NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Hristov svedar svetu – Crkva

 

Šta je „dar Hristov“?[1] Sve što je Gospod Hristos kao Bogočovek doneo svetu i uradio za svet. A doneo je „punoću Božanstva“, da bi ljudi, kao u daru Njegovom, učestvovali u njoj, živeli njome, ispunili sebe „svakom punoćom Božanstva“[2]. I još je dao kao dar ljudima Duha Svetoga, da bi pomoću Njegovih blagodatnih sila uselili u sebe punoću Božanstva. A sve to sačinjava glavni dar Bogočoveka Hrista svetu, dar — svedar: Crkvu. U njoj su svi darovi Trojičnog Božanstva. Sva se ta „blagodat daje svakome od nas po meri dara Hristova“[3]. Ali od nas zavisi, od naše vere, ljubavi, smirenoumlja, i ostalih evanđelskih podviga, koliko ćemo se koristiti tim darom, koliko ga usvojiti, i ukoliko njime živeti. Po bezmernom čovekoljublju Svom, Gospod Hristos je svima i svakome ostaviv svega Sebe, sve darove Svoje, sve svetinje Svoje, svu Crkvu Svoju. Ukoliko se čovek ucrkvi i ocrkvi, uhristovi i ohristovi, utoliko i ima udela u Njegovom daru. A glavni dar koji On daje jeste život večni. Apostol i blagovesti: „Dar Božji je život večni u Hristu Isusu Gospodu našem „[4] .

U Bogočovečanskom telu Crkve data je sva blagodat Trojičnog Božanstva, blagodat koja spasava od greha, smrti i đavola, preporađajući nas, preobražavajući nas, osvećujući nas, obožujući nas, ohristovljujući nas, otrojičući nas. Ali svakome od nas daje se ta blagodat „po meri dara Hristova“. A Gospod Hristos odmerava blagodat svakome po trudu njegovom[5]: po trudu u veri, u ljubavi, u milosrđu, u molitvi, u postu, u bdenju, u krotosti, u pokajanju, u smernosti, u trpljenju, i u ostalim svetim vrlinama i svetim tajnama evanđelskim. Predviđajući Svojim božanskim sveznanjem kako će se koji od nas koristiti blagodaću Njegovom, darima Njegovim, Gospod Hristos tako i razdeljuje darove Svoje: „svakome prema njegovoj moći“: jednome daje pet talanta, drugome dva, trećemu jedan[6]. Međutim, od našeg ličnog truda i umnožavanja božanskih darova Hristovih zavisi naše mesto u životvornom Bogočovečanskom telu Hristovom — Crkvi, koja se proteže od zemlje do uvrh iznad svih nebesa nad nebesima. Ukoliko čovek više živi punoćom Hristove blagodati, utoliko je i više darova Hristovih u njemu, i utoliko se više razlivaju po njemu, kao po sutelesniku Hristovom, bogočovečanske sile Crkve Hristove, tela Hristova, sile koje nas očišćuju od svakoga greha, osvećuju, obožuju, obogočovečuju. Pri tome svaki od nas živi u svima i radi svih; zato se i raduje darovima svoje braće, naročito kada su veća od njegovih. „Dar Hristov“ ljudima: Crkva, život večni, jeste delo Hristovog celokupnog bogočovečanskog podviga na zemlji, od rođenja pa do vaznesenja. Uznevši se sa telom na nebo, čovekoljubivi Gospod je završio spasenje ljudi od greha, smrti i đavola: „zaplenio plen“, tojest zaplenio za Sebe, za život večni, ljude, koji su kroz greh i smrt bili bespomoćni plen đavola, bili u ropstvu đavola. I tako „dade ljudima dare“[7].

Koga je Gospod Hristos zaplenio? pita svetootačka misao. Očigledno nas, krasan i koristan plen. Jep pobedivši u duhovnom ratu đavola, uzeo je nas zarobljenike, ne da nas podjarmi, nego da nas oslobodi od gorkog tirjanstva đavoljeg. „I dade dare“: jer primivši veru, uzvraća blagodaću[8].

Razume se, to je mogao učiniti samo Bogočovek, a nikako čovek, ma koji čovek, makar bio i najveći i najsvetiji. Jer Bogočovek, kao Bog pojavio se svuda gde je god bilo ljudskih bića, ljudskih duša, da ih izbavi od greha i od robovanja đavolu. U tome Ga niko nije mogao sprečiti. Tako, iako telom mrtav na krstu i u grobu, On je kao Bog dušom Svojom ljudskom „sišao u najdonja mesta zemlje“,[9] tojest u carstvo smrti, da iz toga ropstva oslobodi duše ljudske, te tužne bogolike robinje đavola. Ikumenije veli: „Najdonja mesta zemlje sačinjavaju smrt i pakao. Gospod Hristos silazi u ovaploćenje kao Bog a uzlazi na nebo kao čovek. I silazi u pakao kao čovek, a vaskrsava kao Bog“[10].

Isto tako, kao Bog On je, vaskrsnuvši telo Svoje iz mrtvih, imao i ljubavi i moći da telo ljudsko uznese „iznad svih nebesa“[11], iznad svih Anđela i Arhanđela, i tako uzvisi čoveka i proslavi kao nijedno biće u svima svetovima. On jedan isti Bogočovek, radi ljudi siđe u najdonji svet, i „uziđe iznad svih nebesa“, sa jednim svespasonosnim ciljem: „da sve ispuni“ Sobom — Ίνα πληρώοηι τύ πάντα, da sve sastavi u Sebi što je na nebu i što je na zemlji[12]. I tako ostvari večni plan Trosunčanog Gospoda o rodu ljudskom. Blaženi Jeronim blagovesti: „Mi ne možemo znati kako je krv Isusa Hrista bila blagotvorna i za Anđele i za one u paklu; ali da je ona bila blagotvorna i za jedne i za druge, to ne možemo ne znati. Sišao je On do pakla, i uzišao na nebesa, da ispuni one koji su bili tamo, u onoj meri u kojoj su oni bili sposobni primiti Ga. Iz ovoga treba izvesti zaključak, da je pre Hristova silaska i uzlaska sve bilo pusto i imalo potrebu da se ispuni Njime“.

Radi ostvarenja Crkvom večnog plana Trojičnog Božanstva o rodu ljudskom, Gospod Hristos je dao Crkvi i apostole, i proroke, i evanđeliste, i pastire, i učitelje[13]. On je njih „dao“ Crkvi, a njima dao sve potrebne božanske sile, pomoću kojih oni i jesu što jesu. Posredi su razni darovi, ali je jedan Gospod koji ih daje. Apostol je time apostol što živi, misli i dela blagodaću apostolstva koju je dobio od Gospoda Hrista; prorok je time prorok što živi, misli i dela blagodaću koju je dobio od Gospoda Hrista; tako i evanđelist, i pastir, i učitelj, to jesu time što prvi od njih živi, misli i dela blagodaću evangelista, a drugi — blagodaću pastirstva, a treći — blagodaću učiteljstva, koju su dobili od Gospoda Hrista[14].

Zašto je sve njih Gospod dao? „Za delo službe, na sazidanje tela Hristova“ — εις οίκοδομήν toϋ bτοματος τοϋ Hριδτoϋ)[15]. U čemu se sastoji delo službe? — U sazidanju tela Hristova, Crkve. U tome svetom poslu Gospod je za vođe i rukovođe postavio izuzetno svete ljude. Α hrišćani? Svi su hrišćani pozvani da osvete sebe pomoću svetih blagodatnih sila koje im se daju kroz svete tajne i svete vrline. A usavršavanje hrišćana sastoji se u osvećivanju sebe; potpuno pak savršenstvo sastoji se u potpunom osvećenju sebe, u potpunoj svetosti. Svi su hrišćani sveti po pozivu i po zalogu Duha Svetoga koji dobijaju u samom početku kroz svetu tajnu miropomazanja, koja je sastavni deo početne svete tajne: krštenja.

Kako se vrši „sazidanje tela Hristova“? Uvećavanjem članova Crkve: svaki hrišćanin se krštenjem uzidava u telo Hristovo, Crkvu, postaje njen sutelesnik, i tako se telo Crkve uvećava, raste. Bogonadahnuti apostol veli da su hrišćani „živo kamenje“ koje se uzidava u kuću duhovnu — Crkvu[16]. Još postoji drugi način sazidanja tela Hristova: on se sastoji u duhovnom uzrastanju, usavršavanju članova Crkve, sutelesnika u telu Crkve. Na sazidanju tela Crkve radi svaki član Crkve podvizavajući sema kojim evanđelskim podvigom. Jer se svaki podvig uzidava, yrpađyje u Crkvu, i tako telo njeno raste. Raste našom molitvom, našom verom, našom ljubavlju, našom smirenošću, našom krotošću, našom milostivošću, raste svim onim što je u nama evanđelsko, hristočežnjivo, hristoljubivo. Mi duhovno rastemo Crkvom, a time i sama ona raste. Zato: „sve da biva na sazidanje —πάντα πρύς οίκοδημήν[17], na sazidanje Crkve Hristove, jer smo svi pozvani da se sazidavamo za stan Božji u Duhu[18]. Hrišćani, šta su? „Božja građevina — οικοδομή“[19]. Svakim svojim blagodatnim darom, svakom svojom vrlinom, svakim svojim podvigom, svakim svojim pokajničkim podvigom, hrišćanin „Crkvu izgrađuje“ — οικοδομεί[20]. Svi mi rastemo ka nebu Crkvom, i svaki od nas raste kroz sve, i svi kroz svakoga. Zato je svima i svakome od nas upućena ova blagovest i zapovest: „da raste telo na sazidanje samoga sebe u ljubavi“[21]A sazidna, a gradilačka sila su svete tajne i svete vrline, na prvom mestu ljubav: „ljubav — οικοδομεί = sazidava, izgrađuje, nazidava“[22].

Šta je cilj sazidavanja tela Hristova, i našeg duhovnog uzrastanja u njemu? Da „svi dostignemo“: prvo — „u jedinstvo vere i poznanja Sina Božjega“, drugo — „u čoveka savršena“, i treće — „u meru rasta visine Hristove“[23].

  1. Do jedinstva vere i poznanja Hrista dolazi se samo u zajednici „sa svima svetima“,[24] samo sabornim životom „sa svima svetima“, pod vrhovnim rukovodstvom svetih Apostola, Proroka, Evangelista, Pastira i Učitelja. Α njih najsvetije vodi i rukovodi Duh Sveti, od Pedesetnice pa nadalje kroza sve vekove do Strašnoga suda. A Duh Sveti i jeste onaj „jedan Duh“ u telu Crkve[25]. U Njemu je i od Njega je i „jedinstvo vere i poznanja Sina Božjega“, Gospoda našeg Isusa Hrista. Sva istina vere u Hrista i znanja o Hristu nalazi se u Duhu Istine, koji nas i uvodi u svu tu Istinu, jednu i jedinstvenu[26]. On naše osećanje Hrista sjedinjuje sa sabornim srcem Crkve, i naše saznanje Hrista sa sabornim saznanjem Crkve. Telo Crkve je jedno, i ima „jedno srce“, i „jednu dušu“[27]. U to jedno srce — saborno srce Crkve, u tu jednu dušu — sabornu dušu Crkve mi ulazimo, i sa njima se sjedinjujemo blagodatnim dejstvom Duha Svetoga, smiravajući um svoj pred svetim sabornim umom Crkve, duh svoj pred Svetim Duhom Crkve. I tako stičemo u sebi neprolazno osećanje i saznanje dasmo jedne iste vere u Gospoda Hrista sa svima svetim apostolima, prorocima i pravednicima. Iste vere u Gospoda i istog poznanja o Gospodu.

Vera u Gospoda Hrista i znanje o Gospodu Hristu predstavljaju suštinsko, nerazorivo jedinstvo. To dvoje je jedno u Crkvi. I kao jedno daje se Duhom Svetim za smirene podvige, a najpre za smirenoumlje. „Jedinstvo vere, to je ne razlikovati se u pogledu dogmata. Isto tako i jedinstvo poznanja Sina Božjeg znači: ne razlikovati se u shvatanju o Njemu“[28]. „Jedinstvo vere znači: kada mi svi budemo imali jednu veru. Jer toi jeste jedinstvo vere kada smo svi jedno, kada svi podjednako shvatamo taj savez. I dotle ti se valja truditi, ako si dobio dar da druge nazidavaš — οίκοδομiς A kada svi mi podjednako verujemo, toi jeste jedinstvo vere“[29]. „Jedinstvo vere znači: da svi imamo jednu veru, ne razlikujući se po dogmatima, niti imajući međusobne razdore u životu. Istinsko je jedinstvo vere i poznanja Sina Božjeg: kada pravoslavnujemo u dogmatima — εν τοiς δόγμ,αόι όρθοδοξωμεν — i živimo u ljubavi. Jer Hristos je ljubav“[30].

  1. Dostići „u čoveka savršena“. No šta je savršen čovek, iko je savršen čovek? Dok se Bogočovek Hristos nije pojavio na zemlji, ljudi nisu znali ni šta je savršen čovek, ni ko je savršen čovek. Duh ljudski nije bio u stanju da iskonstruiše lik savršenog čoveka ni kao zamisao, ni kao ideal, a kamoli kao stvarnost. Otuda toliko lutanja za idealnim čovekom i kod najistaknutijih mislilaca roda ljudskog, kao što su: Platon, Sokrat, Buda, Konfučije, Laoce, Šekspir i drugi, dohrišćanski, vanhrišćanski i nehrišćanski tražitelji idealnog, savršenog čoveka. Tek od pojave Bogočoveka među ljudima, ljudi su saznali šta je savršen čovek, i ko je savršen čovek, jer su ga videli u stvarnosti, u svojoj sredini. Iza ljudsko saznanje nema sumnje više: Isus Hristos je savršeni čovek. Ako je do istine, ona je sva u Njemu, toliko sva u Njemu, davan Njega i nema istine, jer je sam On — Istina; ako je do pravde, ona je takođe sva u Njemu, i to toliko sva u Njemu, davan Njega i nema pravde, jer je sam On — Pravda. I sve što je najbolje, najuzvišenije, najbožanskije, najsavršenije, — sve je to ostvareno u Njemu. Nema pravog dobra koje bi čovek zaželeo, a da ga na nađe u Njemu. Isto tako nema greha koji bi hristoborac zamislio, a da ga može naći u Njemu. Sav je On bez greha, i sav pun svih savršenstava. Prema svemu: savršen čovek, idealan čovek.

Pitanje je, kako se može dostići „u čoveka savršena“? No jedinstvenost Jedinstvenoga i sastoji se upravo u tome, što je On svima pružio mogućnost dana jedinstven način ne samo dođu u dodir sa „savršenim čovekom“, nego i da postanu sutelesnici Njegovi, zajedničari tela Njegova, „od mesa Njegova i od kostiju Njegovih“[31]. Kako? — Samo zajedno „sa svima svetima“, kroz svete podvige evanđelske, kroz saborni i sveti život Crkve. Jer Crkva i nije drugo nego „savršeni čovek“ na svome putu kroza sve vekove ka konačnom ostvarenju plana Božjeg o svetu. Tako je i najmanjem među nama, i najprezrenijem, i najubogijem, data mogućnost da zajedno sa svima pomoću evanđelskih vrlina dostigne „u čoveka savršena“. — Rečeno je: „dok svi dostignemo u čoveka savršena“. Znači, to se ne daje gordom usamljeniku već smirenom saborniku; daje se za zajednicu „sa svima svetima“. Živeći „sa svima svetima“ u Bogočovečanskom telu „savršenog čoveka“ — Hrista, svaki hrišćanin, po meri svojih vrlinskih podviga, postiže i sam to savršenstvo, postaje i sam savršen čovek. Tako, u Crkvi postaje za svakoga pristupačan i ostvarljiv onaj božanski cilj i ideal: „Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski“ — Bog.[32] Sveti apostol naročito ističe da je cilj Crkve: „da pokažemo svakoga čoveka savršena u Hristu Isusu“[33]. Bogočovek je sebe, „savršena čoveka“, iz nenasitog i bezgraničnog čovekoljublja preobrazio u Crkvu, da bi sve koji postanu članovi njeni, preobrazio u savršene ljude. Jedan je cilj celokupnog Bogočovečanskog domostroja spasenja: „da bude savršen čovek Božji, za svako dobro delo pripravljen“[34].

  1. Dostići „u meru rasta visine Hristove — είςμέτρον ηλικίας toϋ πλημαματος τoϋ Xpioτoϋ ( = u meru rasta punoće Hristove“). Šta to znači? Šta je to što sačinjava visinu Hristovu, punoću Hristovu? Čime je On to ispunjen? — Božanskim savršenstvima. Jer „u Njemu živi sva punoća Božanstva telesno“[35], živi u granicama tela ljudskog. Time Spas i pokazuje da je telo ljudsko sposobno da smesti u sebe punoću Božanstva, i da je to u stvari cilj ljudskoga bića. Stoga, dostići „ u meru rasta visine Hristove“ znači: uzrasti i urasti u sva Njegova božanska savršenstva, duhovno se sa njima blagodaću sjediniti, sebe po njima razliti, u njima živeti. Ili: Hrista, punoću Božanstva što je u Njemu doživljavati kao svoj život, kao svoju dušu, kao svoju svevrednost, kao svoju večnost, kao svoj svecilj i svesmisao. Doživljavati Gakao jedinog pravog Boga i kao jedinog pravog čoveka; kao savršenog Boga i kao savršenog čoveka, u kome je sve ljudsko dovedeno do vrhunca svoga čovečanskog savršenstva. Doživljavati Ga kao savršenu božansku Istinu, i kao savršenu božansku Pravdu, i kao savršenu božansku Ljubav, i kao savršenu božansku Mudrost, i kao savršen božanski Život, večni Život. Rečju: doživljavati Ga kao Bogočoveka, kao svesmisao svih bogozdanih svetova.

Sve pak ovo, moguće je jedino u zajednici „sa svima svetima“. Jer je rečeno: „dok dostignemo svi u meru rasta visine Hristove“, — ne samo ja, ne samo ti, ne samo mi, nego svi, samo vođeni i predvođeni svetim Apostolima i Prorocima i Evanđelistima i Pastirima i Učiteljima. Samo Svetitelji znaju put, znaju sva sveta sredstva, i daju ih bogočežnjivcima da porastu „u meru rasta visine Hristove“. A visina Hristova, a punoća Hristova nije drugo do Njegovo sveto Bogočovečansko telo — Crkva. Otuda: dostići u meru rasta visine Hristove može samo pravi član Crkve. Jer Crkva i jeste „punoća Hristova“, „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“[36]. Biti član Crkve znači: biti stalno, „sa svima svetima“, a preko njih sa čudesnim i čudotvornim Gospodom Hristom. A sa Njim — čovek je sav beskonačan, sav svet, sav večan, sav ljubav, sav istina, sav pravda, sav molitva. Sve njegovo — jednog je srca, jedne duše „sa svima svetima“: saboran mu je um, saborna duša, saborno srce, saborna istina, saboran život. — Tako: Crkvom i samo u Crkvi ljudi postižu svoj cilj i svecilj, smisao i svesmisao ljudskoga bića u svima svetovima.

Kada bi Istina bila ma šta drugo a ne Bogočovek Hristos, ona bi bila mala, nedovoljna, prolazna, smrtna. Takva bi ona bila, kada bi bila: pojam, ili ideja, ili teorija, ili shema, ili razum, ili nauka, ili filosofija, ili kultura, ili čovek, ili čovečanstvo, ili svet, ili svetovi, ili ma šta, ili sve to zajedno skupa. Ali, Istina je Ličnost, i to Ličnost Bogočoveka Hrista; zato je i savršena i neprolazna i večna. Jer su u Gospodu Isusu Istina i Život jednosušni: Istina večna i Život večni[37]. Koji veruje u Gospoda Hrista, stalno raste Njegovom Istinom u njene božanske beskrajnosti: raste svim bićem svojim, svim umom, svim srcem, svom dušom. Pritom on neprekidno i živi Hristovom Istinom, zato što ona sačinjava sam život u Hristu. U Hristu se živi „istinujući = άληΟεύοντες“,[38] jer je život u Hristu istinovanje, stalno boravljenje svim bićem u Istini Hristovoj, u Istini Večnoj. To istinovanje hrišćaninovo rađa seiz njegove ljubavi prema Gospodu Hristu; u njoj on i raste, i razvija se neprekidno, i večito traje, i nikad ne prestaje, jer „ljubav nikad ne prestaje“.[39] Ljubav prema Gospodu Isusu pobuđuje čoveka na život u njegovoj Istini, i održava ga stalno u njoj. Ona i čini te hrišćanin stalno raste u Hristu, raste u sve Njegove visine, širine, dubine.[40] Ali, nikad sam, već uvek „sa svima svetima“, uvek u Crkvi i sa Crkvom, jer se drukčije ne može rasti „u onome koji je glava“ Crkve, Hristos. I kad istinujemo, mi istinujemo uvek zajedno „sa svima svetima“, i kad ljubimo — ljubimo „sa svima svetima“, jer u Crkvi je sve saborno, sve biva „sa svima svetima“, zato što svi sačinjavaju jedno duhovno telo, u kome svi saborno žive jednim životom, jednim duhom, jednom istinom. Samo „istinujući u ljubavi“ sa svima svetima mi možemo „u svemu da rastemo u onome koji je glava: Hristos“.[41] Beskrajne sile koje su neophodne za ta uzrastanja svih hrišćana u Bogočovečanskom telu Crkve, Crkva dobija neposredno, od svoje glave, Gospoda Hrista. Jer samo On, Bog i Gospod, ima te bezbrojne beskrajne sile, i svemudro raspolaže njima.

Naš je hrišćanski poziv, naše je hrišćansko zvanje — „da u svemu rastemo u Onome koji je glava, Hristos“: jer se ljudsko biće jedino na taj način pravilno razvija i grede putem svog naznačenja božanskog, određenog mu od Trojičnog Božanstva u predvečnom savetu, pre postanja sveta[42]. Jedino „u svemu“ našem rastući u Hristu, mi to naše „sve“ vodimo u njegovu čarobnu večnost kroz bogočovečnost. A to naše „sve“, šta je? To je vascelo naše biće: i duša i um i savest i volja i telo, i sve što njih sačinjava u svima njihovim tajanstvima i tajanstvenostima. Duša moja, duša tvoja — jedino rastući u Hristu kroz svete tajne i svete vrline, nalaze se na putu svog bogopodobnog usavršavanja, i postižu bezgranično božansko savršenstvo. Doživljujući Božansku Istinu Hristovu kao život života svog i biće bića svog, duša i raste Hristom u sve Njegove Bogočovečanske stvarnosti i savršenstva. Savest tvoja, ako ne raste sva u Hristu, brzo zakržlja i uvene. A raste li u Njemu kroz svete evanđelske podvige, ona se sva razraste u Bogočovečanska savršenstva, i sve Hristovo postaje zanavek njeno. Α volja moja i tvoja, a um tvoj i moj? Van Hrista, bez Hrista — umiru kroz bezbroj smrti u svima slabostima i zabludama i demonizmima i satanizmima. No hoćeš li da im osiguraš božansku moć i savršenstvo i besmrtnost i večnost, onda — vascelim umom svojim rasti u Hristu živeći Božanskom Istinom Njegovom, i vascelom voljom svojom rasti u Hristu vršeći Božanske zapovesti Njegove. I što više budeš rastao u Hristu dušom svojom, umom svojim, voljom svojom, savešću svojom, sve ćeš biti gladniji i žedniji većih i najvećih savršenstava bogočovečanskih, i radosno ćeš zaboravljati ono što je ostrag“, što si postigao, i hrlićeš „za onim što je napred“, i trčaćeš „k daru Božjega zvanja u Hristu Isusu“[43], da bi dostigao „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“[44]. A ta mera je — bogočovečansko bezmerje. Glavno je da ništa tvoje ne ostane van Hrista. Ostane li, znaj ostalo je u smrti, u bezbroj smrti; ostalo je u carstvu satanizma = carstvu svih zabluda i neistina i zala; a to i nije drugo do carstvo beskrajnih muka, samomuka, očajanja, ludovanja, bezizlaznih teškoća, otrovnih samoća, samoubilačkih užasa.

 


NAPOMENE:

[1] Ef. 4, 8.

[2] Ef. 3, 19; 4, 8—10; 1. 23; Kol. 2, 10

[3] Ef. 4, 7.

[4] Rm. 6, 28.

[5] 1 Kor. 3, 8

[6] Sr. Μ t. 25, 15

[7] Ef. 4, 8.

[8] Ikumenije, Comment. in Ephes. ad loc; R. gr. ι. 118, col. 1217. Α. Β.

[9] Εf 4, 9.

[10] tamo, ad Loc.; col. 1217 C

[11] Εf. 4, 10.

[12] Εf. 1, 10.

[13] Ef. 4, 11.

[14] Sr. 1 Kor. 12, 28. 4. 5. 6. 11. Ef. 2, 20.

[15] Ef. 4, 12.

[16] 1 Petr. 2, 5.

[17] 1 Kor. 14, 16.

[18] Ef. 2, 22.

[19] 1 Kor. 3, 9.

[20] Sr. 1. Kor. 14, 4. 5. 12. 26.

[21] Ef. 4, 16.

[22] 1 Kor. 8, 1.

[23] Ef. 4, 13.

[24] Ef. 3, 17—19.

[25] Sr. Ef. 4, 4.

[26] Sr. Jn. 16, 13; 15, 26; 14, 26.

[27] D. A. 4, 32.

[28] Ikumenije, tamo, ad loc.; col. 1220 S.

[29] Sv. Zlatoust, tamo, Homil. XI, 3; col. 83.

[30] Blaž. Teofilakt, Expos. in Ephes., ad loc; R. gr. t. 124, col. 1088 A.

[31] Ef. 5, 30

[32] Mt. 5, 48.

[33] Kol. 1, 28

[34] 1 Tm. 3, 17

[35] Kol. 2, 9.

[36] Ef. 1, 26.

[37] Sr. Jn. 14, 6; 4, 17.

[38] Εφ. 4, 15.

[39] 1 Kor. 13, 8.

[40] Sr. Ef. 3, 18.

[41] Εf. 4, 15.

[42] Sr. Εf. Ι. 4—13.

[43] Flb. 3, 13—14

[44] Ef. 4, 13.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *