NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Jedinstvo hrišćana

 

Jedinstvo hrišćana stvara i daje Duh Sveti: sve duše njihove On blagodaću sjedinjuje u jednu dušu, sva srca — u jedno srce.[1] Da bi se održali u tom spasonosnom jedinstvu, hrišćanima su potrebni lični napori, lični podvizi: staranje ο životu u svetim tajnama i svetim vrlinama. Jer hrišćanin otkida sebe od tog jedinstva u Duhu Svetom kada živi nesveto, poročno, greholjubivo. Samo ono što sjedinjuje sa Duhom Svetim održava hrišćane i u međusobnom jedinstvu. Α to su vrline Duha: ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrota, milost, vera, krotost, uzdržanje.[2] Staranjem za njih održava se „jedinstvo Duha u svezi mira“.[3] To znači: jedinstvo zavisi od našeg truda, od našeg napora. Α najpre od naše evanđelske ljubavi.[4] Jer je evanđelska ljubav sjedinilačka sila, koja prvo sjedinjuje čoveka sa Bogom, pa zatim i sa ljudima koji su u Bogu. U njoj je i „sveza mira“,[5] mirom povezuje sve ljude u Bogu. Α taj mir je „mir Božji“, i njegova je stvaralačka sila božanska ljubav. Božanska pak ljubav jeste „sveza savršenstva“[6] koja sjedinjuje sve što je savršeno u hrišćanima, sjedinjujući ih na taj način u jednu dušu, u jedno telo — telo Crkve.[7] Ta božanska ljubav Duha Svetoga, i ostale vrline u njoj, i jeste ono što drži i održava jedinstvo Crkve, tela Crkve, duha Crkve, života Crkve.[8]

Hrišćaninu valja biti heruvimski vidovitim, da bi sagledao sebe i svoju sabraću u svima gresima, u svima smrtima, u svima paklovima, i onda ih s ljubavlju spašavao Hristom, najpre sebe iz svakoga greha, iz svake smrti, iz svakog pakla. Α to može? Ako duh svoj drži u jedinstvu sa Duhom Hristovim, Duhom Svetim. Pomoću? Svetih tajni i svetih vrlina. Tada se duh njegov oslobađa grehova i njihovih okova, smrti i njenih okova, i mir božanski prohodi vascelo biće njegovo: mir koji prevazilazi svaki um.[9] Zato, starati se držati jedinstvo duha svog svezom mira, koje Gospod daje za sveti život u svetim vrlinama kroz svete tajne. Šta je to što ujedinjuje duh čovekov u čoveku? Trojično bogoliko jedinstvo, usavršeno blagodaću svetih tajni i svetih vrlina u Crkvi Hristovoj. Bez toga: duh je čovekov razbijen gresima, rastrgan i iskidan smrtima, rasejan i razvejan đavolima. Jedino, ako duh čovekov Duhom Svetim živuje i očišćava sebe, on tajanstveno svetli i blista trojičnim jedinstvom — svjetlejetsja trojičeskim jedinstvom svjaščenotajnje. Samo je tu, samo u tome — sveto i božansko i blaženo jedinstvo duha čovekova. Α izvan Svete Trojice — Božanske Jedinice, čovek je sav rasut, razbijen, razatomljen, izmolekulen, dezintegriran, i nikako da se sabere; a u svakom deliću njegove grehom razbijene i razjedinjene duše — po bezbroj muka. Onda je čovek uvek i samo — legion. Takav čovek, kako mu je ime? Avaj — legion. Α mi znamo, iz Božje knjige znamo: samo kraj nogu Isusovih čovek se može isceliti od legiona što je u njemu, od legioniziranosti svoje duše što je u njemu od greha i zla. Jer greh i zlo nose u prirodi svojoj silu koja razbija, razjedinjuje, sitni, drobi dušu u bezbroj razlomaka i odlomaka, a svaki od njih boli, boli, boli. I bolu čovekovom ime — legion.

Sveti Zlatoust blagovesti: Šta je jedinstvo duha? Kao što u telu duša sve obuhvata i drži u jedinstvu ono što postoji u raznim delovima tela, tako i ovde. No duša je data još i zato, da ujedini ljude razne po poreklu i po na činu života. Jer starac i mladić, siromah i bogat, dete i momak, muž i žena, i svako biće obdareno dušom sačinjava izvesno jedinstvo; i ovo jedinstvo je veće nego jedinstvo tela. Duhovno srodstvo je veće od telesnog; duhovno jedinstvo je savršenije. Kao što oganj, pavši na suva drva, sve ih pretvori u jednu vatru, a kada padne na vlažna niti ih zapali niti sjedini, tako biva i ovde: hladnoća duševna ne doprinosi sjedinjenju, nego toplota duševna većinom svakoga privlači κ sebi. Otuda se rađa i toplota ljubavi. Apostol hoće da nas sve ujedini vezama ljubavi. On hoće da mi budemo povezani među sobom ne samo mirom, ne samo ljubavlju, nego da u svima bude jedna duša. Na taj način mi se sjedinjujemo i među sobom i sa Bogom. Ovo jedinstvo ne može narušiti ni rastojanje, ni nebo, ni zemlja, ni smrt, niti išta drugo; ono je bolje i jače od svega. Proističući iz jedinstva duše, ono može u jedno isto vreme obuhvatiti mnoge.[10]

Sveta misao blaženog Teofilakta ovako bogomudruje: Kao što je u telu duh taj koji sve vezuje i ujedinjuje, iako su udovi različni; tako i u verujućima Duh Sveti je taj koji ujedinjuje sve, iako se mi razlikujemo jedan od drugoga i poreklom i naravima i zanimanjima, i ovim Svetim Duhom mi postajemo jedno telo. Stoga da se trudimo čuvati ovo jedinstvo putem međusobnog mira. Ako ne budemo imali svezu ljubavi i međusobni mir, izgubićemo jedinstvo koje nam je darovao Duh Sveti. Tada će se s nama desiti što i sa rukom ili nogom, ako bi se odvojila od ostalog tela i prekinula veze sa drugim udovima, — i mi onda nećemo biti držani jednim Duhom. Treba nam dakle mnogo staranja i truda, da bismo imali mir koji nas međusobno vezuje.[11] Kao što je u našim telima duh naš taj koji radi u svima udovima i vezuje sve, tako nam je dat i Duh Sveti koji nas ujedinjuje i čini jednim telom.[12] Besmrtna je apostolska blagovest: Jedno telo, jedan duh, jedan Gospod, jedna vera, jedno krštenje, jedan Bog i Otac sviju, koji je nad svima, i kroza sve, i u svima nama.[13] Sve radi, sve sarađuje, sve vodi otrojičenju kroz svetotajinsko i svetovrlinsko obogočovečenje i oduhovljenje.

Dragocena je po naše spasenje blagovest i zapovest hristonosnog apostola: „Ne ožalošćavajte Svetoga Duha Božjega, kojim ste zapečaćeni za dan izbavljenja — (= iskupljenja, otkupa)“.[14] — Čime ljudi ožalošćavaju Svetog Duha Božjeg? Čineći ono što je nečisto, nesveto, rđavo, demonsko. Rečju: svojim gresima = svojim zlom. Hrišćani su u svetoj tajni krštenja „zapečaćeni“ Duhom Svetim. „Zapečaćeni“ Duhom Svetim, da ništa od duha nesvetog ne bi ulazilo u njih. Pečat Svetoga Duha je na njihovoj duši, na njihovom srcu, na njihovim čulima, kao znak spasenja i iskupljenja. Taj pečat treba da stoji na duši svakoga hrišćanina sve do Strašnoga suda, do tog dana konačnog iskupljenja. Α dotle — čuvati ga, ograđivati ga božanskim silama svetih vrlina, da ga gresi i strasti ne bi razlomili, ili okrnjili, ili pokvarili.[15]

Sveti apostol proširuje svoju blagovest zapovešću: „Svaka gorčina i gnjev i ljutina i vika i hula, neka je daleko od vas, sa svakom zloćom“.[16] — Eto, sveti apostol nam nabroja grehe pomoću kojih hrišćani ožalošćuju Svetog Duha Božjeg. Svaki od njih je rušilačka sila, i izaziva u duši nered, lom, haos, čitavo ludilo. Jer šta je gnjev, šta ljutina, ako ne privremeno ludilo duše? Α ostanu li u duši kao trajna raspoloženja, postanu li strast duše, onda je to stalni bes duše, stalno ludilo srca. Sva ova pobrojana zla i jesu prevarljive želje u kojima se raspada stari čovek.[17] Njima nema mesta u hrišćaninovoj duši, ako se on iskreno drži Crkve, — njenoga duha, njene ljubavi, njenoga života. „Neka je daleko od vas“ — svaka zloća, jer zloća i jeste time zloća što ratuje sa Bogom Duhom Svetim, tom svepunoćom svakog božanskog dobra. Α ništa žalosnije i luđe od čoveka koji ratuje sa Bogom. Zato svako ljudsko zlo, koje je uvek posredno i neposredno porod zloće, ožalošćuje Duha Svetoga. Svako pak ljudsko dobro raduje Ga. Život pravih hrišćana i nije drugo do „pravda i mir i radost u Duhu Svetom“.[18]

Svespasonosna je evanđelska zapovest: „Ispunjavajte se Duhom“.[19] Kako? Rađajući plodove Duha: ljubav, radost, mir, trpljenje, dobrotu, milost, veru, krotost, uzdržanje.[20] Upražnjavajući vrline Duha, čovek se ispunjuje Duhom, Bogom. Prvi dar Duha, „zalog Duha“ daje se svetom tajnom krštenja i miropomazanja. Jer krštenje nije drugo nego rođenje Duhom Svetim.[21] Ko se rodi Duhom, on zatim treba i da raste Duhom, tojest da se sve više ispunjuje Duhom. Tome ispunjavanju sebe Duhom, tome podvigu oduhovljenja sebe nema mere, jer „Bog Duha ne daje na meru“.[22] Živeći tako, hrišćanin postaje hram Božji, u kome živi Duh Božji. Sveti apostol piše hrišćanima: „Vi ste hram Božji, i Duh Božji živi u vama“.[23] Hrišćanstvo i nije drugo nego život u Duhu Svetom. Po učenju svetih Otaca, zadobijanje Duha Svetoga pomoću svetih tajni i svetih vrlina i jeste cilj hrišćanskog života. Gde se nalazi, i gde zadobija Duh Sveti? U Crkvi, jedino u Crkvi. Dokaz? — Sveta Pedesetnica: sav Duh Sveti, sa svima svetim darovima, sišao na Crkvu, i zanavek ostao u njoj kao duša njena — duša u Bogočovečanskom telu njenom. Tada se ispunila Spasiteljeva reč: reke vode žive potekle su životom i bićem ljudskim.[24] Otuda se samo u Crkvi čovek i može ispunjavati Duhom Svetim, i živeti Njime: biti u Duhu, i Duh u njemu. Čovekoljubivi Spas blagovesti Svojim svetim učenicima: „Duh Sveti u vama obitava — μένει — i u vama će biti“.[25] Punoćom Svoga Božanstva Duh Sveti živi u Crkvi; otuda u njoj svi darovi Duha.[26] I sav čudesni i čudotvorni život Crkve kreće se, biva i jeste u Duhu Svetom. Tu „sve čini — πάντα ενεογεΐ’. Duh Sveti po Svojoj svemudroj božanskoj vlasti i volji.[27]

Zlatousti Duhonosac blagovesti: Apostol veli: „Ispunjavajte se Duhom“. Je li to u našoj vlasti? Da, u našoj. Jer kada laž, kada ljutina, kada blud, kada nečistotu, kada gramžljivost oteramo iz svoje duše; kada postanemo blagi, žalostivi, dušebrižljivi; kada ne bude u nas lakrdijanja; kada sebe načinimo dostojnima, — šta će onda cppečiti Duha Svetoga da nam pristupi i dolazi? I On će nam ne prosto pristupiti, nego će ispuniti srce naše. Α kada unutra u nama bude takva svetlost, onda nam nikakva vrlina neće biti teška, nego laka i prirodna.[28]

 


NAPOMENE:

[1] Sr. D. A. 4, 32.

[2] Gal. 5, 22.

[3] Ef. 4, 3.

[4] Ef. 4, 2.

[5] Ef. 4, 3.

[6] Kol. 3, 14.

[7] Sr. Kol. 3, 14—15.

[8] Sr. Ef. 4, 15—16.

[9] Flb. 4, 7.

[10] In Ephes. hom.il. IX, 3; Ρ. gr. t. 62; col. 72—73.

[11] In Ephes. Sar. 4, ν. 3; Ρ. gr. t. 124, ool. 1080 D—1081 A.

[12] Ikumenije, Comment. In Ephes, ad loc.; P. gr. t. 118, col. 1213.

[13] Εf. 4, 4. 5—6.

[14] Εf. 4, 30.

[15] Cp. Is. 63, 10; 1 Sol. 5, 19; Rm. 8, 23.

[16] Εf. 4, 31.

[17] Sr. Ef. 4, 22.

[18] Rm. 14, 17; sr. Kol. 3, 8; Tit. 3, 2—3; 1 Petr. 2, 1.

[19] Ef. 5, 18.

[20] Gal. 5, 22—23.

[21] Jn. 3, 5.

[22] Jn. 3, 34.

[23] 1 Kor. 3, 16; sr. Rm. 8, 9.

[24] Sr. Jn. 7, 38—39.

[25] Jn, 14, 17.

[26] Sr. 1 Kor. 12, 3—13.

[27] 1 Kor. 12, 11.

[28] Sv. Zlatoust, tamo, 2; col. 129.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *