NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Glava – najglavnije u Telu Crkve

 

Tako dakle, glava je važnija od ostalih dedova tela ne samo svojim mestom u telu nego i svojom delatnošću i značajem. No zašto ja ovo govorim? I u Crkvi ima takvih koji, dostigavši visinu, kao glava, posmatraju nebesko, kao oči u glavi, udaljeni su od zemlje i nemaju ništa zajedničko s njom. Drugi pak zauzimaju mesto nogu, gaze po zemlji, svakako zdravih nogu. Jer nogama se upisuje u krivicu ne što gaze po zemlji, nego što trče na zlo[1]. Stoga neka ni oči ne preziru noge, ni noge neka ne zavide očima. U protivnom, svako od njih gubi svoju krasotu i ometa svoje sopstveno delovanje. I sasvim prirodno, jer ko bližnjemu plete zamku, samim tim plete je prvo sebi samom. Tako, ako noge ne ushtednu nositi glavu kada valja preći s jednog mesta na drugo, one će onda tom svojom nepokornošću i lenjošću naškoditi i sebi. Isto tako, ako glava ne ushtedne starati se o nogama, ona će time najpre naškoditi sebi. No glava i noge, razume se, ne ustaju jedno protiv drugog, jer je tako ustrojena njihova priroda. Rečima: „jedno telo“ sveti Apostol zahteva da mi sastradavamo u radostima jedan drugome; sve je to on izrazio zajedno. I onda sasvim umesno dodao: „i jedan duh“, pokazujući time da pri jednom telu bude u nas jedan duh, pošto može biti jedno telo, ali ne jedan duh, kao, na primer, kada je neko prijatelj jereticima. Ili ovim rečima apostol xoće da nas pobudi na slogu, kao da veli: pošto ste primili jednoga Duha i pili sa jednoga izvora, to među vama neka ne bude razdora. Ili, možda, ovde pod rečju duh“ apostol podrazumeva dobro raspoloženje. Zatim apostol dodaje: „kao što ste pozvani u jednoj nadi zvanja svoga“. To jest: Bog nas je pozvao na jedno isto; ništa više nije dao jednome nego drugome; svima je darovao besmrtnost, svima život večni, svima neprolaznu slavu, svima bratstvo, svima nasledstvo; svima je postao zajednička glava — κοινή κεφαλή, sve je savaskrsao, sve je saposadio s desne strane Boga Oca[2].

Apostol nas uči, veli blaženi Avgustin, da postoji „jedno telo“. No to telo živi, zar ne? Da, živi. Od čega? Od jednoga Duha. Što je naša duša našim telima, to je Duh članovima Hristovim, — Telu Hristovom — Crkvi[3]. Sa pojavom Gospoda Hrista u našem zemaljskom svetu i kroz Njegov Bogočovečanski domostroj spasenja sve Božansko postalo je čovečansko, zemaljsko, naše, i to naše „telo“, naša najneposrednija stvarnost. „Logos postade telo“ = čovek[4], i time nama ljudima darova najveći i najskupoceniji dar, koji samo Bog ljubavi može darovati.

 


NAPOMENE:

[1] Sr. Is. 59, 7.

[2] tamo, Homil. X; col. 75. 76; Homil. XI, 1; col. 79. 80.

[3] Serm. 268.

[4] Jn. 1, 14.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *