Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

Боголикост слободе

Боголика слобода човекова бића је такође дар Светога Духа. И она расте Духом Божјим, вођена њиме кроз свете тајне и свете врлине. Ту богочовечанску истину благовести христомудри апостол: “Господ је Дух: а где је Дух Господњи, онде је слобода. Ми пак сви, откривеним лицем гледајући славу Господњу, преображавамо се у то исто обличје —την αήτήν εικόνα μ,εταμορφούμεθα (= преображавамо се у тај исти лик, у ту исту икону) из славе у славу, као од Господњега Духа”.[1] Но „покривало на срцу” човековом стоји, засењује све што је Божије, и скрива Бога од човека. И оно се скида са срца када човек поверује у оваплоћеног Бога и Господа Христа и обрати се Њему. Α шта је „покривало на срцу”? — То је мали, скучен, тескобан, загушљив свет; свет уског и тесног човековог Ја; свет себичности, у себе затворености. Ту се човек гуши у себи самом, без отвора ка вечном, ка безграничном, ка бесконачном, ка Божанском. Α када поверује у Господа Христа, тада се диже покривало са срца, и он улази у нови свет, свет божански, безгранични, бескрајни — истином, љубављу, правдом, животом, и свим савршенствима. Α кроза све то — свет бесконачнога богочовечанском слободом. Јер тек ту настаје слобода за наше људско срце, за наш људски ум, за наше људско биће: и наше мисли имају пред собом божанску безграничност и бесконачност и вечност, тако и наше осећање, и наша душа, и наша савест, и наша слобода. Ту нема оних тамница греха и страсти, које држе човека, и ум његов, и срце, и савест у — тами, у ропству смрти, пролазности, коначности, загушљивости. Α овде? Овде је она једина истинска, једина права слобода: слобода од греха. Јер је само слобода од греха — истинска слобода. Α то је слобода коју само Једини Безгрешни, Господ Христос, даје,[2] и у њој одржава и наше биће, наш ум, наше срце, наш живот. Он, и Дух његов Свети који обавља у нама дело спасења. Отуда новозаветна, искључиво новозаветна благовест: „Где је Дух Господњи, онде је слобода”,[3] једина истинска слобода. Α све друге, такозване, слободе нису друго до разна обличја ропства. Грех, и све што је од греха, и јесте једино стварно ропство за човека; а Христос, и све што је од Христа, и јесте једина стварна слобода за човека. Стога свети Апостол саветује хришћанима: „Стојте у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити”.[4] Кроз Еванђеље ми људи смо “на слободу позвани”.[5] Само да та слобода наша „не буде на жељу телесну”.[6] „Робови греха”[7] — никада не могу бити истински слободни, нити знају шта је права слобода.

Наша слобода је у бесконачном богоуподобљавању, христоуподобљавању. Пред нама је вечито као идеал и узор Лик Господа Христа: „преображавамо се у тај исти лик, у то исто обличје, у ту исту икону”.[8] Јер је наш крајњи, завршни циљ: уобличити у себи обличје Христово — саобразити се, сауобличити се Христу, охристоличити се, постати христолик.[9] Још пре стварања света, у својој предвечности Бог људе унапред „одреди да буду једнаки обличју Сина његова —ούμμύρφούς της εικόνος τοΰ υιού αύτοϋ (= да буду саобразни лику Сина његова)”.[10] Ради тога им је дато Еванђеље. Α пре свега: ради тога је сам Бог Логос, „који је обличје Бога невидљивога — ος ecтiύ εικών τοϋ Θεοϋ τοϋ άοράτον) (= који је лик Бога невидљивога)”,[11] постао видљиви човек. Да бисмо се саобразили Њему, уподобили, усличили Њему: охристоличили. Како то бива? на који се то начин „преображавамо у тај исти лик”? — Помоћу светих тајни и светих врлина. Свака од њих слика у нама живи лик Христов на темељу оне праисконске христοликости људске природе. У тој првобитној прахристоликости наше природе и таји се Христово праеванђеље. Поставши човек, Господ Христос је објавио то наше праеванђеље у његовој потпуности и савршенству, и тако се добило Христово Еванђеље — „Вечно Еванђеље”.[12] Циљ је човековог постојања да своје праеванђеље преобрази у Христово Еванђеље, и тако му да потребну божанску пуноћу, савршенство и вечност. То наше преображавање је дуг и непрекидан подвиг, јер су у Богочовеку Христу сва божанска савршенства која нам ваља достићи. Јер ми смо позвани да растемо „у човека савршена, у меру раста висине Христове”.[13] И на том путу ми се стално „преображавамо из славе у славу, као од Господњега Духа”.[14] Јер нас Господњи Дух, Дух Свети и води и уводи у сва савршенства Христова. њиме, само Њиме људи постају христолики, и постижу божански циљ свога постојања у свима световима.

Међу свима бићима за које људска мисао зна, човек је, после Бога, најсложеније и најзагонетније и најтајанственије биће: саткано од небеског и земаљског, од духовног и вештаственог, од пролазног и непролазног, од смртног н бесмртног, од временског и вечног. Α центар свих центара у човековом бићу јесте боголикост његове душе. Притом обучене у трошно, земљано тело. Са богопостављеним циљем човеку: васцелог себе преобразити у бесмртно богочовечанско биће, развијајући своје силе и моћи од боголикости до богочовечности, поставши саставни благодатно-органски део Богочовечанског тела Христовог — Цркве. И тако узрастати „у човека савршена, у меру раста висине Христове”.[15] Све то у Богочовечанском телу Цркве води и руководи Дух Свети, остварујући Богочовеком план Тросунчаног Божанства ο човеку. Христозрачни апостол благовести:

„Знамо: када се наша земаљска кућа тела сруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима”.[16]Ми хришћани јасно знамо: живећи у телу, ми живимо у земаљској, земљаној, глиненој кући, која се смрћу руши: али из ње срушене, ми преко моста вере, разапетог између земље и неба над провалијом смрти, прелазимо душом у нашу бесмртну кућу, кућу нерукотворену, вечну на небесима. Јер за живота на земљи, ми градимо своју вечну кућу на небесима, своје вечно обиталиште. Овде живимо, а тамо зидамо; овде ходимо, а тамо све време проводимо. Како, на који начин? Господ нам је казао у Беседи на гори: помоћу сваке еванђелске врлине, којом живимо на земљи, ми зидамо своју вечну кућу на небесима; делајући у нама овде, свете врлине граде наше вечно обиталиште на небу, преносе сва наша блага, све наше драгоцености тамо, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду.[17] Наш је позив на земљи: живећи у пролазном — тећи непролазно, у смртном — бесмртно, у временском — вечно, у земаљском — небеско. Све што је у нама од Христа, од Еванђеља, од еванђелских врлина — вечно је, и узидава се у нашу вечну кућу на небесима. Док смо на земљи, ми зидамо себи у небеском царству вечно боравиште, вечни стан. Који стално живе на земљи Христом Богом, његовим светињама, његовим светим тајнама и светим врлинама, они и изграђују себи у небеском свету своје вечне куће. То су на првом месту Светитељи. Они нас и могу примити „у вечне куће” своје кад осиромашимо.[18] Из тих вечних кућа наших никаква нас зла сила не може истерати, нити нам те вечне куће разорити, јер тамо не досеже ништа зло, ништа сатанско, ништа смртно, ништа рушилачко. По свеистинитој речи саме Истине: „Продајите што имате и дајите милостињу; начините себи торбе које нeћe овештати, ризницу неисцрпну, на небесима, где се лупеж не прикучује нити мољац једе”.[19]

Наше тело, то је наш шатор, наша черга. И ми смо на земљи у пролазном стану, чергари земље, незадржљиви пролазници. Дошли боголиком душом с неба, ми пролазимо кроз тело, и одлазимо на небо, у вечни завичај свој. Зато, и кад живимо у шатору тела свога ми „гледамо на оно што се не види, то јест вечно”,[20] и вечноме стремимо, вечноме служимо, невидљивом хрлимо, небеском кроз земаљско, невидљивом кроз видљиво, божанском кроз човечанско, бесмртном кроз смртно. Иако смо телом од земље, ми живимо боголиком бесмртном душом „у земљаним кућама”.[21] Али, ове земљане куће тела наших неизмерно су важне по нас људе: јер од њих почињемо да постојимо, да сазнајемо себе као људе, да се учимо живети, да се навикавамо битисати у кућама, прво земаљским и земљаним, па онда небеским и небесним.

То осећање и то сазнање чини да се ми хришћани не бојимо смрти, ни оних који нам убијају тело а душу нам не могу убити.[22] Али се бојимо онога који нас може лишити наше вечне куће на небесима. Α то је, ко? — Грех. Јер он лишава човека свега небеског и у души и у телу, а тиме и на земљи и на небу. Он нам парализује и уништава осећање и сазнање нашег небеског порекла и наше небеске завичајности. Он нам помрачава душу, те она не види себе, не зна од чега је, одакле је, ради чега је; поготову не види своје небеско обиталиште. Грехољубив човек обично мисли да је сав од земље, од тела, сав пролазан, сав смртан. Његова је омиљена мисао, слепа мисао: нема бесмртности, нема Бога; нема раја, нема ни пакла; постоји само тело, само материја, само овај свет и овај живот. У ствари, посредно и непосредно грех хоће од човека једно: да верује да не постоји ни Бог ни бесмртност. Чим то наметне човеку, онда за таквог човека и грех престаје бити грешан, па чак постаје и природна ствар, а каткад и природна неопходност. Α Господ Христос је и сишао с неба, и јавио се као небески човек на земљи,[23] да би нама људима показао да смо и ми с неба. И пошто је живео на земљи, Он се опет узнео на небо са телом, да би нам показао да је то и паш пут, пут људи. Ми људи смо и саздани христолике душе, да бисмо били свесни да је Христов пут — наш пут, Христов живот —наш живот, Христово васкрсење — наше васкрсење, Христово вазнесење — наше вазнесење, Христова вечност — наша вечност, Христово царство небеско — наше царство. Зато је чудесни Спаситељ јасно и одлучно објавио благовест, рекавши за своје следбенике: „Од света нису, као ни ја што нисам од света”.[24] — Ето нашег родослова, нашег порекла; исто као и Христово. Он Бог — ми боголики; Он Христос — ми христолики; Он Богочовек ради нас: да би нас потпуно охристовио, охристоличио, обогочовечио, обожио. Зато се Он, уистини Једини Човекољубац, и моли за своје следбенике Оцу небеском: „Оче, xoћy да и они које си ми дао буду са мном где сам ја; да виде славу моју коју си ми дао”.[25] Отуда је и крајњи циљ следбеника Христових — њихово јединство у Христу Богу, и вечни живот у Тројичном Божанству: „Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби; да и они у нама једно буду. Да буду једно као ми што смо једно. Ја у њима и ти у мени, да буду сасвим у једно”.[26] — Ето и вечне куће наше и вечног живота нашег: живети у Светој Тројици. Каква чаробна вечност, какво неисказано блаженство, каква опојна красота те нерукотворене куће наше на небесима! Али то постаје наше под једним условом: ако ми за живота на земљи помоћу светих еванђелских тајни и светих еванђелских врлина постанемо обитељ Свете Тројице.[27] Зато се ο светитељима, који су у најпунијој мери испунили свете заповести Христове, обично говори у црквеним молитвама да су постали обитељ Свете Тројице.

Ми људи, земнородна бића, разапети смо између два света, између неба и земље: земљано тело вуче κ земљи, небеска душа вуче κ небу. Та распетост је нарочито страшна, откако је грех свестрано огреховио тело и све телесно, и приковао за земљу; и откако смрт царује у свету човечанском. То хришћани снажно oceћajy. Искушеља са свих страна, и споља и изнутра: споља, од света и демона, изнутра — од наших сласти и страсти, злих навика и грешних успомена_; нечистих помисли и грехољубивих жеља. И души небеској и небочежњивој тешко је и тескобно у малом и грехопотлаченом телу, и она се кроз уздахе отима ка горњем, небеском свету, ка царству Христовом, ка својој вечној кући, кући од Бога, нерукотвореној на небесима. Зато је христочежњиви апостол пун уздисајне благовести: „Стога у овоме (телу) уздишемо, желећи обући се у свој небески стан”.[28] Уздишемо у овом земљаном стану нашем — телу, у овом глиненом шатору. Α уздишемо и у овом земаљском свету, који је такође сав глинен, земљан, тесан, тескобан.

Тело је тешко души, нарочито тешко када је испуњено оловом греха и тучем смрти. Α смрт царује у нама кроз грехе и грехољубље. Али, ма како ми волели грех, боголика и небочежњива суштина душе ипак oceћa тежину од њега, уздише и тужи, само да се што пре ослободи њега. Видовити за све грехе своје, као и за грехе света и твари, хришћани — како се oceћajy у овом свету? Тужно н уздисајно, јер се све патње и сви болови света сливају у њихове осетљиве и саосетљиве душе, и они уздишу уздасима свих твари и бића, кажњених болестима и смрћу због људског греха. Зато свети апостол, облагодаћени свесаосетљивац, и изјављује у име свих хришћана: „Ми сами у себи уздишемо, чекајући избављења телу свом”.[29] Својим грехопадом људи су увукли овај свет у такве муке, у такав пакао, да се у нама хришћанима: „сам Дух Свети моли за нас уздисањем неисказаним”.[30] У таквом свету, природно, хришћани уздишу: „желећи се обући у свој небески стан”, који је од Бога, и од наших уздаха и молитава, постова и милостиња, љубави и трпљења, и осталих еванђелских расположења. Тај небески стан је прави завичај небочежњиве душе људске, која је сва пореклом с неба. Све што је у хришћанину Христово, вуче га ка Господу Христу на небесима; све што је небеско, вуче га ка небу; све што је божанско, вуче га ка Богу. Кроз све то он непрестано уздише за вечним обиталиштем својим, за вечном кућом својом, нерукотвореном, од Бога, на небесима. И тело његово је уздисалиште, у коме душа његова стално уздише за оним, Христовим, небесним светом, где је њена права, вечна отаџбина.

Без тог небеског стана хришћанин се осећа го, необучен у своје вечне хаљине, које никаква смрт ни грех не може подерати, ни овештати, ни састарити. Тело, у коме је обучена душа његова на земљи, раздерано је као завеса од мољаца грехова и црва страсти. И осећа хришћанин да то није одећа достојна душе небеске и богочежњиве. У ствари, то су рите, у које је обучена небеска царица. Зар да јој не буде мука од тих рита? њој приличи само боготкана хаљина, саткана од Бога преко нашег труда помоћу небесних врлина еванђелских. У ту одећу ми се хришћани облачимо својим еванђелским подвизима. Душа, обуче ли себе у непрекидну молитву, гле, обукла се у свој небески стан: није гола, да би је искушења и страсти и демони сатирали, злостављали, рушили. Исто тако, обуче ли себе у еванђелску љубав, кротост, трпљење, смерност, пост, доброту, милостивост, свим тим она облачи себе у блиставе и бесмртне и вечне хаљине небеске, нераскидљиве и неподериве и нестариве, јер су од материје коју ни мољци ни црви не могу нагристи, ни лупежи украсти. Једино обучен у свој небески стан, човек се не осећа на земљи го, тојест не стиди се што је човек: савладао је своје страсти и грехе, и душу и тело потчинио еванђелским законима живота, те зна куда иде, ради чега живи, и због чега се подвизава. Зато свети апостол и вели: „Само да се обучени, не голи нађемо”.[31] Не обуче ли душу своју у небески стан, зар се хришћанин, и човек уопште, не осећа го, односно, зар се његова душа, та царица небеска, не осећа нага, изложена напастима свих смрдљивих страсти, грехова и смрти? Не обучемо ли себе, и тело и душу и савест у небеске врлине еванђелске, у њихове свете божанске силе, онда и тело наше и душа наша и савест наша лако постају плен нечистих мисли, прљавих осећања, убитачних искушења, уопште свих видљивих и невидљивих непријатеља рода људског. Без еванђелских врлина, ми смо без штита и оклопа, без „свеоружја Божјег”, и свака нас стрела зла и искушења може устрелити, ранити, па и убити.[32] Α човек? Човек је сав, и телом и душом, саздан за бесмртност и живог вечни.[33] И Господ Христос је дошао да спасе целог човека, и душу и тело његово, зато је и узео на себе не само душу човечију него и тело: да обојима да бесмртност и живот вечни. Као Спаситељ целога човека, Он спасава и душу и тело од смрти и греха, зато је и васкрсао телом, и узнео се са телом; и тако осигурао спасење и бесмртност и телу и души људској. Отуда је наш хришћански циљ: да и тело и душу обучемо у Христову бесмртност. То све бива када постанемо чланови тела Христовог, Цркве. Онда се облачимо у Христа крштењем, светим Причешћем, и осталим светим тајнама и светим врлинама: облачимо тело на тело и душу на душу, смртно у бесмртно. Стога свети апостол благовести:

„Јер будући у овоме телу, уздишемо оптерећени; јер нећемо да се свучемо, него да се преобучемо (= него да земаљско обучемо у небеско), да живот прогута смртно”.[34]Када то у нама „живот прогута смртно”? — Када се у Христа крстимо, када се Господом Христом причешћујемо. Тада све што је у нама смртно облачи се у бесмртно: тело се облачи у своју бесмртност, и душа се облачи, и савест се облачи. Ми се у ствари онда преоблачимо: свлачимо са себе све греховно, смртно, пролазно, и облачимо одећу непролазности и нетрулежности, одећу бесмртности и вечности. Када је она на нама, ми никада нећемо бити голи, тојест никада се наше људско неће лишити божанског, наше земаљско — небеског. Јер човек без Бога, човечја природа без Божје природе, то и јесте голотиња. При таквој голотињи, ми смо незаштићени и изложени свакој порузи и сраму: непријатељске силе нас могу лако и осрамотити, и ранити, и везати, и поробити, и сатрти.

Наш је позив “да на земаљско обучемо небеско”, тојест све наше људско, човечанско обучемо у Христово, у богочовечанско, у божанско. Α то чинимо помоћу светих еванђелских тајни и врлина: свака од њих облачи и душу и савест и тело наше у понешто божанско, бесмртно, небеско, вечно. Тако: еванђелска смиреност, усели ли се у човекову душу кроз његов лични напор, постепено потискује из душе гордост, такав грех који усмрћује у души многа осећања; и потискујући гордост, она потискује смрт и смртно, и облачи душy у смирена еванђелска осећања: преоблачи је у небеску одећу, у небески стан. И она се не осећа ни гола, ни оптерећена. Тако исто бива када се у душу људску уселе и остале еванђелске врлине: покајање, молитве, пост, љубав, милосрђе, и друге. Помоћу њих ми на земаљско облачимо небеско, постепено обесмрћујемо себе, охристовљујемо себе, обогочовечујемо себе. Јер, шта је хришћанство? То је живљење у Богочовечанском телу Христовом — Цркви, савлађивање свих смрти у себи, и постепено обесмрћивање свега себе: и душе и савести и тела. То је увек троструки подвиг и тространа борба: борба са смртима, са гресима, са ђаволима. И увек трострука победа: над смрћу, над грехом, над ђаволом. Зато се Спаситељев спасоносни подвиг и састојао у томе: у победи над грехом, смрћу и ђаволом. Ма шта хришћанин радио, он се у ствари непрестано хрве са ова три своја непријатеља. И нема вишег, ни другог, циља за њега осим овога: да победи грех, смрт и ђавола. Τу је циљ хришћанства, јер то циљ човечанства, пошто је човек створен за безгрешност, за бесмртност, за Бога. Α остварење тога циља могуће је само победом над грехом, смрћу и ђаволом. Ту истоциљност И једноциљност хришћанства и човечанства богомудри апостол и наглашава. Јер хришћанство својим Богочовечанством и јесте једина права човечност, право човечанство: оно даје људима богочовечанске свепобедне силе да остваре оно ради чега је човечанство и створено. Стога Свети апостол и благовести:

НАПОМЕНЕ:

[1] 2 Кор. 3, 17—18.

[2] Јн. 8, 32—36.

[3] 2 Кор. 3, 17.

[4] Гал. 5, 1.

[5] Гал. 5, 13.

[6] Гал. 5, 13.

[7] Рм. 6, 20.

[8] 2 Кор. 3, 18.

[9] Ср. Гал. 4, 19.

[10] Рм. 8, 29.

[11] Кол. 1, 15.

[12] Откр. 14, 6.

[13] Еф. 4, 13.

[14] 2 Кор. 3, 18.

[15] Еф. 4, 13.

[16] 2 Кор. 5, 1.

[17] Ср. Мт. 6, 19—20.

[18] Ср. Лк. 16, 9. 4

[19] Лк. 12, 39.

[20] 2 Кор. 4, 18.

[21] Јова 4, 19.

[22] Мт. 10, 28.

[23] Ср. I Кор. 15, 47—49.

[24] Јн. 17, 17. 14.

[25] Јн. 17, 24.

[26] Јн. 17, 21. 22. 23.

[27] Ср. Гл. 3, 27; 2, 20; Јн. 14, 23. 20. 21. 17.

[28] 2 Кор. 5, 2.

[29] Рм. 8, 23.

[30] Рм. 8, 26.

[31] 2 Кор. 5, 3.

[32] Ср. Еф. 6, 11—18.

[33] Ср. Прем. Сол. 2, 23.

[34] 2 Кор. 5, 4.