Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Живљење по Духу

 

Нема сумње, Духом Светим се: и Христов постаје и заувек Његов остаје. Отуда благовест и заповест христоносног апостола: Духом ходите, и нећете извршивати жеље тела.[1] Сви путеви Духа Светога воде кроз истину вечну у живот вечни, кроз правду вечну у живот вечни, кроз љубав вечну у живот вечни; а све жеље тела свима путевима својим воде у смрт вечну, поробљујући нас гресима, сластима и страстима. Хришћани су хришћани Духом Светим; Њега примају у светом крштењу; Њиме се запечаћују;[2] Њиме су Христови;[3] Њиме ходе, јер који су Христови „не ходе по телу него по Духу”;[4] хришћани не живе по телу него по Духу;[5] “Јер тело жели против Духа, а Дух против тела: ово се противи једно другоме”.[6]

Шта, зар Дух Свети, као Tpeћe Лице Пресвете Тројице, није и сам Творац тела човечијег, да се оно противи Њему? Ако је у човеку само душа од Бога, Духа Светог, тело онда од кога је чим је противно Духу Светом, не од ђавола ли? Но, то је бесмислица. Овде је реч не ο телу које сачињава вештаствену страну човечијег бића, него ο рђавим помислима, рђавим жељама, рђавим мислима, рђавим осећањима, помоћу којих се служи злу и ђаволу. Јер, шта је противно Духу Светом у човеку? Не тело, које је створено Богом као добро и безгрешно, које је створено од Господа и „за Господа”,[7] него је противно оно што је несвето, нечисто, грешно, смртно, ђавоље. То је оно што се у човеку противи Духу Светом, а не тело само по себи, као вештаствена природа.

У ствари, шта је тело? Тело је само орган душе; без душе оно је неактивно: нити осећа, нити мисли, нити дела; мртво је. Душа је та која телесним оком гледа и види; душа је та која телесним ухом слуша и чује; душа је та која тело крећe и телом дела, ради, xoћe, мисли, осећа. Душа сачињава духовну страну човечијег бића, а тело — вештаствену. И једно и друго је од Бога, који их је створио као једну целину, која се назива човек. Само у души је извор човекова живота; тело је opуђe живота. У души је извор и свега богочежњивог у човеку, али и свега грехољубивог. И то у њеној слободи: она бира између добра и зла, између врлине и порока, између Бога и ђавола. Она је та која је најпре кроз Евине очи пристала на грех, заволела забрањени плод, и тек онда употребила руке тела да га откину и уста да окушају. Такав је уопште пут греха: из душе кроз тело у дело. Тако првог греха људског, тако сваког греха уопште. Хтење, жеља припада души, воља, њена слобода, која се може и корисно употребити и злоупотребити. Зло које душа жели, и јесте оно што се противи Богу и свему Божјом, Духу Светом и свему светом. Зла воља је извор свега противљења човековог Духу Светом, као носиоцу свеколиких добара Божјих. Дух Свети је носилац, давалац и надахнитељ сваке врлине, свега светог, свега божанског, свега доброг; зато је грех, и сваки порок, и свако зло против Духа Светог. У природи је зла да се противи добру, као што је у природи добра да се противи злу. Када човек xоћe да чини зло, онда против њега устаје божанско добро које је у њему; а када хоће да чини добро, онда против њега устаје зло које је у његовој грехољубивој вољи. Човеково је да бира: или добро које је од Бога Духа Светог, и зато увек божанско, чаробно, свепобедно; или зло које је од ђавола, и зато увек ружно, гадно и човекоубиствено, и свагда немоћније од Божјег добра. Ако човек душу своју добровољно потчини Духу Светом кроз свете врлине, постаће непобедив, и никакво му зло неће моћи наудити. Α када човек душу своју потчини грехољубљу, онда греси и пороци толико порасту у њему, толико се сложе, сроде, сједине у једну органску целину, да просто образују читаво тело, недељиво и једно; и то тело “жели против Духа”, и то тело „противи се” свему што је од Духа Светога. Иза тог тела греха и порока увек се скрива творац греха и порока — ђаво. Разгрнемо ли ма који грех и испитамо ли га до краја, на дну његовог бића увек ћемо наћи ђавола као главну стваралачку силу његову. Али исто тако, разгрнемо ли ма које добро, увек ћемо у срцу његовом пронаћи неку божанску силу као главну стваралачку моћ његову.

У Цркви Дух Свети води и уводи у таква божанска тајанства, у такве божанске бескрајности, истине, благовести, у таква божанска богатства, да је према њима сав старозаветни закон сенка, танана и сувишна, па чак и непотребна, пошто је Сунце правде, Христос, изашло небом нашег човечанског света и живота. За спасење нама је неопходан Спаситељ Христос, у коме је све и сва; Њега Дух Свети усељујe и настањује у срцима нашим. помоћу светих тајни и светих врлина,[8] и хришћани: нису под Законом него под благодаћу;[9] њих води Дух Божји,[10] јер ко нема Духа Христова — није Христов, није хришћанин. Отуда благовест: Ако вас Дух Свети води, нисте под Законом.[11]

Живећи светим тајнама и светим врлинама еванђелским, хришћани испуњују законе Светога Духа, законе божанскога живота, aнђeлcκoгa живота, који неизмерно превазилазе све што је у Закону старозаветном. Испуњујући еванђелску заповест ο негневљењу, хришћанима није потребно понављати старозаветну заповест: „не убиј!”, јер ко се не гневи, у корену онемогућује све оно што би могло потстаћи и повући ка убиству.[12] Ко испуњује еванђелску заповест Духа Светог ο целомудрију, није потребно упозоравати га на старозаветну заповест: „не чини прељубе!”, јер целомудрије је свето и бестрасно расположење душе и срца, од кога је далеко само дело прељубе.[13]

Тако дакле, ако нас Дух Свети води, бићемо далеко од телесних жеља, и увек ћемо своју христовску слободу употребити за живљење по Духу а не за живљење по телу. Живљење пак по телу, то је творење телесних дела. Α „дела телесна — τα έρуα τής οαρκύς” (= дела тела) — позната су; то су: прељубочинство, блуд, нечистота, бесрамност, идолопоклонство, чарања, непријатељства, свађе, пакости, срдње, пркоси, распре, подвојености, јереси, зависти, убиства, преједања, и томе слично”.[14] Α сва та „дела телесна”, у ствари су дела наше зле, наше грехољубиве, наше грехочежњиве воље, не дела саме природе тела. Зато је и лако ослободити их се; јер ми грешимо зато што хоћемо, а не зато што морамо. Јер кад бисмо грешили зато што морамо, не бисмо били одговорни, и никакав нас суд не би осудио, а најмање Божји. Исто тако, када бисмо творили свете врлине зато што морамо, зато што нам то сама природа намеће као неопходно, онда не би смо заслуживали никакве награде. Међутим, у нашој је власти: да вољу своју преобразимо благодаћу Светога Духа, благодаћу која је увек неизмерно јача од свакога греха и зла; само је потребно вољу своју вером и љубављу продати благодати Христовој, да је она преобрази и преради из грехољубиве у христољубиву, из грехочежњиве у доброчежњиву, из рђаве у добру, из несвете у свету.

Сва побројана „дела телесна” повезана су међу собом у једну органску целину самом суштином зла, која је иста у свима њима, јер је сва од самог творца зла — ђавола. Сва та дела силом саме природе своје вуку човека у своје бесмртно царство зла — царство ђавола, пакао. Зато они који чине та дела, неће наследити царства Божјега.[15] Јер сама природа зла и ђавола, која је сва у злоупотреби слободне воље, неће вечна добра и вечна блага царства Божјега: као што ђаво неће Бога, тако ни зло неће добра Божјега.

Насупрот делима телесним стоје дела духовна. Дела Духа Светога су супротна делима тела. Када се Дух Свети благодаћу светих тајни усели у срца наша, онда Он облагодаћеним духом нашим и вољом нашом paђa родове духовне, оплођује људску природу нашу божанским добром, светошћу, истином. Α шта је род Духа, плод Духа? Род Духа је љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вера, кротост, уздржање, и све остале свете врлине еванђелске.[16] Да, свете врлине су од Духа Светога који живи у нама кроз свете тајне крштења, причешћа, покајања и др. Α Дух Свети живи у нама када Му добровољно предајемо и душу своју и савест и вољу и ум и све своје кроз добровољне подвиге своје: подвиге вере, молитве, поста, кротости, смерности, љубави, трпљења… И када ми испуњујемо себе Духом Светим и благодаћу Његовом, и светим врлинама својим рађамо духовне, бесмртне плодове, нама онда није потребно никакво руководство старозаветног Закона.[17] Рађајући вечне родове Духа, ми показујемо да је Дух Свети животворна и делотворна сила нашега духа, који у Духу Светом има и своју вечну истину, и своју вечну правду, и своју вечну љубав, и свој вечни живот, и своје вечно царство, и све своје вечне вредности и силе. Нашта ћe му онда прописи старозаветног Закона? Они му нису потребни да по њима живи, ни да по њима буде суђен и цењен.

Дух човеков уопште далеко је од своје пуноће и свога савршенства, и неспособан је да их постигне и оствари, док се не сједини са Духом Божјим, Духом Светим. Тек кад се почне испуњавати Њиме кроз свете тајне и свете врлине, он полази путем свог природног и богоназначеног усавршавања; и иде тим путем постепено, по мери свога труда у светом еванђелском животу “пο Духу”. Постепено испуњујући себе Духом Светим, дух човечји постепено постиже пуноћу свога бића, јер се богати непропадљивим богатствима Духа Светога. Увек се осећајући сиромашан духом,[18] хришћанин се стално труди кроз свете подвиге да себе обогати Духом Светим, јединим богатим и ваистину свебогатим Духом.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Гал. 5, 16.

[2] Ср. Еф. 1, 13.

[3] Рм. 8, 9—10.

[4] Рм. 8, 1.

[5] Рм. 8, 4.

[6] Гл. 5, 17.

[7] 1 Кор. 6, 13.

[8] Ср. Еф. 3, 16.

[9] Рм. 6, 14.

[10] Рм. 8, 14. 9. 10.

[11] Гл. 5, 18.

[12] Ср. Мт. 5, 21—22.

[13] Ср. Мт. 5, 27—32.

[14] Гл. 5, 19—21.

[15] Гл. 5, 21

[16] Гл. 5, 22—23.

[17] Гл. 5, 23.

[18] Ср. Мт. 5. 3.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома