NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Istinsko hristopoznanje

 

Sva neiskazana bogatstva što su u Gospodu Hristu, mi ljudi možemo poznati i dobiti samo Duhom Božjim, Duhom Svetim: kada duh naš ljudski ispunimo Njime, obasjamo Njime, prosvetimo Njime, vodimo Njime, rukovodimo Njime.[1] I samo primivši Duha Svetoga koji je od Boga, mi možemo znati šta nam je u Hristu darovano od Boga.[2]

Zato se duhonosni apostol i moli za efeske hrišćane, a preko njih i za sve nas: „Da Bog Gospoda našega Isusa Hrista, Otac slave, dade vama Duha mudrosti i otkrivenja da ga poznate“.[3] — Sveti apostol veli: „Bog Gospoda našega Isusa Hrista“. Zar Gospod Hristos nije Bog, već ima nad Sobom Boga? Nema sumnje, On je Bog, u svemu ravan Bogu Ocu po Božanstvu. Ali On — Bog postao je čovek, i Njemu kao čoveku Bog Otac je Bog. Za poznanje Njega, jednog od Svete Božanske Trojice, potrebna nam je pomoć ostale Svete Dvojice: Boga Oca i Boga Duha Svetoga. Bog Duh Sveti je Duh mudrosti; dobije li Ga, čovek se ispuni mudrošću božanskom. Duh Sveti je još i Duh otkrivenja. Božanskom mudrošću on u srcu verujućeg otkriva i kazuje tajnu Isusa Bogočoveka, te tako duhonosac dolazi do istinskog Hristopoznanja. Da, samo duhanosac je hristoznalac. „Duh Sveti svedoči našemu duhu“ ο svemu Hristovom i „pomaže nam u našim slabostima“, te izgrađujemo istinsko i savršeno znanje ο Spasitelju i spasenju.[4] Nikakav duh ljudski nije u stanju nikakvim naporima svojim da pozna tajnu Hristovu u njenom božanskom i spasonosnom savršenstvu i potpunosti. Το duhu ljudskom otkriva jedino i samo Duh Sveti, zbog čega se i naziva „Duh otkrivenja“.[5] Sa tih razloga duhozarni apostol i blagovesti: „Niko ne može Isusa nazvati Gospodom osim Duhom Svetim“.[6] Duh Sveti kao „Duh otkrivenja“ uvodi u svaku istinu Hristove bogočovečanske Istine i Njegovog bogočovečanskog podviga cpacenja, i On nas uči svemu Hristovom.[7] To je razlog što se i celokupno Evanđelje Hristovo, sav Novi Zavet naziva Otkrivenjem.

Razume se, pri tome duh ljudski nije automat, nije mrtvo oruđe kojim Duh Sveti rukuje i dela, već živi i dobrovoljni saradnik Duhu Svetom. Pod uticajem Duha Svetog on se sav pretvori u delatnost, jer pomoću svetih vrlina pretvara blagodatne sile Duha Svetoga u svoje: unosi ih u sve sastojke bića svog, razliva ih svuda po sebi, i one učestvuju u svima njegovim mislima, i osećanjima, i htenjima, i delima, i rečima. Jednom rečju: u vascelom životu njegovom. Pri tome, blagodaću Svetoga Duha čovek čisti od greha, obnavlja, osvećuje, preobražava, usavršava sve organe svoga duha, organe saznanja i osećanja: srce, um, dušu. volju, te oni mogu, neometani tamom greha i neukočeni paralizom strasti, i sagledati sva božanska bogatstva koja nam čovekoljubivi Gospod Hristos nudi i daje. Tu nam tajnu otkriva mnogobrižni apostol moleći u Boga za hrišćane čisto srce, srce očišćeno, osvećeno i prosvećeno blagodaću Duha Svetoga: „i bistre oči srca vašega = πεφωπομένοvς οφθαλμούς της καρδίας ύμwν (= prosvetljene, prosvećene oči srca vašega), da biste mogli videti kakva je nada zvanja njegova, i kakvo bogatstvo slave nasledstva njegova u svetima, i kakva neizmerna veličina moći njegove na nama koji verujemo po činjenju prevelike sile njegove“.[8]

„Oči srca“? — To je vera. Jer vera postaje vid duše naše, vid koji vidi „Nevidljivog“ i „nevidljivo“:[9] vidi nevidljivog Boga u vidljivom čoveku Isusu, vidi Njegove bezbrojne „nevidljive“ blagodatne sile, koje Crkvom izgrađuju spasenje ljudi, sveta, tvari: spasenje i moje, i tvoje, i svih grešnika, i svih pravednika. Zato mi, i kroz ovaj zemaljski svet i kroz sve svetove uopšte „verom hodimo, a ne gledanjem“,[10] verom, koja je vid naše duše oblagodaćene i osvećene i preobražene. U nac hrišćana vera — to je jedno besmrtno i svevideće oko duše naše oblagodaćene, a ljubav — drugo, a molitva — treće, a nada — četvrto, a post — peto, a smernost — šesto, a krotost — sedmo, a trpljenje — osmo, a sveto Pričešće — deveto, a sveto pokajanje— deseto, i tako redom: sve svete tajne i sve svete vrline — bezbroj očiju naših, i to očiju — svevidećih, bogovidećih, nebovidećih, istinovidećih. I ove svete oči naše vide — „kakva je nada zvanja“ Hristova, nada naša: usinovljenje Bogu kroz Gospoda Hrista i nasleđe Carstva nebeskog, život večni u blaženstvu večnom Trosunčanog Boga i Gospoda. I još ove svete oči naše vide — „kakvo je bogatstvo slave nasledstva Hristova“, nasledstva našeg u Hristu: božanski život večni i slava večna kroz sve same Istine Večne, Pravde Večne, Ljubavi Večne, Radosti Večne, Blaženstva Večnog. I još naše svete oči vide — „kakva je neizmerna veličina moći Hristove na nama koji verujemo po činjenju prevelike sile Njegove“: Sila Njegova božanska verom našom pobeđuje sve grehe u nama, sve smrti, sve paklove, i daruje nam spasenje, osvećenje, oblagodaćenje, oboženje, ohristovljenje, otrojičenje, raj, raj, sveraj …

Od nas je vera, od Gospoda je sila vere. Kroz svete tajne i svete vrline vera naša raste iz sile u silu, iz besmrtnosti u 6esmrtnost, iz raja u raj, iz radosti u radost, iz istine u istinu, iz pravde u pravdu, iz dobra u dobro, iz mudrosti u mudrost, raste ka svima bogatstvima Carstva Hristova, gledajući ih bistrim očima srca. Na tom putu vere bezbrojne su prepreke, i stradanja, i nevolje, i muke. Ali što veće muke Hrista radi, to veći priliv božanske sile u srca verujućeg. Tako se jedino i mogu objasniti trpljenje i radost svetih Mučenika i Ispovednika vere u strašnim mukama i stradanjima za Hrista. Tako se jedino mogu objasniti i razumeti: svi nadčovečanski podvizi evanđelski svetih apostola, i svi preteški podvizi svetih pustinjaka, i sve dobrovoljne i nevoljne muke i patnje n stradanja svih pravih hrišćana, svih hristočežnjivih trudbenika, svih dobrovoljnih samomučenika, svih neumornih blagovesnika, svih pokajanih grešnika, svih pokajanih razbojnika, pokajanih bludnika, pokajanih srebroljubaca, pokajanih sladostrasnika, pokajanih gordeljivaca, pokajanih samoljubaca, pokajanih samoživaca, pokajanih tvrdica, pokajanih ubica, pokajanih lupeža, pokajanih razvratnika, pokajanih pijanica, pokajanih očajnika.

Sve to pokazuje da vera naša, vera sviju nas, i najvećih n najmanjih, i najučenijih i najprostijih, i careva i prosjaka, i mudraca i čobana, biva „po činjenju prevelike sile“ Božje, po dejstvu i delovanju te sile u dušama našim, u savestima našim, u svetovima našim. Ona čini te se u nama sve zemljotresno ispretura, ali i svemudro neimarski izgradi u nove svetove, božanske i večne. I mi još ovde na zemlji počinjemo da živimo večnim životom, zemlja se pod našim nogama pretvara u neprolazno nebo, i gde stane vera naša, tu je već Gospod naš, i u Njemu raj naš, radost naša, večnost naša. Da, da: vera je naša — „u sili Božjoj“, „u pokazivanju Duha i sile“.[11]

 


NAPOMENE:

[1] Ef. 1, 17—23.

[2] Sr. 1 Kor. 2, 10-12

[3] Ef. 1, 17.

[4] Rm. 8, 16—26.

[5] Ef. 1, 17.

[6] 1 Kor. 12, 3.

[7] Sr. Jn. 16, 13; 14, 26.

[8] Ef. 1, 18—19.

[9] 2 Kor. 4, 18.

[10] 2 Kor. 5, 7.

[11] 1 Kor. 2, 5. 4.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *