NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

„Evanđelje spasenja“

 

Gospod Hristos je ne samo Istina nego i Reč: Οn je i Reč Istine kojom Istina kazuje Sebe, i Istina Reči kojom Reč jeste Bog. Α to i sačinjava njegovo sveto i životvorno Evanđelje. Zato se ono i može čuti i saznati od Njega i u Njemu. Da, samo od Njega i u Njemu. Jer od Spasitelja je „Evanđelje spasenja“, kroz blagovest spasenja. Nema druge stvarne i istinske blagovesti za rod ljudski nego spasti ga od greha, smrti i đavola. Stoga se jedino Hristovo učenje i Hristovo delo i nazivaju „Evanđelje cpasenja“.[1] Samim tim što je Cpasitelj naš: savršeni Bog i savršeni čovek, Njega ne može ni jedno ljudsko biće umom potpuno shvatiti i obuhvatiti. Svaki čovek je camo bogoliko biće, te stoga i ne može u svoje ograničeno saznanje smestiti Bogočoveka i potpuno ga racionalno osaznati i shvatiti. Zato je vera u Bogočoveka jedini pravilan stav čoveka prema Bogočoveku. Kroz veru u Bogočoveka raste i čovekovo znanje ο Bogočoveku, raste do neslućenih razmera. Jer za veru u Njega Bogočovek daje čoveku „Duha Istine“, koji i uvodi čoveka u svaku istinu ο Isusu Bogočoveku i Spasitelju.[2] Sav život takvoga čoveka vere je u Duhu Svetom; sve njegovo: i um, i duša, i srce, i misli, i osećanja, i volja, nose na sebi pečat Duha Svetoga. To je sila koja ga čuva od svega nesvetog, i znak po kome se on raspoznaje. Duhonosci, hrišćani su uvek duholiki i duhonošeni. Sveti apostol stoga i veli: u Hristu „zapečatiste se Svetim Duhom obećanja“.[3] Obećanja? Datog Bogom preko svetog proroka Joilja,[4] i samim Gospodom Hristom.[5]

Pečatom se potvrđuje istinitost onoga na čemu pečat stoji; u ovom slučaju — istinitost vere u Hrista i svega što ona sadrži i obećava. Jer prisustvo Duha Svetoga u duši verujućeg, pečat Njegov pa biću ovoga, i jeste „zalog nasledstva našega — άρραβών της κληρονομιάς ήμwν“,[6] zalog, da ćemo potpuno usposedovati ono što nam Spasitelj Svojim Evanđeljem spasenja nudi i obećava. Duh Sveti nam vraća sva ona blaženstva koja smo izgubili grehom i zbog greha. Ona sačinjavaju naše u Hristu nasledstvo, tekovinu. Zalog Duha i daje nam se „za otkup tekovine“.[7] Kako dragocen zalog! — Sam Duh Sveti, koga nam Gospod Hristos daje od Oca. Sva Presveta Trojica radi na našem spasenju. To svaki oseća koji je verom u čudesnog Gospoda Hrista pošao putem spasenja. Sveti apostol blagovesti: „Bog nas utvrdi u Hristu, i pomaza nas, i zapečati, i dade nam zalog Duha u srca naša“.[8] Α zalog Duha Svetoga u nama razrasta se u sve darove Duha Svetoga, u sve svete vrline.[9]

Zašto nam Gospod nije odmah dao sve, sve, nego nam najpre daje samo zalog? pita Sveti Zlatoust. I odgovara: Zato što mi sa svoje strane nismo ispunili sve. Mi smo poverovali; to je camo početak, i On je dao zalog. Α kada veru pokažemo u delima, onda će nam uručiti sve — to πάν. Zalog Duha „jeste deo one časti koja nam je od Boga obećana“.[10] Α punoća svih obećanja tako je neizmerno ogromna i neizrazivo čarobna i sladosna, da sveti apostol veli za nju da je to ono što oko ljudsko nikada videlo nije, niti uvo ljudsko čulo, niti srce ljudsko naslutilo.[11]

Imajući u sebi zalog Svetoga Duha, hrišćani doživljavaju neiskazanu radost od tog svejedinstva u Hristu: osećaju svu slavu Njegovu, slavu Bogočoveka i Spasitelja, koji Crkvom ujedinjuje sve i sva sa Trosunčanim Božanstvom. Oni se s neiskazanom radošću osećaju jedno sa anđelima, i sa vascelom Božjom tvorevinom; i sa pticama, i sa biljkama, i sa životinjama, i sa zvezdama, i sa vasionama, i sa svima uopšte tvarima, jer „punoća Onoga koji sve ispunjava u svemu“[12] ispunjuje im i dušu i srce i um: vasceo On u njima, vasceli oni u Njemu. Ali isto tako oni se sa istog razloga osećaju jedno sa svakom ptičicom koja tuguje u gnezdu svom ili izdiše u bolu svom; sa svakim cvetićem koji nevino i nevoljno vene i propada propadljivošću koju je greh ljudski naveo na njega i na svu tvar; oni se osećaju jedno sa svakim stradalnikom, sa svakim patnikom; oni tuguju zbog svakog grešnika; mole se za svakog zločinca, i uzdišu i vapiju i ridaju njega radi, i sebe radi, jer se jedno ocećaju ca svima i sa svakim: sve što je ljudsko njih tišti, zahvata, nosi i boli. Ali ih u isto vreme „zalog Duha“ uzdiže iznad svih ljudskih bolova i muka i teši utehom neiskazanom: Utešitelj Blagi vodi ih kroz muke ljudske i grehe ljudske i padove ljudske, da bi se oni što više, što vapajnije, što uzdisajnije molili za njih, za ljude, za sve ljude.

Duhom Svetim usavršavani u vascelom biću svom, oni osećaju i saosećaju kako zvezde uzdišu i tuže zbog grehova naših, kako kamenje jeca i raspada se zbog zločina naših, kako cveće i bilje plače i suze roni zbog zala naših, kako ptice i životinje i sva stvorenja Božja nariču nad greholjubivim rodom ljudskim, kako „sva tvar uzdiše i tuži“[13] zbog bola i jada i patnji što su ljudi razlili po njoj uvevši u ovaj svet greh, smrt i đavola. Ali pri svemu tome oni opšte sa nebeskim svetovima, sa svim onim što je na nebu: jer su u čudesnom Gospodu Hristu, tom svečudesnom sveosvetilištu: u Kome je sa nama ljudima sastavljeno sve što je na nebesima; i oni, sjedinjeni sa Njim, Njime osećaju, i sagledaju, i doživljuju život svih bića što su na nebu, svih tvari nebeskih, njihova heruvimska i serafimska slavoslovlja Jedinom Čovekoljupcu — Trosunčanom Bogu i Gospodu ,i raduju se radošću neiskazanom. Iz Crkve, koja je u isto vreme sva na zemlji i sva na nebu, oni osećaju i saosećaju kao svoje sve što je na nebu i sve što je na zemlji, jer im je Gospodom Hristom sve to postalo svoje, naše ljudsko: nasleđe naše, imanje naše, tekovina naša, blago naše, carstvo naše. Blagodaću Bogočoveka biće im je prošireno do svebića, i oni Duhom Svetim, čudotvornim silama Njegovim stalno osećaju sebe jedno sa svima ljudima i sa svima tvarima: sa svima tugama i mukama i patnjama ljudskim na zemlji, i sa svima padostima i ushićenjima i blaženstvima anđelskim na nebu. Oni — hristoliki sveosetljivci i svesaosetljivci: srce im je — svesrce; oseća sve radosti svih bića kao svoje, i sve tuge kao svoje, i sve smrti kao svoje, i sve grehe kao svoje, i sve muke kao svoje; duša im je — sveduša: prohodi sva bića i sve tvari, i u svakom se biću i u svakoj tvari oseća svoja, i iz sviju njih se moli za sve i sva; oko im je — sveoko, savest — svesavest, um — sveum, život — sveživot: jer im sve to daje, i sve to u njima stvara najveći čudotvorac svih svetova — Crkva Hristova: ona blagodaću Duha Svetoga i ljubavlju Gospoda Hrista njihov um preobražava u saborni um Crkve, njihovu dušu u sabornu dušu Crkve, njihovo oko u saborno oko Crkve; i oni,obeskonačnjenisvimabogočovečanskimbeskonačnostimaCrkveSpasoveživesabornim sveživotom Crkve, misle sabornim cveumom Crkve, osećaju sabornim svesrcem, besmrtuju i večnuju sabornom svedušom Crkve. Α kroza sve to i u svemu tome oni u stvari i žive i osećaju i gledaju i umuju i delaju blagodaću Trosunčanog Boga i Gospoda: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom.

Otkuda sve to? Otuda što je čudesni i čudotvorni Čovekoljubac Gospod Hristos sastavio u Sebi sve što je njihovo: sastavio blagodaću srca njihova sa svima što je na nebesima i sa svim što je na zemlji; a pre toga, sastavio ih sa Sobom sveblagim, svemilostivim, sveznajućim sveosećajućim, svesaosećajućim Bogom i Gospodom: obukao ih u Sebe kroz sveto krštenje i oni se obukli u Njega, ispunio ih Sobom, svakom punoćom Božanstva kroz sveto Pričešće i ostale svete tajne i svete vrline, i oni neumorno rastu „rastom Božjim“[14] u sve bogočovečanske beskrajnosti i bezgraničnosti Njegove. Otuda, nikada kraja njihovom usavršavanju: što je ostrag zaboravljaju, a što je napred sežu se za njim: jer im valja dostići „u čoveka savršena, u mepy rasta visine Hristove“,[15] punoće Hristove, uvek imajući pred svima očima svoje duše i pred svima čulima svoga bića krajnji cilj svih podviga hrišćanskih: Budite savršeni kao što je savršen Otac vaš nebeski — Bog.[16] Usavršavanju njihovom neće biti kraja, blagovesti Sveti Simeon Novi Bogoslov, jer prestanak u uzrastanju učinio bi kraj Beskonačnome. Oni koji idu za Beskonačnim, nema kraja njihovom idenju. Reci mi, kako oni mogu dostići kraj Beskrajnoga? To je nemoguće, i sasvim neostvarljivo. Takva misao ne može ni na um pasti svetima, ni ovde na zemlji dok su u telu, ni tamo kad se prestave u Bogu. Jer oni, pokrivajući se svetlošću Božanske slave, ozaravani njome i sijajući njome, i naslađujući se njome, sa potpunom i savršenom ubeđenošću nasigurno znaju da će njihovo usavršavanje biti beskonačno i napredovanje u slavi večno.[17]

 


NAPOMENE:

[1] Sr. Ef. 1, 13.

[2] Sr. Jn. 16, 13; 14, 26.

[3] Ef. 1, 13.

[4] Joilj 2, 28; D. A. 2, 16—21.

[5] Lk. 24—49; D. A. 1, 4.

[6] Ef. 1, 14.

[7] Ef. 1, 14.

[8] 2 Kor. 1, 22.

[9] Sr. 1 Kor. 12, 4—11.

[10] Sv. Irinej, Contra haeres. V, 8; Ρ. gr. t. VII.

[11] Sr. 1 Kor. 2, 9.

[12] Ef. 1, 23.

[13] Rm. 8, 22.

[14] Kol. 2, 19.

[15] Ef. 4, 13.

[16] Mt. 5, 48; sr. Kol. 2, 9, 10; Ef. 3, 19.

[17] Božestven. Gimni, Gimn XVII, str. 122; perevod s grečeskago; Sergiev Posad, 1917.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *