski mudro i razumno. No greh? Svaki greh je po prirodi đavolik, i na svakom grehu đavo potajno odslikava sebe, te tako svaki greh uvek nosi lik đavola u sebi. I greholjubiv čovek neminovno postaje ubitačno đavolik. Α svaki greh, obezumljujući bogoliki um čovekov, čini te čovek i živi đavoljim životom, srljajući iz greha u greh.

U grehovnom bezumlju svom čovek izmišlja sebi mnogobrojne bogove i postaje neznabožni mnogobožac, proglašavajući za bogove: ljude, životinje, stihije, demone, strasti, slasti, ideje, nauku, kulturu, civilizaciju…

Čim je u pitanju duša ljudska — pred nama se pruža bezobalni okean jezive i božanstvene beskonačnosti. Α kad je u pitanju greh, tu se majušno ljudsko saznanje pretvara u grč od nesaglednosti i njegove tajne i sile. Duša ljudska, samim svojim postojanjem, stalno se preliva preko svih granica našeg vidljivog sveta, i tone u onostrane beskrajnosti. No isto tako i greh. I jedno i drugo kao da nisu od ovoga sveta već od onoga. I stvarno tako i jeste: duša je od Boga, greh od đavola. Kada se duša preda Bogu, i živi po njegovim zakonima, onda se živog njen postepeno pretvara u raj. Α kada se duša poda grehu, njen se život postepeno pretvara u pakao. To nam rečito pokazuju hristonosni svetitelji i nepokajani grešnici.

Greh je jedina neprirodnost u prirodi i čoveka i kosmosa. Tuđinac, stranac, uljez, zločinac, mučitelj, ubica, — eto, to je greh u svakome od nas. Ali, po razornosti svojoj, greh je u suštini đavo. Po nenadmašnoj definiciji nenadmašnog blagovesnika, Svetog Jovana Zlatousta: „Greh je đavo“. Eto, u tome je sva tajna greha, i sva sila greha, i sav užas greha, i sav pakao greha. Nema đavola bez greha, ni greha bez đavola. I u najmanjem grehu krije se đavo. Svakako mali, ali ipak đavo. Α đavo ne zna za milost prema čoveku. Kada gpex sazri, rađa smrt. Eto konačne strašilnosti greha: smrt. Iskustvo roda ljudskog potvrđuje: greh i smrt su lične đavolove sile. Pomoću njih đavo drži greholjubive ljude u svom odvratnom zagrljaju. Dokle? Dok se ne pokaju.

U našem zemaljskom svetu ogromna je „tajna bezakonja“, tajna greha, tajna zla. Nasuprot tajni dobra, koje usidreno u savesti čoveka, uvek je svojim životnim nervom vezano za izvor svakoga dobra — Boga. I to Boga i Gospoda Isusa Hrista. Njime se hrani, održava sebe u životu i u svojoj besmrtnosti. Kao Bog svakoga dobra On je i došao u naš zemaljski svet da nam da lek za svaki greh, za svako zlo, jer nema zla izvan greha. Kao Jedini Čovekoljubac On nam je dao ne samo lek već svelek, koji nepogrešivo isceljuje svaki greh u ljudskoj prirodi. Α taj svelek jeste pokajanje. Odbaci li čovek taj jedini lek, jedini svelek, ljudsko se biće neminovno otiskuje u demonizam, u satanizam, u samo besmrtno carstvo zla: pakao.

Kroz greh čovek se svađa sa Bogom, ratuje sa Njime, neprijateljuje. Kao glavna đavolja sila, greh ne podnosi ni Boga, niti išta Božije. Zato, nastani li se u duši čovekovoj, on postepeno ubija u njoj svako dobro: najpre veru, pa molitvu, pa ljubav, pa post, pa milostivost. Greholjubljem svojim čovek postepeno vrši samoubistvo. Nema strašnijeg ubice od greha. On je u stvari čovekov sveubica. Zato je glavna briga probuđenog čoveka: ubiti greh u sebi, i preko njega i samog đavola, koji nas i ubija grehom. No kako ubiti greh, kako ubiti đavola? To može učiniti samo Bogočovek. Gospod Hristos, koji je radi toga i postao čovek. I On to čini našom verom u Njega, našom ljubavlju za Njega, našim pokajanjem pred Njim, našom molitvom k Njemu. Životni put čovekov, još na zemlji, proteže se od pakla do raja, od đavola do Boga. U tome je čovekova besmrtnost i večnost. Nepokajani greh još ovde na zemlji postaje za čoveka nepodnošljiva muka: pakao, i njegov bezbroj. Gnjev — jedan pakao, gordost — drugi, zavist — treći, srebroljublje, pohota, zloba — pakao, pakao, pakao. Jer u svakom grehu taji se po đavo, i u njemu po pakao. To uvek biva kada čovekovom dušom ovlada greh, ma koji greh. Spasenje duše od tih paklenih muka je jedno, samo jedno: verom i pokajanjem svojim uvesti u dušu svoju čudesnog i svemilostivog Gospoda Hrista, koji i razlije po duši večni rajski mir i besmrtnu radost. Tako čovek jedino i nađe sebe pravog, sebe bogolikog, sebe besmrtnog, sebe večnog.

Samo Evanđelje Bogočoveka Hrista zna u potpunosti tajnu greha, prirodu greha, i sve što on krije u sebi. Evanđelski Bludni sin je savršeni primer pokajanog grešnika. Kroz njegovu slobodnu volju u njegovom životu učestvuje i zemlja i nebo, i đavo i Bog, i raj i pakao. Greh postepeno osiromaši čoveka od svega Božijeg što je u njemu; parališe u njemu sve što je božansko i bogočežnjivo, dok ga najzad ne baci u smrdljivi zagrljaj đavolu. I on tada čuva svinje svoga gazde — đavola. Α svinje su strasti, uvek gladne i nenasite. I takav život nije ništa drugo do ludilo, vansebnost, raspamećenost. Jer u potresnoj priči Gospod reče za Bludnoga sina: „A kad dođe k sebi“. Kako? Pokajanjem. Da, čovek grehom luduje. Svaki greh, pa i onaj najmanji, uvek je ludilo duše, vansebnost duše. Pokajanjem čovek se opamećuje, dolazi k sebi. I došavši k sebi, odmah vapije ka Bogu, trči k Njemu, viče ka nebu: „Oče, sagreših nebu i tebi“. Α Otac nebeski? Uvek bezmerno čovekoljubiv, ugledavši sina gde pokajnički hita k Njemu — sažali se, potrča, zagrli ga i celiva. I naredi nebeskim slugama svojim, svetim Anđelima: Iznesite najlepšu. haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno i zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše i nađe se. I stadoše se veseliti.[16] Tako biva sa svakim, i radi svakog, pokajanog grešnika: gozba na nebu svečovekoljubivog Gospoda Boga i svih svetih Anđela s Njim. Pokajanje odvodi pokajanog grešnika u zagrljaj Bogu, i večno carstvo ljubavi našeg Nebeskog Oca. Nepokajani pak greh pađa u duši čovekovoj pakao, da ga zatim surva u večni đavolov pakao.

I sve to tako do Hrista Spasa. Sagledajući sve to, bogomudri apostol kao da čini ispovest u ime roda ljudskog neznabožnog i mnogobožnog i izjavljuje: „I mi besmo negda bezumni — ανόητοι — i nepokorni, i prevareni, služeći različnim željama i slastima, živeći u zloći i zavisti, mrski budući i mrzeći jedan na drugoga“.[17]

Sa Gospodom i Bogom Spasiteljem našim sve se menja: po beskrajnom čovekoljublju Svom i neizmernoj milosti Svojoj On nas spase banjom preporoda putem obnovljenja Duhom Svetim, koga obilno izli na nas kroz Isusa Hrista, Spasitelja našeg, da bi, opravdani blagodaću Njegovom, postali naslednici života večnoga.[18]

Bogočovečanski domostroj spasenja spasava nas blagodaću svetih tajni i svetih vrlina, počev od svete tajne krštenja, pa kroz ostale svete tajne, i počev od svete prvovrline — vere, pa kroz ostale svete vrline. Tako se vrši vasceli preporod čovekova bića, i potpuno obnovljenje ljudske ličnosti. Duh Sveti je srce svake svete tajne i svake svete vrline. Njime se kroz Crkvu u rodu ljudskom i ostvaruje Bogočovečanski domostroj spasenja. Α On se bogato izli na Crkvu, na Bogočovečansko telo Hristovo, radi i zbog Spasitelja našeg Gospoda Isusa Hrista. Duh Sveti, i Njegovo sveobuhvatno perihorisno (περιχαρηόις) učešće u spasenju svakog člana Crkve, oposredovani su Gospodom Isusom Hristom, Spasiteljem našim, i Njegovim Bogočovečanskim domostrojem spasenja.[19] Bez toga — nema nam Duha Svetoga; bez toga nema nam ni Svete Trojice, jer je učešće Svete Trojice u Bogočovečanskom domostroju spasenja = u Crkvi, oposredovano ovaploćenim Bogom Logosom. Nema sumnje, spasenje naše biva: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom, — i to biva Spasiteljem našim Gospodom Hristom, zbog Njega i radi Njega. Zato je On — Svečovekoljubivi — jedino ime i jedino biće pod nebom kojim se mi ljudi spasavamo od ljudožderske trojice: greha, smrti i đavola, i stičemo život Večni kroz Istinu Večnu koja je Bogočovek Gospod Isus Hristos.[20] Sveistinita je svetootačka blagovest: Gospod Hristos nam je posrednik i vinovnik svih dobara.[21]

Sveti Zlatoust blagovesti: Avaj, mi smo tako duboko bili ogrezli u zlu, da nismo bili u stanju očistiti sebe, već nam je bio potreban preporod, tojest istinski novo biće. Kao što razvaljeni dom niko ne podupire, već ga ruši do temelja, i onda iznova zida i sagrađuje, tako je postupio i Spasitelj: nije nas delimično ispravio, nego nas iznova presazdao. To znače reči: „putem obnovljenja Duhom Svetim“. On nas je potpuno načinio novima. Na koji način? Duhom Svetim.[22]

Bogočovekom Gospodom Hristom dat je rodu ljudskom najsavršeniji i najčovekoljubiviji domostroj spasenja i oboženja: Crkva. Sve čovekovo spasava se i obožuje se, ohristovljuje se, obogočovečuje se, otrojičuje se, usavršuje se do „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“,[23]kroz blagodatno — vrlinsko sjedinjenje čoveka sa Bogom. U tom Bogočovečanskom domostroju spasenja = oboženja učestvuje Bogočovekom i zbog Bogočoveka sva Sveta Trojica. Učestvuje i dejstvuje kroz sve božanstvene sile, koje su potrebne ljudima za njihovu pobožnost i večni život u obadva sveta.[24] Το Bogočovek Gospod Hristos naročito čini „razdeljivanjem Duha Svetoga po svojoj volji“.[25] Nema sumnje, za nas zemnorodne najglavnije biće u svima našim svetovima jeste Bogočovek Gospod Hristos; i preko Njega Sveta Trojica, koja Crkvom ostvaruje sav Bogočovečanski domostroj spasenja. Pri tome, Crkva nam se Njime i radi njega daje na svu večnost.

Blaženi Teodorit blagovesti: U Novom Zavetu činio je čudesa ne samo Gospod nego su ih činili i božanstveni učenici Njegovi, i naslednici njihovi. Novi Zavet blista i duhovnim darovima. Jer u Starom Zavetu jedino su proroci imali duhovne darove, a sada se svi vernici udostojavaju ove blagodati. To i znače reči: „razdeljivanjem Duha Svetoga po svojoj volji“.[26]

U Crkvi kroz svete tajne i svete vrline mi postajemo ne samo „sutelesnici“ Bogočoveka Gospoda Hrista nego i zajedničari Duha Svetoga,[27] i time „zajedničari Božje prirode — θείας κοινωνοί φύσεω“ (učesnici u Božjoj prirodi): obožujemo se, obogočovečujemo se, oduhovljujemo se, otrojičujemo se. Jer, na kraju svih krajeva, u našem Bogočovečanskom podvigu spasenja sve i sva pripada Svetoj Trojici kroz Bogočoveka Hrista u Duhu Svetom.

Zbog svega toga: velike muke zaslužuje nepokajani grešnik koji upornim greholjubljem svojim tako čudesnog Spasitelja pogazi i Duha blagodati naruži.[28] Uporno pak nepokajano greholjublje u stvari je đavoljublje. Jer živeći u gresima, i ljubeći grehe i slasti grehovne, čovek je u zagrljaju prvobitnog pronalazača greha i zla — đavola. Α njegovo je carstvo — carstvo greha, carstvo zla, carstvo užasa — pakao, koji počinje na zemlji upornim i nepokajanim greholjubljem čovekovim, i produžuje se kroz svu đavolju večnost. Α đavolja večnost je u dobrovoljnom neprekidnom bogoborstvu i protivljenju svemu Božjem u svetovima vidljivim i nevidljivim.

Jedna ista Istina važi i za Anđele na nebu i za l3ude na zemlji, jedna ista Pravda, jedna ista Ljubav, jedno isto Dobro, jedan isti Bog i Gospod, jedno isto Evanđelje. To je nebozemni zakon. Mi ga na zemlji imamo od Bogočoveka Gospoda Hrista i od Duha Svetoga; imamo i znamo. Od Gospoda Hrista imamo, a od Duha Svetoga znamo. Naročito: od Duha Svetog u potpunosti znamo, i silom Njegovom izvršujemo. To nam svedoči sveta Pedesetnica. Ona objavljuje i ostvaruje blagovest: Duhom Svetim propoveda se Evanđelje.[29] I Duh Sveti daje nam sile da na zemlji živimo nebom, nebeskom Istinom, i da sa Anđelima budemo nebozemna braća u Bogočovečanskom telu Crkve Hristove. Takvo na.m srodstvo daje Bogočovek Gospod Hristos: izjednačuje Anđele s ljudima. U Crkvi smo mi ljudi udostojeni neiskazane slave: „tajanstveno predstavljamo heruvime“, a heruvimi — nebeske ljude.[30]

Živeći nebeskom božanskom Istinom, mi čistimo duše svoje od svake nečistote i prljavštine. Α nečistota i prljavština su u našim gresima i strastima. Samo potpuno predavanje Bogočovečanskoj Istini — Gospodu Hrictu Koji je Istina, i Duhu Svetom koji je Duh Istine, i poslušnošću njoj, duše se naše očišćuju i osvećuju.[31] Sveti Nikodim Svetogorac blagovesti: Hrišćani, koji predaju sebe u poslušnost Istini Evanđelja, treba da čuvaju sebe čiste i neoskvrnjene od svih nečistih dela, i reči, i pomisli uz pomoć Svetoga Duha.[32]

 


NAPOMENE:

[1] Sr. 1 Tm. 3, 15—16.

[2] Sr. Ef. 4, 12—13.

[3] Ef. 3, 6.

[4] Sr. Εf. 4, 13—16.

[5] Sr. 1 Kor. 12, 3—28.

[6] 1 Tm. 3, 16.

[7] Sr. Rm. 1, 4.

[8] 2 Tm. 1. 14.

[9] Sr. 2 Tm. 1, 9.

[10] Sr. 2 Tm. 1, 12.

[11] Sr. Gl. 4, 6; Rm. 8, 9.

[12] Ιn 2 Timoth. homil. II, 2; Ρ. gr. t. 62, sol. 609.

[13] tamo, homil. III, 1; col. 613.

[14] In Epist. 2 Timoth., cap. 1, vers 14; P. gr. t. 125, col. 97 BC.

[15] Cp. Tit. 3, 3.

[16] Lk. 15, 11—24.

[17] Tit. 3, 3.

[18] Sr. Tit. 3, 4—7.

[19] Sr. Jn. 16, 7. 13—14. Tit. 3, 6.

[20] D. A. 4, 11—12; Flb. 2, 9; Lk. 2, 30—32; Tit. 3, 3—7.

[21] Blaž. Teofilakt, Ehr. in Tit. cap. 3, vrs 5; Ρ. gr. 1.125, col. 168 A.

[22] tamo, Homil. V, 3; P. gr. t. 62, 692.

[23] Cp. Εf. 4, 13.

[24] Sr. 2 Petr. 1, 3.

[25] Jevr. 2, 34; sr. 1 Kor. 12, 7.

[26] Interp. Epist. ad Hebr.; c. 2, v. 4; Ρ. gr. t. 82, 689 C.

[27] Jevr. 6, 4—5; Ef. Z, 6.

[28] Jevr. 10, 29.

[29] 1 Petr. 1, 12.

[30] sr. 1 Kor. 15, 47—49; 2 Kor. 3, 18.

[31] 1 Petr. 1, 22.

[32] Tumačenje na sedam Cabornix poslanica (na grčkom), str. 89, Atina 1806.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *