NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Spasenje – osvećenje Duhom

 

Trosunčani Bog ljubavi podario nam je spasenje u Spasitelju, Bogočoveku Isusu Hristu. Α kako ono postaje naše, moje, tvoje? — „Svetošću Duha i verom istine — ( = kroz osvećenje Duhom, u svetosti Duha i u veri istine).[1] Osvećenje nam se daje blagodaću Duha Svetoga kroz svete tajne i svete vrline; a mi u to unosimo podvig vere, u kome se klicno sadrže svi ostali evanđelski podvizi spasenja. Grehom je izvršeno obesvećenje ljudske prirode, grexom koji je poreklom sav od duha nesvetog, od duha zla — đavola. Duhom Svetim se vrši osvećenje ljudske prirode, jer Duh Sveti blagodaću Svojom izgoni i uništava greh u čoveku. Vascelim Svojim Evanđeljem spasenja Gospod nas poziva u svetost.[2] Javivši se kao Spasitelj roda ljudskog, Gospod Hristos nam je postao „od Boga osvećenje“.[3] Videći kakvu slavu Gospod Hristos nudi ljudskoj prirodi, mi treba da ude svoje dajemo za sluge pravdi na posvećenje, kao što smo ih ranije davali za robove nečistoti i bezakonju.[4]

U bogočovečanskom podvigu spasenja: osvećenje je od Duha Svetoga, a vera od nas. I to: „vera istine“, istine koja je sva od Večne Istine = Bogočoveka Hrista. U njoj nema ničeg prolaznog, ljudskog, lažnog, izmišljenog. U njoj je sve bogočovečanska stvarnost: ono što je u njoj čovečansko, uvek je osigurano božanskim, i osuštinjeno, i ovečnjeno, i osvećeno, i obesmrćeno. Ta „vera Istine“ je životni podvig: tom verom se uistinjuje i oistinjuje um naš, i srce naše, i savest naša, i telo naše, i vascelo biće naše. Hristos = Istina — Sveistina jedini daje rodu ljudskom veru Istine: tako od Njega jedino i znamo za jedinog istinitog Boga, i raspoznajemo sve lažne i samozvane bogove. Sve što nije od te vere — laž je, greh je, smrt je.’[5] Razume se, verom se čovek hrišćanin osvećuje; i osvećujući se, njegova vera raste sve više i više. To je dvojedan podvig: u veri je osvećenje, u osvećenju je vera. Jedno drugim raste i živi i kreće se i biva. Uvek je tu posredi saradnja blagodati Božje i slobode naše: sloboda naša se osvećuje blagodaću, blagodaću i obožuje, blagodaću i obeskonačuje, blagodaću i ovečnuje; ali isto tako: blagodat postaje naša — slobodnom verom našom, koja je na svima stupnjevima i blagodatna i slobodna: blagodatno — slobodna, slobodno — blagodatna. Našom slobodnom verom u Istinu mi se oblagodaćujemo, osvećujemo; a blagodat, oblagodaćenjem prirode uma našeg i srca i volje i savesti, uvećava veru našu do svih njenih bogočovečanskih beskrajnosti.

„Vera Istine“ je od Gospoda Istine, i od .Duha Istine“. Ona je jednosušna sa „ljubavlju Istine“.[6] Šta je Evanđelje Gospoda Xpista? Poziv na spasenje od đavola Bogom, od greha Jedinim Bezgrešnim, od smrti Jednim Besmrtnim. Svaka reč Evanđelja Spasova je poziv na uzbunu, na pobunu, na ustanak protiv gpexa što je u nama, protiv smrti što je u nama, protiv đavola što se skriva u nama kroz grehe naše. Ako je čovek greholjubljem zaspao na smrt, Evanđelje ga budi pokajanjem, zapaljuje mu dušu ognjem vere, koji plamteći žudi da sagori u njemu sve smrtno, sve grehovno, sve đavolje. To je onaj oganj koji je Spasitelj došao da zapali na zemlji;[7] i zapalio ga Duhom Svetim na dan Svete Pedesetnice, i eto ga večito gori u Crkvi Hristovoj, i zapaljuje svako srce, svaku dušu, svaku savest, čim priđu Crkvi kao domu spasenja. Nema smrti, nema greha, nema strasti, iz kojih čoveka ne može probuditi i vaskrsnuti Evanđelje Spasovo, jer je ono sila Božja na spasenje svakome koji želi sebi spasenje od greha, smrti i đavola.[8] Evanđelje Spasovo i jeste poziv koji Gospod Bog upućuje lično svakome čoveku, kojim nas poziva na spasenje Bogočovekom, Njegovom svetom Crkvom, svetim tajnama i svetim vrlinama, koje su u Crkvi date Duhom Svetim, i daju se neprestano svakome, svakome, svakome, koji sebi želi spasenje.[9]

U čemu je slava čoveka? U spasenju od greha, jer je greh sram i stid čoveka; u spasenju od smrti, jer je smrt — sram i stid bosmrtne i bogolike duše čovekove; u spasenju od đavola, jer je đavo — stid i sram pred Bogom i bogolikom prirodom čovekovom. Spasitelj spasava čoveka od greha — svetošću Svoje Božanske Istine, Svoje Božanske Pravde, Svoje Božanske Ljubavi, Svoga Božanskog Života, zato je slava čoveka, večna slava čoveka, u Večnoj Božanskoj Istini Hristovoj, u Večnoj Božanskoj Pravdi Hristovoj, u Večnoj Božanskoj Ljubavi Hristovoj, u Večnom Božanskom Životu Hristovom. Jednom rečju: slava čoveka je Bogočovek Gospod Hristos, i sve što On ima i daje čoveku. Slava je čoveka u cpasenju Bogočovekom: jer mu to spasenje daje sve ono što je Spasovo, daje mu i samog Spasitelja ispunjujući ga Njime, te hrišćanin živi Njime i radi Njega i u Njemu; zato je sav u večnoj slavi, koja za hrišćanina počinje još ovde na zemlji.[10]

Vera privodi čoveka Hristu, zato je početak slave čovekove u njegovoj veri; od vere se rađa molitva, od molitve ljubav, od ljubavi smirenost, od smirenosti krotost, od krotosti post, od posta trpljenje, od trpljenja umilenje, od umilenja žalostivost, zato je u svima ovim svetim podvizima slava čovekova. Ona kroz njih raste i grana se u svoje bogočovečanske beskonačnosti. Spasavajući sebe bogočovečanskim podvizima spasenja, čovek sa spasenjem dobija u Hristu i večnu slavu,[11] jer dobija sa Njim Večni Život, Večnu Istinu, Večnu Ljubav, Večnu Radost, Večno Blaženstvo, Večno Carstvo Presvete Trojice. Α u tome se i sastoji božansko veličanstvo čoveka i božanska slava Gospoda Hrista, koju On obećava svima sledbenicima Svojim, koji zadobijaju spasenje kroz osvećenje Duhom Svetim pomoću svetih tajni i svetih vrlina, te se na taj način duhovno-blagodatno sjedinjuju sa Svojim Spasiteljem, Gospodom Hristom, i tako sjedinjeni sa Njim, biće večito onde gde i On, učestvujući u Njegovoj slavi.[12]

Zbog svega toga, sveti apostol naređuje Solunskim hrišćanima: „stojte čvrsto i držite predanja — τας παραδό6εις — kojima se naučiste ili rečju ili poslanicom našom“.[13] — Šta su „predanja naša“? Sve ono što nam je Gospod Hristos sam i preko Duha Svog Svetog zapovedio da držimo, i da po tome živimo; sve ono što je ostavio u Crkvi Svojoj, u kojoj stalno obitava On sa Duhom Svojim Svetim.[14] „Predanja naša“, to je sav blagodatni život naš u Hristu Bogu i Duhu Svetom, život nas hrišćana koji je počeo u Crkvi Hristovoj preko apostola silaskom Duha Svetoga. Sav taj život naš, nije od nas već od Gospoda Isusa blagodaću Svetoga Duha. Ili tačnije: sav taj život naš je od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Zato je on sav izatkan od svetosti i besmrtnosti i večnosti. Α nastao je svom punoćom svojom u Crkvi Spasovoj, koja je telo ovaploćenog Boga i Gospoda Hrista, silaskom Svetoga Duha, koji kroz sve Svoje božanske svete darove i sile, svete tajne i svete vrline, boravi i živi večito u Crkvi Hristovoj. Tako, „predanja naša“, to je novi blagodatni život u Duhu Svetom: život u Večnoj Istini Božjoj, u Večnoj Pravdi Božjoj, u Večnoj Ljubavi Božjoj, u Večnom Životu Božjem. Tu čovek ništa ne stvara, niti može stvarati Večnu Istinu, Večnu Pravdu, Večnu Ljubav, Večni Život, već sve to može usvajati, primati, u svoje pretvarati. Α sve se to u Gospodu Hristu i u Crkvi Njegovoj daje njemu blagodaću Duha Svetoga, daje i predaje. Τu se od čoveka traži jedno: da ta predanja primi i po njima živi. Α prima ih, kako? Verom koja ga uvodi u Crkvu, i pomoću svetih tajni i svetih vrlina vodi kroz novi blagodatni život u Duhu Svetom.

Sve što je svetim apostolima predato od Gospoda Hrista i Duha Svetoga i jeste predanje, sveto Predanje: tu spada svekoliko Spasovo učenje, i sve životvorne sile za ostvarenje tog učenja u životu ljudskom. Sve to i sveti apostoli predaju ili rečju svojom ili poslanicama svojim. Nešto je zapisano, a više usmeno; no sve to zajedno sačinjava Božansko Otkrivenje: Evanđelje Gospoda Hrista, Evanđelje spasenja predato Crkvi Hristom Gospodom u Duhu Svetom. Zato ono i jeste predanje Božje u svoj opširnosti svojoj. Zapisano Evanđelje dopunjuje se nepisanim Evanđeljem Crkve; njime se i tumači dejstvom blagodati Duha Svetoga koji obitava u njoj. U stvari, to je u Crkvi sve jedna celina, jedno živo duhovno telo: zapisano i usmeno predanje. Zato, postoji li Predanje Crkve — „više ništa ne traži“:[15] jer u njemu je sve što je potrebno za spasenje ljudi i za njihov život u ovom i u onom svetu.

 


NAPOMENE:

[1] 2 Col. 2, 13

[2] 1 Sol. 4, 3.

[3] 1 Kor. 1, 30.

[4] Rm. 6, 19.

[5] Sr. Rm. 14, 23.

[6] 2 Sol. 2, 10.

[7] Sr. Lk. 12, 4.

[8] Sr. Rm. 1, 16; 1 Kor. 1, 18.

[9] Sr. 2 Sol. 2, 14.

[10] Sr. 2 Sol. 2, 14.

[11] Sr. 2 Tm. 2, 10.

[12] Sr. Jn. 17, 17—24.

[13] 2 Sol. 2, 15.

[14] Sr. Mt. 28, 19—20.

[15] Sv. Zlatoust: Ιn 2 Thess., ad locum; P. gr. t. 62, col. 488.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *