NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Uduhovljenje i oduhovljenje

 

Pošto je život hrišćana u stvari život u Duhu Svetom, jer „ko nema Duha Hristova, taj nije Njegov“,[1] to sav život hrišćaninov treba da prohodi u Duhočežnjivom raspoloženju. Zato je život hrišćana neprekidni podvig uduhovljenja i oduhovljenja pomoću svetih božanskih vrlina, koje prevodi i u svako savršenstvo odvodi molitva. Hrišćani se i ispunjuju Duhom Svetim živeći i vaspitavajući sebe i jedan drugoga molitvom: „govoreći među sobom u psalmima i slavopojima i pesmama duhovnim, pevajući i pripevajući u srcima svojim Gospodu“.[2] Neprekidno molitveno raspoloženje najbolji je znak da čovek živi u Duhu Svetom. Takav čovek za sve i sva ima razumevanja; i sva zbivanja u sebi i u svetu oko sebe on proppaća molitvom jep on svim bićem oseća i zna da se svi konci svih zbivanja izlaze u rukama svemoćnog i svemilostivog Gospoda. I zato hrišćani i zahvaljuju Gospodu „svagda za sve“:[3] zahvaljuju Mu što je stvorio ovako čudesan svet; što je stvorio čoveka bogolikim i dao mu sposobnosti i sredstva za bogopodobno samousavršavanje; zahvaljuju Mu „svagda“ što imaju Anđele i Arhanđele za svoju svetu braću, što imaju Svetu Trojicu za Boga; zahvaljuju Mu „svagda“ što je ovaj vidljivi svet kao hram, i ljudi u njemu kao sveštenoslužitelji;[4] zahvaljuju Mu „svagda“ što je rod ljudski spasao Gospodom Hristom od greha, smrti i đavola; zahvaljuju Mu „svagda“ naročito i silno za tako nezamenljivog i sveblagog i svemilog Spasitelja kao što je Gospod Hristos, za Njegov čudesni domostroj spasenja, za Crkvu, za Duha Svetog koji Crkvom i u Crkvi izvršuje neprekidno spasenje sveta, ljudi, ostvaruje bogočovečanski domostroj spasenja kroz vekove i vekove, i to ostvaruje preko svetih tajni i svetih vrlina, neobično lakih i pristupačnih za sve ljude svih vremena; i tako nigde kraja njihovom zahvaljivanju — „svagda za sve“, „svagda za sve“, „svagda za sve“. No iznad svega mi hrišćani ne prestajemo svim bićem zahvaljivati Bogu i Ocu što nam je dao tako svesavršenog, tako sveidealnog, tako svečudesnog Spasitelja — Gospoda i Bogočoveka Hrista, kakvog zemaljski svet ni zamisliti nije mogao. Sve što je rod ljudski mogao zamisliti kao najidealnijeg i najsavršenijeg Boga i Spasitelja, sve nam je to dato u liku Gospoda Hrista, i to nesravnjeno savršenije, ljupkije i milije. Gledaš Ga, i nikad da Ga se nagledaš! zaista — „što oko ljudsko ne vide“, to nam je Bog dao u čudesnom Gospodu Hristu.[5] Slušaš Ga, i nikad da Ga se naslušaš! zaista — „što uho ljudsko ne ču“, to nam je Bog Otac podario u sladčajšem Gospodu Isusu.[6] Osećaš Ga, voliš Ga, i nikad da Ga se dovoljno naosećaš i navoliš! zaista — „što u srce čoveku ne dođe“, to nam je Bog Otac darovao u svemilostivom i svežalostivom Gospodu Isusu.[7] No hrišćani su naročito time hrišćani što zahvaljuju „svagda“ i za svaku muku, i za svaku nevolju i za svaku bedu, jer gle, njih je baš čudotvorni Spas naš i načinio sredstvima našeg spasenja, našeg očišćenja, našeg osvećenja, našeg oboženja, našeg ohristovljenja. Α njih je tako mnogo u ovome svetu, i zato je svakome od nas tako lako spasti se pomoću njih. Jer kada je Jedini Čovekoljubac krst Svoj dao nama kao svesilu, blagoslovio kao vrhovno sredstvo osvećenja i svepobedno oruđe spasenja, onda nam je — dobro došla svaka muka, svaka nevolja jer, nam je krstom Spasovim i laka i mila i spasonosna.[8] Hrišćanima je dobro došla i svaka smrt, koju oni doživljuju Gospoda Hrista radi, pravde Njegove radi, Evanđelja Njegovog radi, Crkve Njegove radi, spasenja svoga radi, spasenja braće svoje radi. Pritom „zahvaljujući svagda“ Gospodu svečudesnom što je Bogočovečanskom smrću Svojom najvećeg neprijatelja našeg — smrt pretvorio u našeg najvećeg prijatelja: jer nas smrću — spasava od smrti!

Raskliktana čudesnom blagovešću Spasovom, hristočežnjiva duša svetog Zlatousta blagovesti: Sveti apostol veli: „zahvaljujući svagda za sve“.[9] Šta — zar treba zahvaljivati za sve što se desi? Da, da! makar to bila bolest, makar to bilo siromaštvo. Zahvaljuj, makar i ne shvatio razlog nečega; u tome se baš i sastoji zahvalnost. Ništa veliko, ništa osobito, ako zahvaljuješ kada si u dobru, kada si zdrav, kada si napredan i srećan. No od tebe se traži da zahvaljuješ kada si u nevoljama i žalostima. Nemoj govoriti ništa sem reči: Hvala Ti, Gospode! No šta ja govorim ο nevoljama koje bivaju ovde na zemlji! Za sam pakao treba zahvaljivati Bogu, za kazne u paklu, za muke u paklu. Jer ako budemo pažljivo razmišljali, — nesumnjivo će nam mnogo koristiti i ova stvar: strah od muka u paklu zauzdaće srce naše… Da, kada nas postižu bolesti, nesreće, bede, onda baš i treba silno zahvaljivati Bogu. I to zahvaljivati ne rečima, ne jezikom, nego postupcima, delima, mislima i srcem. Od sve duše treba Mu zahvaliti. Jer nas on ljubi većma nego naši roditelji; i ljubav Božja se toliko razlikuje od ljubavi naših roditelja, koliko dobro od zla.[10]

 


NAPOMENE:

[1] Rm. 8, 9.

[2] Ef. 5, 19.

[3] Ef. 5, 20.

[4] Sr. Kol. 1, 16—20.

[5] Sr. 1 Kor. 2, 9.

[6] Sr. 1 Kor. 2, 9.

[7] Sr. 1 Kor. 2, 9.

[8] Sr. D. A. 5, 41; 2 Kor. 6,10; 12, 10; Kol. 1, 24; Jevr. 10, 34; Jn. 16, 38.

[9] Ef. 5, 20.

[10] tamo; col. 129. 130.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *