Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Спасење – освећење Духом

 

Тросунчани Бог љубави подарио нам је спасење у Спаситељу, Богочовеку Исусу Христу. Α како оно постаје наше, моје, твоје? — „Светошћу Духа и вером истине — ( = кроз освећење Духом, у светости Духа и у вери истине).[1] Освећење нам се даје благодаћу Духа Светога кроз свете тајне и свете врлине; а ми у то уносимо подвиг вере, у коме се клицно садрже сви остали еванђелски подвизи спасења. Грехом је извршено обесвећење људске природе, грexом који је пореклом сав од духа несветог, од духа зла — ђавола. Духом Светим се врши освећење људске природе, јер Дух Свети благодаћу Својом изгони и уништава грех у човеку. Васцелим Својим Еванђељем спасења Господ нас позива у светост.[2] Јавивши се као Спаситељ рода људског, Господ Христос нам је постао „од Бога освећење”.[3] Видећи какву славу Господ Христос нуди људској природи, ми треба да уде своје дајемо за слуге правди на посвећење, као што смо их раније давали за робове нечистоти и безакоњу.[4]

У богочовечанском подвигу спасења: освећење је од Духа Светога, а вера од нас. И то: “вера истине”, истине која је сва од Вечне Истине = Богочовека Христа. У њој нема ничег пролазног, људског, лажног, измишљеног. У њој је све богочовечанска стварност: оно што је у њој човечанско, увек је осигурано божанским, и осуштињено, и овечњено, и освећено, и обесмрћено. Та „вера Истине” је животни подвиг: том вером се уистињује и оистињује ум наш, и срце наше, и савест наша, и тело наше, и васцело биће наше. Христос = Истина — Свеистина једини даје роду људском веру Истине: тако од Њега једино и знамо за јединог истинитог Бога, и распознајемо све лажне и самозване богове. Све што није од те вере — лаж је, грех је, смрт је.’[5] Разуме се, вером се човек хришћанин освећује; и освећујући се, његова вера расте све више и више. То је двоједан подвиг: у вери је освећење, у освећењу је вера. Једно другим расте и живи и креће се и бива. Увек је ту посреди сарадња благодати Божје и слободе наше: слобода наша се освећује благодаћу, благодаћу и обожује, благодаћу и обесконачује, благодаћу и овечнује; али исто тако: благодат постаје наша — слободном вером нашом, која је на свима ступњевима и благодатна и слободна: благодатно — слободна, слободно — благодатна. Нашом слободном вером у Истину ми се облагодаћујемо, освећујемо; а благодат, облагодаћењем природе ума нашег и срца и воље и савести, увећава веру нашу до свих њених богочовечанских бескрајности.

„Вера Истине” је од Господа Истине, и од .Духа Истине”. Она је једносушна са „љубављу Истине”.[6] Шта је Еванђеље Господа Xpистa? Позив на спасење од ђавола Богом, од греха Јединим Безгрешним, од смрти Једним Бесмртним. Свака реч Еванђеља Спасова је позив на узбуну, на побуну, на устанак против гpеxa што је у нама, против смрти што је у нама, против ђавола што се скрива у нама кроз грехе наше. Ако је човек грехољубљем заспао на смрт, Еванђељe га буди покајањем, запаљује му душу огњем вере, који пламтећи жуди да сагори у њему све смртно, све греховно, све ђавоље. То је онај огањ који је Спаситељ дошао да запали на земљи;[7] и запалио га Духом Светим на дан Свете Педесетнице, и ето га вечито гори у Цркви Христовој, и запаљује свако срце, сваку душу, сваку савест, чим приђу Цркви као дому спасења. Нема смрти, нема греха, нема страсти, из којих човека не може пробудити и васкрснути Еванђеље Спасово, јер је оно сила Божја на спасење свакоме који жели себи спасење од греха, смрти и ђавола.[8] Еванђеље Спасово и јесте позив који Господ Бог упућује лично свакоме човеку, којим нас позива на спасење Богочовеком, Његовом светом Црквом, светим тајнама и светим врлинама, које су у Цркви дате Духом Светим, и дају се непрестано свакоме, свакоме, свакоме, који себи жели спасење.[9]

У чему је слава човека? У спасењу од греха, јер је грех срам и стид човека; у спасењу од смрти, јер је смрт — срам и стид босмртне и боголике душе човекове; у спасењу од ђавола, јер је ђаво — стид и срам пред Богом и боголиком природом човековом. Спаситељ спасава човека од греха — светошћу Своје Божанске Истине, Своје Божанске Правде, Своје Божанске Љубави, Свога Божанског Живота, зато је слава човека, вечна слава човека, у Вечној Божанској Истини Христовој, у Вечној Божанској Правди Христовој, у Вечној Божанској Љубави Христовој, у Вечном Божанском Животу Христовом. Једном речју: слава човека је Богочовек Господ Христос, и све што Он има и даје човеку. Слава је човека у cпасењу Богочовеком: јер му то спасење даје све оно што је Спасово, даје му и самог Спаситеља испуњујући га Њиме, те хришћанин живи Њиме и ради Њега и у Њему; зато је сав у вечној слави, која за хришћанина почиње још овде на земљи.[10]

Вера приводи човека Христу, зато је почетак славе човекове у његовој вери; од вере се рађа молитва, од молитве љубав, од љубави смиреност, од смирености кротост, од кротости пост, од поста трпљење, од трпљења умилење, од умилења жалостивост, зато је у свима овим светим подвизима слава човекова. Она кроз њих расте и грана се у своје богочовечанске бесконачности. Спасавајући себе богочовечанским подвизима спасења, човек са спасењем добија у Христу и вечну славу,[11] јер добија са Њим Вечни Живот, Вечну Истину, Вечну Љубав, Вечну Радост, Вечно Блаженство, Вечно Царство Пресвете Тројице. Α у томе се и састоји божанско величанство човека и божанска слава Господа Христа, коју Он обећава свима следбеницима Својим, који задобијају спасење кроз освећење Духом Светим помоћу светих тајни и светих врлина, те се на тај начин духовно-благодатно сједињују са Својим Спаситељем, Господом Христом, и тако сједињени са Њим, биће вечито онде где и Он, учествујући у Његовој слави.[12]

Због свега тога, свети апостол наређује Солунским хришћанима: „стојте чврсто и држите предања — τας παραδό6εις — којима се научисте или речју или посланицом нашом”.[13] — Шта су „предања наша”? Све оно што нам је Господ Христос сам и преко Духа Свог Светог заповедио да држимо, и да по томе живимо; све оно што је оставио у Цркви Својој, у којој стално обитава Он са Духом Својим Светим.[14] „Предања наша”, то је сав благодатни живот наш у Христу Богу и Духу Светом, живот нас хришћана који је почео у Цркви Христовој преко апостола силаском Духа Светога. Сав тај живот наш, није од нас већ од Господа Исуса благодаћу Светога Духа. Или тачније: сав тај живот наш је од Оца кроз Сина у Духу Светом. Зато је он сав изаткан од светости и бесмртности и вечности. Α настао је свом пуноћом својом у Цркви Спасовој, која је тело оваплоћеног Бога и Господа Христа, силаском Светога Духа, који кроз све Своје божанске свете дарове и силе, свете тајне и свете врлине, борави и живи вечито у Цркви Христовој. Тако, „предања наша”, то је нови благодатни живот у Духу Светом: живот у Вечној Истини Божјој, у Вечној Правди Божјој, у Вечној Љубави Божјој, у Вечном Животу Божјем. Ту човек ништа не ствара, нити може стварати Вечну Истину, Вечну Правду, Вечну Љубав, Вечни Живот, вeћ све то може усвајати, примати, у своје претварати. Α све се то у Господу Христу и у Цркви Његовој даје њему благодаћу Духа Светогa, даје и предаје. Τу се од човека тражи једно: да та предања прими и по њима живи. Α прима их, како? Вером која га уводи у Цркву, и помоћу светих тајни и светих врлина води кроз нови благодатни живот у Духу Светом.

Све што је светим апостолима предато од Господа Христа и Духа Светога и јесте предање, свето Предање: ту спада свеколико Спасово учење, и све животворне силе за остварење тог учења у животу људском. Све то и свети апостоли предају или речју својом или посланицама својим. Нешто је записано, а више усмено; но све то заједно сачињава Божанско Откривење: Еванђеље Господа Христа, Еванђеље спасења предато Цркви Христом Господом у Духу Светом. Зато оно и јесте предање Божје у свој опширности својој. Записано Еванђеље допуњује се неписаним Еванђељем Цркве; њиме се и тумачи дејством благодати Духа Светога који обитава у њој. У ствари, то је у Цркви све једна целина, једно живо духовно тело: записано и усмено предање. Зато, постоји ли Предање Цркве — „више ништа не тражи”:[15] јер у њему је све што је потребно за спасење људи и за њихов живот у овом и у оном свету.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Coл. 2, 13

[2] 1 Сол. 4, 3.

[3] 1 Кор. 1, 30.

[4] Рм. 6, 19.

[5] Ср. Рм. 14, 23.

[6] 2 Сол. 2, 10.

[7] Ср. Лк. 12, 4.

[8] Ср. Рм. 1, 16; 1 Кор. 1, 18.

[9] Ср. 2 Сол. 2, 14.

[10] Ср. 2 Сол. 2, 14.

[11] Ср. 2 Тм. 2, 10.

[12] Ср. Јн. 17, 17—24.

[13] 2 Сол. 2, 15.

[14] Ср. Мт. 28, 19—20.

[15] Св. Златоуст: Ιn 2 Thess., ad locum; P. gr. t. 62, col. 488.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома