NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Življenje po Duhu

 

Nema sumnje, Duhom Svetim se: i Hristov postaje i zauvek Njegov ostaje. Otuda blagovest i zapovest hristonosnog apostola: Duhom hodite, i nećete izvršivati želje tela.[1] Svi putevi Duha Svetoga vode kroz istinu večnu u život večni, kroz pravdu večnu u život večni, kroz ljubav večnu u život večni; a sve želje tela svima putevima svojim vode u smrt večnu, porobljujući nas gresima, slastima i strastima. Hrišćani su hrišćani Duhom Svetim; Njega primaju u svetom krštenju; Njime se zapečaćuju;[2] Njime su Hristovi;[3] Njime hode, jer koji su Hristovi „ne hode po telu nego po Duhu“;[4] hrišćani ne žive po telu nego po Duhu;[5] „Jer telo želi protiv Duha, a Duh protiv tela: ovo se protivi jedno drugome“.[6]

Šta, zar Duh Sveti, kao Tpeće Lice Presvete Trojice, nije i sam Tvorac tela čovečijeg, da se ono protivi Njemu? Ako je u čoveku samo duša od Boga, Duha Svetog, telo onda od koga je čim je protivno Duhu Svetom, ne od đavola li? No, to je besmislica. Ovde je reč ne ο telu koje sačinjava veštastvenu stranu čovečijeg bića, nego ο rđavim pomislima, rđavim željama, rđavim mislima, rđavim osećanjima, pomoću kojih se služi zlu i đavolu. Jer, šta je protivno Duhu Svetom u čoveku? Ne telo, koje je stvoreno Bogom kao dobro i bezgrešno, koje je stvoreno od Gospoda i „za Gospoda“,[7] nego je protivno ono što je nesveto, nečisto, grešno, smrtno, đavolje. To je ono što se u čoveku protivi Duhu Svetom, a ne telo samo po sebi, kao veštastvena priroda.

U stvari, šta je telo? Telo je samo organ duše; bez duše ono je neaktivno: niti oseća, niti misli, niti dela; mrtvo je. Duša je ta koja telesnim okom gleda i vidi; duša je ta koja telesnim uhom sluša i čuje; duša je ta koja telo kreće i telom dela, radi, xoće, misli, oseća. Duša sačinjava duhovnu stranu čovečijeg bića, a telo — veštastvenu. I jedno i drugo je od Boga, koji ih je stvorio kao jednu celinu, koja se naziva čovek. Samo u duši je izvor čovekova života; telo je opuđe života. U duši je izvor i svega bogočežnjivog u čoveku, ali i svega greholjubivog. I to u njenoj slobodi: ona bira između dobra i zla, između vrline i poroka, između Boga i đavola. Ona je ta koja je najpre kroz Evine oči pristala na greh, zavolela zabranjeni plod, i tek onda upotrebila ruke tela da ga otkinu i usta da okušaju. Takav je uopšte put greha: iz duše kroz telo u delo. Tako prvog greha ljudskog, tako svakog greha uopšte. Htenje, želja pripada duši, volja, njena sloboda, koja se može i korisno upotrebiti i zloupotrebiti. Zlo koje duša želi, i jeste ono što se protivi Bogu i svemu Božjom, Duhu Svetom i svemu svetom. Zla volja je izvor svega protivljenja čovekovog Duhu Svetom, kao nosiocu svekolikih dobara Božjih. Duh Sveti je nosilac, davalac i nadahnitelj svake vrline, svega svetog, svega božanskog, svega dobrog; zato je greh, i svaki porok, i svako zlo protiv Duha Svetog. U prirodi je zla da se protivi dobru, kao što je u prirodi dobra da se protivi zlu. Kada čovek xoće da čini zlo, onda protiv njega ustaje božansko dobro koje je u njemu; a kada hoće da čini dobro, onda protiv njega ustaje zlo koje je u njegovoj greholjubivoj volji. Čovekovo je da bira: ili dobro koje je od Boga Duha Svetog, i zato uvek božansko, čarobno, svepobedno; ili zlo koje je od đavola, i zato uvek ružno, gadno i čovekoubistveno, i svagda nemoćnije od Božjeg dobra. Ako čovek dušu svoju dobrovoljno potčini Duhu Svetom kroz svete vrline, postaće nepobediv, i nikakvo mu zlo neće moći nauditi. Α kada čovek dušu svoju potčini greholjublju, onda gresi i poroci toliko porastu u njemu, toliko se slože, srode, sjedine u jednu organsku celinu, da prosto obrazuju čitavo telo, nedeljivo i jedno; i to telo „želi protiv Duha“, i to telo „protivi se“ svemu što je od Duha Svetoga. Iza tog tela greha i poroka uvek se skriva tvorac greha i poroka — đavo. Razgrnemo li ma koji greh i ispitamo li ga do kraja, na dnu njegovog bića uvek ćemo naći đavola kao glavnu stvaralačku silu njegovu. Ali isto tako, razgrnemo li ma koje dobro, uvek ćemo u srcu njegovom pronaći neku božansku silu kao glavnu stvaralačku moć njegovu.

U Crkvi Duh Sveti vodi i uvodi u takva božanska tajanstva, u takve božanske beskrajnosti, istine, blagovesti, u takva božanska bogatstva, da je prema njima sav starozavetni zakon senka, tanana i suvišna, pa čak i nepotrebna, pošto je Sunce pravde, Hristos, izašlo nebom našeg čovečanskog sveta i života. Za spasenje nama je neophodan Spasitelj Hristos, u kome je sve i sva; Njega Duh Sveti useljuje i nastanjuje u srcima našim. pomoću svetih tajni i svetih vrlina,[8] i hrišćani: nisu pod Zakonom nego pod blagodaću;[9] njih vodi Duh Božji,[10] jer ko nema Duha Hristova — nije Hristov, nije hrišćanin. Otuda blagovest: Ako vas Duh Sveti vodi, niste pod Zakonom.[11]

Živeći svetim tajnama i svetim vrlinama evanđelskim, hrišćani ispunjuju zakone Svetoga Duha, zakone božanskoga života, anđelcκoga života, koji neizmerno prevazilaze sve što je u Zakonu starozavetnom. Ispunjujući evanđelsku zapovest ο negnevljenju, hrišćanima nije potrebno ponavljati starozavetnu zapovest: „ne ubij!“, jer ko se ne gnevi, u korenu onemogućuje sve ono što bi moglo potstaći i povući ka ubistvu.[12] Ko ispunjuje evanđelsku zapovest Duha Svetog ο celomudriju, nije potrebno upozoravati ga na starozavetnu zapovest: „ne čini preljube!“, jer celomudrije je sveto i bestrasno raspoloženje duše i srca, od koga je daleko samo delo preljube.[13]

Tako dakle, ako nas Duh Sveti vodi, bićemo daleko od telesnih želja, i uvek ćemo svoju hristovsku slobodu upotrebiti za življenje po Duhu a ne za življenje po telu. Življenje pak po telu, to je tvorenje telesnih dela. Α „dela telesna — τα έρuα τής οαρκύς“ (= dela tela) — poznata su; to su: preljubočinstvo, blud, nečistota, besramnost, idolopoklonstvo, čaranja, neprijateljstva, svađe, pakosti, srdnje, prkosi, raspre, podvojenosti, jeresi, zavisti, ubistva, prejedanja, i tome slično“.[14] Α sva ta „dela telesna“, u stvari su dela naše zle, naše greholjubive, naše grehočežnjive volje, ne dela same prirode tela. Zato je i lako osloboditi ih se; jer mi grešimo zato što hoćemo, a ne zato što moramo. Jer kad bismo grešili zato što moramo, ne bismo bili odgovorni, i nikakav nas sud ne bi osudio, a najmanje Božji. Isto tako, kada bismo tvorili svete vrline zato što moramo, zato što nam to sama priroda nameće kao neophodno, onda ne bi smo zasluživali nikakve nagrade. Međutim, u našoj je vlasti: da volju svoju preobrazimo blagodaću Svetoga Duha, blagodaću koja je uvek neizmerno jača od svakoga greha i zla; samo je potrebno volju svoju verom i ljubavlju prodati blagodati Hristovoj, da je ona preobrazi i preradi iz greholjubive u hristoljubivu, iz grehočežnjive u dobročežnjivu, iz rđave u dobru, iz nesvete u svetu.

Sva pobrojana „dela telesna“ povezana su među sobom u jednu organsku celinu samom suštinom zla, koja je ista u svima njima, jer je sva od samog tvorca zla — đavola. Sva ta dela silom same prirode svoje vuku čoveka u svoje besmrtno carstvo zla — carstvo đavola, pakao. Zato oni koji čine ta dela, neće naslediti carstva Božjega.[15] Jer sama priroda zla i đavola, koja je sva u zloupotrebi slobodne volje, neće večna dobra i večna blaga carstva Božjega: kao što đavo neće Boga, tako ni zlo neće dobra Božjega.

Nasuprot delima telesnim stoje dela duhovna. Dela Duha Svetoga su suprotna delima tela. Kada se Duh Sveti blagodaću svetih tajni useli u srca naša, onda On oblagodaćenim duhom našim i voljom našom pađa rodove duhovne, oplođuje ljudsku prirodu našu božanskim dobrom, svetošću, istinom. Α šta je rod Duha, plod Duha? Rod Duha je ljubav, radost, mir, dugotrpljenje, blagost, dobrota, vera, krotost, uzdržanje, i sve ostale svete vrline evanđelske.[16] Da, svete vrline su od Duha Svetoga koji živi u nama kroz svete tajne krštenja, pričešća, pokajanja i dr. Α Duh Sveti živi u nama kada Mu dobrovoljno predajemo i dušu svoju i savest i volju i um i sve svoje kroz dobrovoljne podvige svoje: podvige vere, molitve, posta, krotosti, smernosti, ljubavi, trpljenja… I kada mi ispunjujemo sebe Duhom Svetim i blagodaću Njegovom, i svetim vrlinama svojim rađamo duhovne, besmrtne plodove, nama onda nije potrebno nikakvo rukovodstvo starozavetnog Zakona.[17] Rađajući večne rodove Duha, mi pokazujemo da je Duh Sveti životvorna i delotvorna sila našega duha, koji u Duhu Svetom ima i svoju večnu istinu, i svoju večnu pravdu, i svoju večnu ljubav, i svoj večni život, i svoje večno carstvo, i sve svoje večne vrednosti i sile. Našta će mu onda propisi starozavetnog Zakona? Oni mu nisu potrebni da po njima živi, ni da po njima bude suđen i cenjen.

Duh čovekov uopšte daleko je od svoje punoće i svoga savršenstva, i nesposoban je da ih postigne i ostvari, dok se ne sjedini sa Duhom Božjim, Duhom Svetim. Tek kad se počne ispunjavati Njime kroz svete tajne i svete vrline, on polazi putem svog prirodnog i bogonaznačenog usavršavanja; i ide tim putem postepeno, po meri svoga truda u svetom evanđelskom životu „pο Duhu“. Postepeno ispunjujući sebe Duhom Svetim, duh čovečji postepeno postiže punoću svoga bića, jer se bogati nepropadljivim bogatstvima Duha Svetoga. Uvek se osećajući siromašan duhom,[18] hrišćanin se stalno trudi kroz svete podvige da sebe obogati Duhom Svetim, jedinim bogatim i vaistinu svebogatim Duhom.

 


NAPOMENE:

[1] Gal. 5, 16.

[2] Sr. Ef. 1, 13.

[3] Rm. 8, 9—10.

[4] Rm. 8, 1.

[5] Rm. 8, 4.

[6] Gl. 5, 17.

[7] 1 Kor. 6, 13.

[8] Sr. Ef. 3, 16.

[9] Rm. 6, 14.

[10] Rm. 8, 14. 9. 10.

[11] Gl. 5, 18.

[12] Sr. Mt. 5, 21—22.

[13] Sr. Mt. 5, 27—32.

[14] Gl. 5, 19—21.

[15] Gl. 5, 21

[16] Gl. 5, 22—23.

[17] Gl. 5, 23.

[18] Sr. Mt. 5. 3.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *