NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

„Zalog Duha“

 

„Α onaj koji nas za ovo isto stvori, Bog je, koji nam i dade zalog Duha — τον άρρα/ίοήνα τοϋ Πνεύματος“.[1] Bog nas stvori za bezgrešnost, za besmrtnost, za život večni u Bogu. Da je tako, pokazuje i sam Spasitelj, Gospod Hristos, koji dođe da nas spase od greha, smrti i đavola, koji nas i lišavaju bezgrešnosti, besmrtnosti u Boga. I da nam da svoje bogočovečanske sile da to ostvarimo, i tako postignemo cilj radi koga nas Bog i stvori. Da je tako, dokaz je to što nam Bog „dade zalog Duha“. Kako, gde? — U svetim tajnama i svetim vrlinama:[2] zalog bezgrešnog, besmrtnog, božanskog, bogočovečanskog života, kojim ce neprestano savlađuje sve što je grešno i smrtno, i osigurava bezgrešnost i besmrtnost. Spasenje je tu da nam objasni radi čega smo stvoreni. Tek u svetlosti bogočovečanskog domostroja spasenja mi jasno saznajemo zašto smo stvoreni. Spasenje u stvari nije drugo nego ostvarenje cilja stvaranja. Spasenje, to je drugo stvaranje, ponovno stvaranje, vaspostavljanje[3] bezgrešnog i besmrtnog Adama, Adama dopadnog, rajskog, bogolikog. Tek u svetlosti Bogočovekovog podviga spasenja sveta, mi vidimo pravi cilj i smisao sveta. Stvaranje sveta objašnjeno nam je spasenjem sveta.

Stvoreni od Boga bogoliki, mi smo još onda dobili „zalog Duha“, zalog Trojičnog Božanstva. Da smo tim zalogom živeli, ne bismo u greh pali, i time zalog obescenili i oništavili. Svojim dolaskom Spasitelj dovodi Duha Svetog u naš pali svet, i kroz svete tajne i svete vrline daje nam „zalog Duha“. Α u najpunijoj meri On nam kroz svetu Tajny krštenja i miropomazanja daje „zalog Duha u srca naša“.[4] Jer duh ljudski ne može da živi, da napreduje, da božanski besmrtuje, dok ga blagodat Duha Svetog ne prožme, ne obasja, ne prosveti, ne preporodi, ne osveti, ne oboži, ne oduhovi. Ηo, to je samo „Zalog“, koji treba razraditi, u promet staviti, i u naše sve i sva pretvoriti. Ne daje nam se odmah, da nam Duh Sveti ne bi bio nametnut. Nego najpre „zalog Duha“, da bismo, okusivši kako je blag Gospod, sami Ga od svoje volje i ljubavi tražili, i dušu Mu Evanđelskim podvizima otvorili i čistotom Ga svojom privukli. Po meri naše revnosti nama se i daju duhovni darovi, da bismo se postepeno navikavali na ono što je od Duha Svetoga, postepeno se time hranili, i u prirodu i u život svoj pretvarali.

Dok čovek ne dobije „zalog Duha“, on i ne zna radi čega je u njemu duh njegov, zašto mu je dat. Onda su prirodna pitanja: k čemu duh čovečji? zašto je sazdan? čime živi? čemu stremi? čime se hrani? Sve to čovek ne zna dok ne dobije „zalog Duha“ Svetog u srce svoje. Čim Ga dobije, onda mu sve to postaje jasno. I ovda duh nije „muka duhu“, ni svet, jer sve dobija svoje božansko ozarenje i osmišljenje u Duhu Svetom. I kada se Duh Sveti širi kroz duh naš, On širi kroz našu prirodu sve što je sveto i besmrtno, a potiskuje sve grehovno i smrtno. I Njime se u stvari mi oblačimo u besmrtnost, jer jedino Njime savlađujemo u sebi sve što je smrtno i greholjubivo. I Duh Sveti koji je u nama, garancija je našeg spasenja, osvećenja, oboženja, a time garancija i „nasledstva“ Božanskog večnog carstva i blaženstva i života.[5] Bez Duha Svetoga duh čovečji se sparuši, opatulji, zakržlja, uvene, i nije sposoban nizašta veliko, uzvišeno, besmrtno, večno, božansko. On se sav okrpelji, i sav zarije u ovaj svet, u vremensko i prolazno; i kroz sve to stalno umire i izumire, ali da nikad ne umre, jer je sazdan besmrtnim. Biti bez Duha Svetog, to i jeste smrt za duh čovečji. Tο je duhovna smrt. Bez Duha Svetog život duha čovečjeg je stalno umiranje, bez moći da se umre, stalno samoubijanje, bez moći da se ikada izvrši potpuno samoubistvo. Njegovo je stvarno samoubistvo kada istera iz sebe Duha Svetog, Duha Božjeg, kada ostane samo pri svojoj prirodi, čovečanski nag, otkinut od svega Božjeg, zatvoren u sebe, satanski sam i usamljen. To je onaj satanski solipsizam, u kome čovek proglasi sebe za svoj jedini idol, za svoj samoidol. Α u tome se i sastoji pakao, i večne muke duha ljudskog.

Nema sumnje, hrišćani su time hrišćani što osećaju i znaju ovu bogočovečansku istinu: Duh Sveti, Duh Božji je i tvorac, i otac, i život, i besmrtnost, i raj, i blaženstvo duha našeg, duha ljudskog. I žive tom istinom. Zato se ne plaše duha ljudskog, ni njegovih pitanja, ni njegovih zahteva, ni njegovih pretnji. Znaju, i tako postupaju, duh ljudski potapaju u Duh Sveti, i Njime ga oplođuju, uzrastaju, usavršavaju, osvećuju, obeskonačuju, obožuju. I stoga idu iz radosti u radost. I sav njihov život postaje i jeste „radost u Duhu Svetom“:[6] radost što smo Hristovi, što smo Božji, što smo besmrtni, što smo pozvani u carstvo Božje, što smo naslednici Božji, što smo sunaslednici Hristovi, što smo deca Božja; radost što je čudesni Čovekoljubac Isus Hristos — naš Bog i Gospod, Spasitelj i Sudija; radost, radost, radost što imamo Njega i u sebi i oko sebe i nad sobom, svuda, svuda, svuda On — vezdje sij i vsja ispolnjajaj (= koji je svuda i sve ispunjava)… To sve ima u vidu sveti apostol kada blagovesti: „Zato smo dobre volje uvek, znajući da smo, nalazeći se u telu, daleko od Gospoda“.[7] Ma kakva nas zla snalazila, i napadala, mi smo „dobre volje uvek“, jer znamo da je Gospod nevidljivo s nama. Ali i to znamo: dok smo u telu, mi smo ipak daleko od Njega koji sedi s desne strane Boga Oca na nebesima. No radost je naša u tome što imamo „zalog Duha“, koji u duhu našem uvek stvara hristočežnjiva raspoloženja. I Duh Sveti nas kroz sve muke i nevolje vodi ostvarenju cilja zbog koga smo stvoreni; vodi, dok nas ne dovede cilju nad ciljevima, našoj krajnjoj želji — sladčajšem Gospodu Isusu. Iza svih noći i ponoći, tmina i urvina, koje stoje između nas dok smo u telu i Gospoda Isusa koji je na nebesima, mi znamo da smo daleko od Gospoda, ali smo „uvek dobre volje“ zato što znamo i svim srcem osećamo da se iza svega toga ipak nalazi On — krajnja meta svih naših stremljenja.[8] Da, dok smo u telu, mi znamo da putujemo ka Gospodu koji nas čeka iza svih vidljivih svetova i vasiona, da nas uvede u svoje nevidljive svetove i vasione, koji su ko zna kako čudesni i grandiozni i neizbrojni!

 


NAPOMENE:

[1] 2 Kor. 5, 5.

[2] Blaženi Teofilakt blagovesti: Davši nam krštenjem Duha Svetog, Bog nam je dao zalog besmrtnosti. Time nam je osvetio i Dušu i telo, i oboje učinio božanskijima —Οσιότερα, oslobodivši nas greha, od koga je smrt. Α pošto nam je dao Duha Svetog, očigledno nas je oslobodio greha. Oslobodivši nas pak greha, uništio je truležnost — τήν φΟοράν (smrtnost), jer od greha je truležnost, smrtnost. Tako dakle, Duh Sveti je zalog buduće besmrtnosti — Drugim rečima: Onaj koji nam je sada delimično dao Duha Svetog, nesumnjivo će nam dati vascelog —τόολον. A Daće nam vascelog Duha Svetog, obesmrtivši nam i dušu i telo (Jn, 2 Sol. sar. 5, vers 5; Ρ. gr. t. 124, col. 849 Α. Β.).

[3] = apokatastasis: D. Α. 3, 18—21.

[4] 2 Kor. I, 22.

[5] Sr. Ef. 1, 14.

[6] Rm. 11, 17.

[7] 2 Kor. 5, 6.

[8] 2 Kor. 5, 6.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *