NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Bogolikost slobode

 

Bogolika sloboda čovekova bića je takođe dar Svetoga Duha. I ona raste Duhom Božjim, vođena njime kroz svete tajne i svete vrline. Tu bogočovečansku istinu blagovesti hristomudri apostol: „Gospod je Duh: a gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda. Mi pak svi, otkrivenim licem gledajući slavu Gospodnju, preobražavamo se u to isto obličje —την αήτήν εικόνα μ,εταμορφούμεθα (= preobražavamo se u taj isti lik, u tu istu ikonu) iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha“.[1] No „pokrivalo na srcu“ čovekovom stoji, zasenjuje sve što je Božije, i skriva Boga od čoveka. I ono se skida sa srca kada čovek poveruje u ovaploćenog Boga i Gospoda Hrista i obrati se Njemu. Α šta je „pokrivalo na srcu“? — To je mali, skučen, teskoban, zagušljiv svet; svet uskog i tesnog čovekovog Ja; svet sebičnosti, u sebe zatvorenosti. Tu se čovek guši u sebi samom, bez otvora ka večnom, ka bezgraničnom, ka beskonačnom, ka Božanskom. Α kada poveruje u Gospoda Hrista, tada se diže pokrivalo sa srca, i on ulazi u novi svet, svet božanski, bezgranični, beskrajni — istinom, ljubavlju, pravdom, životom, i svim savršenstvima. Α kroza sve to — svet beskonačnoga bogočovečanskom slobodom. Jer tek tu nastaje sloboda za naše ljudsko srce, za naš ljudski um, za naše ljudsko biće: i naše misli imaju pred sobom božansku bezgraničnost i beskonačnost i večnost, tako i naše osećanje, i naša duša, i naša savest, i naša sloboda. Tu nema onih tamnica greha i strasti, koje drže čoveka, i um njegov, i srce, i savest u — tami, u ropstvu smrti, prolaznosti, konačnosti, zagušljivosti. Α ovde? Ovde je ona jedina istinska, jedina prava sloboda: sloboda od greha. Jer je samo sloboda od greha — istinska sloboda. Α to je sloboda koju samo Jedini Bezgrešni, Gospod Hristos, daje,[2] i u njoj održava i naše biće, naš um, naše srce, naš život. On, i Duh njegov Sveti koji obavlja u nama delo spasenja. Otuda novozavetna, isključivo novozavetna blagovest: „Gde je Duh Gospodnji, onde je sloboda“,[3] jedina istinska sloboda. Α sve druge, takozvane, slobode nisu drugo do razna obličja ropstva. Greh, i sve što je od greha, i jeste jedino stvarno ropstvo za čoveka; a Hristos, i sve što je od Hrista, i jeste jedina stvarna sloboda za čoveka. Stoga sveti Apostol savetuje hrišćanima: „Stojte u slobodi kojom nas Hristos oslobodi, i ne dajte se opet u jaram ropstva uhvatiti“.[4] Kroz Evanđelje mi ljudi smo „na slobodu pozvani“.[5] Samo da ta sloboda naša „ne bude na želju telesnu“.[6] „Robovi greha“[7] — nikada ne mogu biti istinski slobodni, niti znaju šta je prava sloboda.

Naša sloboda je u beskonačnom bogoupodobljavanju, hristoupodobljavanju. Pred nama je večito kao ideal i uzor Lik Gospoda Hrista: „preobražavamo se u taj isti lik, u to isto obličje, u tu istu ikonu“.[8] Jer je naš krajnji, završni cilj: uobličiti u sebi obličje Hristovo — saobraziti se, sauobličiti se Hristu, ohristoličiti se, postati hristolik.[9] Još pre stvaranja sveta, u svojoj predvečnosti Bog ljude unapred „odredi da budu jednaki obličju Sina njegova —ούμμύρφούς της εικόνος τοΰ υιού αύτοϋ (= da budu saobrazni liku Sina njegova)“.[10] Radi toga im je dato Evanđelje. Α pre svega: radi toga je sam Bog Logos, „koji je obličje Boga nevidljivoga — ος ectiύ εικών τοϋ Θεοϋ τοϋ άοράτον) (= koji je lik Boga nevidljivoga)“,[11] postao vidljivi čovek. Da bismo se saobrazili Njemu, upodobili, usličili Njemu: ohristoličili. Kako to biva? na koji se to način „preobražavamo u taj isti lik“? — Pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Svaka od njih slika u nama živi lik Hristov na temelju one praiskonske hristοlikosti ljudske prirode. U toj prvobitnoj prahristolikosti naše prirode i taji se Hristovo praevanđelje. Postavši čovek, Gospod Hristos je objavio to naše praevanđelje u njegovoj potpunosti i savršenstvu, i tako se dobilo Hristovo Evanđelje — „Večno Evanđelje“.[12] Cilj je čovekovog postojanja da svoje praevanđelje preobrazi u Hristovo Evanđelje, i tako mu da potrebnu božansku punoću, savršenstvo i večnost. To naše preobražavanje je dug i neprekidan podvig, jer su u Bogočoveku Hristu sva božanska savršenstva koja nam valja dostići. Jer mi smo pozvani da rastemo „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[13] I na tom putu mi se stalno „preobražavamo iz slave u slavu, kao od Gospodnjega Duha“.[14] Jer nas Gospodnji Duh, Duh Sveti i vodi i uvodi u sva savršenstva Hristova. njime, samo Njime ljudi postaju hristoliki, i postižu božanski cilj svoga postojanja u svima svetovima.

Među svima bićima za koje ljudska misao zna, čovek je, posle Boga, najsloženije i najzagonetnije i najtajanstvenije biće: satkano od nebeskog i zemaljskog, od duhovnog i veštastvenog, od prolaznog i neprolaznog, od smrtnog n besmrtnog, od vremenskog i večnog. Α centar svih centara u čovekovom biću jeste bogolikost njegove duše. Pritom obučene u trošno, zemljano telo. Sa bogopostavljenim ciljem čoveku: vascelog sebe preobraziti u besmrtno bogočovečansko biće, razvijajući svoje sile i moći od bogolikosti do bogočovečnosti, postavši sastavni blagodatno-organski deo Bogočovečanskog tela Hristovog — Crkve. I tako uzrastati „u čoveka savršena, u meru rasta visine Hristove“.[15] Sve to u Bogočovečanskom telu Crkve vodi i rukovodi Duh Sveti, ostvarujući Bogočovekom plan Trosunčanog Božanstva ο čoveku. Hristozračni apostol blagovesti:

„Znamo: kada se naša zemaljska kuća tela sruši, imamo zgradu od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima“.[16]Mi hrišćani jasno znamo: živeći u telu, mi živimo u zemaljskoj, zemljanoj, glinenoj kući, koja se smrću ruši: ali iz nje srušene, mi preko mosta vere, razapetog između zemlje i neba nad provalijom smrti, prelazimo dušom u našu besmrtnu kuću, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima. Jer za života na zemlji, mi gradimo svoju večnu kuću na nebesima, svoje večno obitalište. Ovde živimo, a tamo zidamo; ovde hodimo, a tamo sve vreme provodimo. Kako, na koji način? Gospod nam je kazao u Besedi na gori: pomoću svake evanđelske vrline, kojom živimo na zemlji, mi zidamo svoju večnu kuću na nebesima; delajući u nama ovde, svete vrline grade naše večno obitalište na nebu, prenose sva naša blaga, sve naše dragocenosti tamo, gde ni moljac ni rđa ne kvari, i gde lupeži ne potkopavaju i ne kradu.[17] Naš je poziv na zemlji: živeći u prolaznom — teći neprolazno, u smrtnom — besmrtno, u vremenskom — večno, u zemaljskom — nebesko. Sve što je u nama od Hrista, od Evanđelja, od evanđelskih vrlina — večno je, i uzidava se u našu večnu kuću na nebesima. Dok smo na zemlji, mi zidamo sebi u nebeskom carstvu večno boravište, večni stan. Koji stalno žive na zemlji Hristom Bogom, njegovim svetinjama, njegovim svetim tajnama i svetim vrlinama, oni i izgrađuju sebi u nebeskom svetu svoje večne kuće. To su na prvom mestu Svetitelji. Oni nas i mogu primiti „u večne kuće“ svoje kad osiromašimo.[18] Iz tih večnih kuća naših nikakva nas zla sila ne može isterati, niti nam te večne kuće razoriti, jer tamo ne doseže ništa zlo, ništa satansko, ništa smrtno, ništa rušilačko. Po sveistinitoj reči same Istine: „Prodajite što imate i dajite milostinju; načinite sebi torbe koje neće oveštati, riznicu neiscrpnu, na nebesima, gde se lupež ne prikučuje niti moljac jede“.[19]

Naše telo, to je naš šator, naša čerga. I mi smo na zemlji u prolaznom stanu, čergari zemlje, nezadržljivi prolaznici. Došli bogolikom dušom s neba, mi prolazimo kroz telo, i odlazimo na nebo, u večni zavičaj svoj. Zato, i kad živimo u šatoru tela svoga mi „gledamo na ono što se ne vidi, to jest večno“,[20] i večnome stremimo, večnome služimo, nevidljivom hrlimo, nebeskom kroz zemaljsko, nevidljivom kroz vidljivo, božanskom kroz čovečansko, besmrtnom kroz smrtno. Iako smo telom od zemlje, mi živimo bogolikom besmrtnom dušom „u zemljanim kućama“.[21] Ali, ove zemljane kuće tela naših neizmerno su važne po nas ljude: jer od njih počinjemo da postojimo, da saznajemo sebe kao ljude, da se učimo živeti, da se navikavamo bitisati u kućama, prvo zemaljskim i zemljanim, pa onda nebeskim i nebesnim.

To osećanje i to saznanje čini da se mi hrišćani ne bojimo smrti, ni onih koji nam ubijaju telo a dušu nam ne mogu ubiti.[22] Ali se bojimo onoga koji nas može lišiti naše večne kuće na nebesima. Α to je, ko? — Greh. Jer on lišava čoveka svega nebeskog i u duši i u telu, a time i na zemlji i na nebu. On nam paralizuje i uništava osećanje i saznanje našeg nebeskog porekla i naše nebeske zavičajnosti. On nam pomračava dušu, te ona ne vidi sebe, ne zna od čega je, odakle je, radi čega je; pogotovu ne vidi svoje nebesko obitalište. Greholjubiv čovek obično misli da je sav od zemlje, od tela, sav prolazan, sav smrtan. Njegova je omiljena misao, slepa misao: nema besmrtnosti, nema Boga; nema raja, nema ni pakla; postoji samo telo, samo materija, samo ovaj svet i ovaj život. U stvari, posredno i neposredno greh hoće od čoveka jedno: da veruje da ne postoji ni Bog ni besmrtnost. Čim to nametne čoveku, onda za takvog čoveka i greh prestaje biti grešan, pa čak postaje i prirodna stvar, a katkad i prirodna neophodnost. Α Gospod Hristos je i sišao s neba, i javio se kao nebeski čovek na zemlji,[23] da bi nama ljudima pokazao da smo i mi s neba. I pošto je živeo na zemlji, On se opet uzneo na nebo sa telom, da bi nam pokazao da je to i paš put, put ljudi. Mi ljudi smo i sazdani hristolike duše, da bismo bili svesni da je Hristov put — naš put, Hristov život —naš život, Hristovo vaskrsenje — naše vaskrsenje, Hristovo vaznesenje — naše vaznesenje, Hristova večnost — naša večnost, Hristovo carstvo nebesko — naše carstvo. Zato je čudesni Spasitelj jasno i odlučno objavio blagovest, rekavši za svoje sledbenike: „Od sveta nisu, kao ni ja što nisam od sveta“.[24] — Eto našeg rodoslova, našeg porekla; isto kao i Hristovo. On Bog — mi bogoliki; On Hristos — mi hristoliki; On Bogočovek radi nas: da bi nas potpuno ohristovio, ohristoličio, obogočovečio, obožio. Zato se On, uistini Jedini Čovekoljubac, i moli za svoje sledbenike Ocu nebeskom: „Oče, xoćy da i oni koje si mi dao budu sa mnom gde sam ja; da vide slavu moju koju si mi dao“.[25] Otuda je i krajnji cilj sledbenika Hristovih — njihovo jedinstvo u Hristu Bogu, i večni život u Trojičnom Božanstvu: „Da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi; da i oni u nama jedno budu. Da budu jedno kao mi što smo jedno. Ja u njima i ti u meni, da budu sasvim u jedno“.[26] — Eto i večne kuće naše i večnog života našeg: živeti u Svetoj Trojici. Kakva čarobna večnost, kakvo neiskazano blaženstvo, kakva opojna krasota te nerukotvorene kuće naše na nebesima! Ali to postaje naše pod jednim uslovom: ako mi za života na zemlji pomoću svetih evanđelskih tajni i svetih evanđelskih vrlina postanemo obitelj Svete Trojice.[27] Zato se ο svetiteljima, koji su u najpunijoj meri ispunili svete zapovesti Hristove, obično govori u crkvenim molitvama da su postali obitelj Svete Trojice.

Mi ljudi, zemnorodna bića, razapeti smo između dva sveta, između neba i zemlje: zemljano telo vuče κ zemlji, nebeska duša vuče κ nebu. Ta raspetost je naročito strašna, otkako je greh svestrano ogrehovio telo i sve telesno, i prikovao za zemlju; i otkako smrt caruje u svetu čovečanskom. To hrišćani snažno ocećajy. Iskušelja sa svih strana, i spolja i iznutra: spolja, od sveta i demona, iznutra — od naših slasti i strasti, zlih navika i grešnih uspomena; nečistih pomisli i greholjubivih želja. I duši nebeskoj i nebočežnjivoj teško je i teskobno u malom i grehopotlačenom telu, i ona se kroz uzdahe otima ka gornjem, nebeskom svetu, ka carstvu Hristovom, ka svojoj večnoj kući, kući od Boga, nerukotvorenoj na nebesima. Zato je hristočežnjivi apostol pun uzdisajne blagovesti: „Stoga u ovome (telu) uzdišemo, želeći obući se u svoj nebeski stan“.[28] Uzdišemo u ovom zemljanom stanu našem — telu, u ovom glinenom šatoru. Α uzdišemo i u ovom zemaljskom svetu, koji je takođe sav glinen, zemljan, tesan, teskoban.

Telo je teško duši, naročito teško kada je ispunjeno olovom greha i tučem smrti. Α smrt caruje u nama kroz grehe i greholjublje. Ali, ma kako mi voleli greh, bogolika i nebočežnjiva suština duše ipak oceća težinu od njega, uzdiše i tuži, samo da se što pre oslobodi njega. Vidoviti za sve grehe svoje, kao i za grehe sveta i tvari, hrišćani — kako se ocećajy u ovom svetu? Tužno n uzdisajno, jer se sve patnje i svi bolovi sveta slivaju u njihove osetljive i saosetljive duše, i oni uzdišu uzdasima svih tvari i bića, kažnjenih bolestima i smrću zbog ljudskog greha. Zato sveti apostol, oblagodaćeni svesaosetljivac, i izjavljuje u ime svih hrišćana: „Mi sami u sebi uzdišemo, čekajući izbavljenja telu svom“.[29] Svojim grehopadom ljudi su uvukli ovaj svet u takve muke, u takav pakao, da se u nama hrišćanima: „sam Duh Sveti moli za nas uzdisanjem neiskazanim“.[30] U takvom svetu, prirodno, hrišćani uzdišu: „želeći se obući u svoj nebeski stan“, koji je od Boga, i od naših uzdaha i molitava, postova i milostinja, ljubavi i trpljenja, i ostalih evanđelskih raspoloženja. Taj nebeski stan je pravi zavičaj nebočežnjive duše ljudske, koja je sva poreklom s neba. Sve što je u hrišćaninu Hristovo, vuče ga ka Gospodu Hristu na nebesima; sve što je nebesko, vuče ga ka nebu; sve što je božansko, vuče ga ka Bogu. Kroz sve to on neprestano uzdiše za večnim obitalištem svojim, za večnom kućom svojom, nerukotvorenom, od Boga, na nebesima. I telo njegovo je uzdisalište, u kome duša njegova stalno uzdiše za onim, Hristovim, nebesnim svetom, gde je njena prava, večna otadžbina.

Bez tog nebeskog stana hrišćanin se oseća go, neobučen u svoje večne haljine, koje nikakva smrt ni greh ne može poderati, ni oveštati, ni sastariti. Telo, u kome je obučena duša njegova na zemlji, razderano je kao zavesa od moljaca grehova i crva strasti. I oseća hrišćanin da to nije odeća dostojna duše nebeske i bogočežnjive. U stvari, to su rite, u koje je obučena nebeska carica. Zar da joj ne bude muka od tih rita? njoj priliči samo bogotkana haljina, satkana od Boga preko našeg truda pomoću nebesnih vrlina evanđelskih. U tu odeću mi se hrišćani oblačimo svojim evanđelskim podvizima. Duša, obuče li sebe u neprekidnu molitvu, gle, obukla se u svoj nebeski stan: nije gola, da bi je iskušenja i strasti i demoni satirali, zlostavljali, rušili. Isto tako, obuče li sebe u evanđelsku ljubav, krotost, trpljenje, smernost, post, dobrotu, milostivost, svim tim ona oblači sebe u blistave i besmrtne i večne haljine nebeske, neraskidljive i nepoderive i nestarive, jer su od materije koju ni moljci ni crvi ne mogu nagristi, ni lupeži ukrasti. Jedino obučen u svoj nebeski stan, čovek se ne oseća na zemlji go, tojest ne stidi se što je čovek: savladao je svoje strasti i grehe, i dušu i telo potčinio evanđelskim zakonima života, te zna kuda ide, radi čega živi, i zbog čega se podvizava. Zato sveti apostol i veli: „Samo da se obučeni, ne goli nađemo“.[31] Ne obuče li dušu svoju u nebeski stan, zar se hrišćanin, i čovek uopšte, ne oseća go, odnosno, zar se njegova duša, ta carica nebeska, ne oseća naga, izložena napastima svih smrdljivih strasti, grehova i smrti? Ne obučemo li sebe, i telo i dušu i savest u nebeske vrline evanđelske, u njihove svete božanske sile, onda i telo naše i duša naša i savest naša lako postaju plen nečistih misli, prljavih osećanja, ubitačnih iskušenja, uopšte svih vidljivih i nevidljivih neprijatelja roda ljudskog. Bez evanđelskih vrlina, mi smo bez štita i oklopa, bez „sveoružja Božjeg“, i svaka nas strela zla i iskušenja može ustreliti, raniti, pa i ubiti.[32] Α čovek? Čovek je sav, i telom i dušom, sazdan za besmrtnost i živog večni.[33] I Gospod Hristos je došao da spase celog čoveka, i dušu i telo njegovo, zato je i uzeo na sebe ne samo dušu čovečiju nego i telo: da obojima da besmrtnost i život večni. Kao Spasitelj celoga čoveka, On spasava i dušu i telo od smrti i greha, zato je i vaskrsao telom, i uzneo se sa telom; i tako osigurao spasenje i besmrtnost i telu i duši ljudskoj. Otuda je naš hrišćanski cilj: da i telo i dušu obučemo u Hristovu besmrtnost. To sve biva kada postanemo članovi tela Hristovog, Crkve. Onda se oblačimo u Hrista krštenjem, svetim Pričešćem, i ostalim svetim tajnama i svetim vrlinama: oblačimo telo na telo i dušu na dušu, smrtno u besmrtno. Stoga sveti apostol blagovesti:

„Jer budući u ovome telu, uzdišemo opterećeni; jer nećemo da se svučemo, nego da se preobučemo (= nego da zemaljsko obučemo u nebesko), da život proguta smrtno“.[34]Kada to u nama „život proguta smrtno“? — Kada se u Hrista krstimo, kada se Gospodom Hristom pričešćujemo. Tada sve što je u nama smrtno oblači se u besmrtno: telo se oblači u svoju besmrtnost, i duša se oblači, i savest se oblači. Mi se u stvari onda preoblačimo: svlačimo sa sebe sve grehovno, smrtno, prolazno, i oblačimo odeću neprolaznosti i netruležnosti, odeću besmrtnosti i večnosti. Kada je ona na nama, mi nikada nećemo biti goli, tojest nikada se naše ljudsko neće lišiti božanskog, naše zemaljsko — nebeskog. Jer čovek bez Boga, čovečja priroda bez Božje prirode, to i jeste golotinja. Pri takvoj golotinji, mi smo nezaštićeni i izloženi svakoj poruzi i sramu: neprijateljske sile nas mogu lako i osramotiti, i raniti, i vezati, i porobiti, i satrti.

Naš je poziv „da na zemaljsko obučemo nebesko“, tojest sve naše ljudsko, čovečansko obučemo u Hristovo, u bogočovečansko, u božansko. Α to činimo pomoću svetih evanđelskih tajni i vrlina: svaka od njih oblači i dušu i savest i telo naše u ponešto božansko, besmrtno, nebesko, večno. Tako: evanđelska smirenost, useli li se u čovekovu dušu kroz njegov lični napor, postepeno potiskuje iz duše gordost, takav greh koji usmrćuje u duši mnoga osećanja; i potiskujući gordost, ona potiskuje smrt i smrtno, i oblači dušy u smirena evanđelska osećanja: preoblači je u nebesku odeću, u nebeski stan. I ona se ne oseća ni gola, ni opterećena. Tako isto biva kada se u dušu ljudsku usele i ostale evanđelske vrline: pokajanje, molitve, post, ljubav, milosrđe, i druge. Pomoću njih mi na zemaljsko oblačimo nebesko, postepeno obesmrćujemo sebe, ohristovljujemo sebe, obogočovečujemo sebe. Jer, šta je hrišćanstvo? To je življenje u Bogočovečanskom telu Hristovom — Crkvi, savlađivanje svih smrti u sebi, i postepeno obesmrćivanje svega sebe: i duše i savesti i tela. To je uvek trostruki podvig i trostrana borba: borba sa smrtima, sa gresima, sa đavolima. I uvek trostruka pobeda: nad smrću, nad grehom, nad đavolom. Zato se Spasiteljev spasonosni podvig i sastojao u tome: u pobedi nad grehom, smrću i đavolom. Ma šta hrišćanin radio, on se u stvari neprestano hrve sa ova tri svoja neprijatelja. I nema višeg, ni drugog, cilja za njega osim ovoga: da pobedi greh, smrt i đavola. Τu je cilj hrišćanstva, jer to cilj čovečanstva, pošto je čovek stvoren za bezgrešnost, za besmrtnost, za Boga. Α ostvarenje toga cilja moguće je samo pobedom nad grehom, smrću i đavolom. Tu istociljnost I jednociljnost hrišćanstva i čovečanstva bogomudri apostol i naglašava. Jer hrišćanstvo svojim Bogočovečanstvom i jeste jedina prava čovečnost, pravo čovečanstvo: ono daje ljudima bogočovečanske svepobedne sile da ostvare ono radi čega je čovečanstvo i stvoreno. Stoga Sveti apostol i blagovesti:

 


NAPOMENE:

[1] 2 Kor. 3, 17—18.

[2] Jn. 8, 32—36.

[3] 2 Kor. 3, 17.

[4] Gal. 5, 1.

[5] Gal. 5, 13.

[6] Gal. 5, 13.

[7] Rm. 6, 20.

[8] 2 Kor. 3, 18.

[9] Sr. Gal. 4, 19.

[10] Rm. 8, 29.

[11] Kol. 1, 15.

[12] Otkr. 14, 6.

[13] Ef. 4, 13.

[14] 2 Kor. 3, 18.

[15] Ef. 4, 13.

[16] 2 Kor. 5, 1.

[17] Sr. Mt. 6, 19—20.

[18] Sr. Lk. 16, 9. 4

[19] Lk. 12, 39.

[20] 2 Kor. 4, 18.

[21] Jova 4, 19.

[22] Mt. 10, 28.

[23] Sr. I Kor. 15, 47—49.

[24] Jn. 17, 17. 14.

[25] Jn. 17, 24.

[26] Jn. 17, 21. 22. 23.

[27] Sr. Gl. 3, 27; 2, 20; Jn. 14, 23. 20. 21. 17.

[28] 2 Kor. 5, 2.

[29] Rm. 8, 23.

[30] Rm. 8, 26.

[31] 2 Kor. 5, 3.

[32] Sr. Ef. 6, 11—18.

[33] Sr. Prem. Sol. 2, 23.

[34] 2 Kor. 5, 4.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *