NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

„Jedino potrebno“

 

Šta je korisno za čoveka? Samo ono što mu je potrebno u obadva sveta. Jer mu je jedino to od večne koristi. Sve ostalo je štetno po čoveka. Od večne koristi je čoveku samo ono što je božansko i besmrtno, večno i bogočovečno. Sv. Zlatoust blagovesti: Nama je korisno ono što je vrlinsko — τύ τnς άρετης; a sve ostalo je potpuno nekorisno. Ono što je korisno po nas, to je vrlina, i život u vrlinama.[1] U stvari, mi tek od Hrista znamo šta je potrebno, „jedino potrebno“, za ljudsko biće u obadva sveta. Šta je to? — Bogočovek Hristos i njegovo sveto Evanđelje. Jer je to ono što nam ni smrt ni đavo ne mogu uzeti ni u ovom ni u onom svetu.[2] Na ovoj pomračenoj zvezdi Bogočovek Hristos je jedino nepogrešivo merilo potrebno i korisno za ljude. Potrebno je, korisno je samo ono što je bogočovečansko, evanđelsko. Jer samo to daje čoveku večnu blagovest, večnu radost, večni život, večno blaženstvo. Sve što nije od Hrista Boga — štetno je po čoveka. Α to je? Greh, smrt, zlo, pakao. U stvari: greh. Jer je u grehu i smrt i zlo i pakao. U većoj ili u manjoj meri to troje je uvek od greha i uvek u grehu. U svakom grehu uvek ima i smrti i zla i pakla. Nikada ništa grehovno nije korisno po čoveka, već uvek štetno i ubitačno. Postoji li registar korisnog i potrebnog? Postoji: Evanđelje Hristovo. To je jedina preporučljiva utilitaristička filosofija u ovom svetu. Jer je u Evanđelju samo ono što služi na večnu korist čoveku u obadva sveta. Ko ne priznaje sveto Evanđelje, ne radi ništa što je istinski korisno po njega samog, i po ljude uopšte. Čovek se neće ogrešiti ο sebe i bližnjeg, jer neće naškoditi ni sebi ni bližnjem, jedino ako živi po Evanđelju. U Evanđelju je sve sveto i sve božansko, stoga i sve korisno po čoveka. Jer samo ono što je sveto, uistinu je i korisno za čoveka. Sveto je uvek od Svetoga. Prvenstveno, od Duha Svetoga. Stoga sveti apostol objavljuje blagovest: „U svakome se projavljuje Duh na korist“.[3] Sve što je od Svetoga Duha, to i jeste korisno za ljude i u ovom i u onom svetu. Jer sve što je od Njega, vezuje čoveka sa večnim životom, i večnim Evanđeljem koje važi za sve svetove. Ako je do mudrosti, Duh Sveti daje mudrost čoveku koja mu je od večne koristi u obadva sveta; ako je do istine, Duh Sveti daje istinu čoveku koja mu je od večne koristi u obadva sveta; ako je do znanja — isto tako; ako je do vere, do ljubavi, do molitve, do čudotvorstva, do proroštva, do pravednosti, do ma čega evanđelskog — sve to daje Duh Sveti, i zato je sve to od večne koristi čoveku u obadva sveta. „Jednome se daje Duhom reč mudrosti“,[4] zato što je Duh Sveti — Duh mudrosti. Ko Njega ima, božanski je mudar. Primer: Sveti Arhiđakon Stefan: pun Duha Svetoga i mudrosti, zato „ne mogahu protivstati mudrosti i Duhu kojim govoraše“.[5] Bogomudri apostol naziva Duha Svetog Duhom mudrosti i otkrivenja, jer kazuje i otkriva najveću tajnu svih svetova: Bogočoveka Hrista i Crkvu njegovu.[6] U Crkvi, kao Bogočovečanskom telu Hristovom, „sakrivene su sve riznice mudrosti i znanja“.[7] I kroz Crkvu se obznanjuje „mnogorazlična mudrost Božja“ ne samo ljudima na zemlji nego i svetim Anđelima na nebu.[8] Jedino ta mudrost zna smisao neba i zemlje, života i sveta. Razlivena kao logosna sila u svetu, ta se mudrost u svoj punoći svojoj javila u licu Bogočoveka Hrista, te je On „mudrost od Boga“ i „mudrost Božja“.[9] Tu mudrost Božju, koja zna Boga i dubine Božije, daje Duh Sveti, Duh mudrosti. I mi primismo tog Duha „koji je od Boga, da znamo šta nam je darovano od Boga“ u Hristu Isusu, darovano i u ovom vidljivom i u onom nevidljivom svetu.[10] I znanje, istinsko znanje je dar Svetoga Duha; ono se i daje „po istome Duhu“.[11] Uοpšte, duh ljudski je duholiki odražaj Duha Svetoga. Osim greha, sve je u duhu ljudskom od Duha Svetoga. I sama svest. Zato je duh ljudski na svima stupnjima svoga bogočežnjivog usavršavanja i razvića ustremljen Duhu Svetom, kao idealnom savršenstvu duhovnog i svetog. Po suštini svojoj znanje je od Duha Svetog. Zato se Njime i daje, od začetka do završetka. Ali se daje za svetost i radi svetosti. Najsvetiji ljudi su najispunjeniji Duhom Svetim, zato i poseduju istinsko, božansko, večno znanje. Pomoću svetog života duh se ljudski sjedinjuje sa Duhom Svetim, koji mu i daje „reč znanja“,[12] i samo znanje. Pravo znanje se stiče i uvećava svetošću, svetim vrlinama. Ono se začinje od njih, i raste pomoću njih u neslućene božanske beskrajnosti. Bez svetih vrlina, znanje je nekorisno. „Ako imam sva znanja“, a nemam svete vrline — „ništa sam“.[13] Sveto, duhovno znanje ima svoj božanski ukus; ili, kako sveti apostol kaže, božanski miris. „Miris znanja“ je u Hristu Isusu, jer je u njemu znanje dobilo svoju božansku vrednost i draž i opojnost.[14] Otuda su u Bogočovečanskom telu njegovom, Crkvi, „sve riznice znanja sakrivene“.[15] I one se otvaraju i daju za sveti život u Crkvi. Živeći u Crkvi, ljudi žive u Gospodu Hristu, i obogaćuju se „u svakoj reči i u svakom znanju“.[16]

I vera je dar Svetoga Duha, zato se i daje Duhom Svetim.[17] Zašto je i vera dar? Zato što obuhvata Bogočoveka Hrista i njegovo večno Evanđelje. Α oni se ne mogu ni poznati, ni usvojiti bez neposrednog blagodatnog dejstva Duha Svetoga. Zašto? Zato što je u njima sve božansko, i nadnebesno, i večno, i bogočovečno, i sveto, i bezgranično. Njima vodi, i u njih uvodi samo Duh Sveti, koji je „Duh Istine“, i stoga nam kazuje svu istinu ο Gospodu Hristu i njegovom večnom Evanđelju.[18] Vera je „plod Duha Svetoga“.[19]Zato se Hristos verom useljuje u srca ljudska.[20] Začetnik i svršitelj vere je sam Gospod Hristos.[21] Stoga je evanđelsko i nepogrešivo merilo svega ovo: „Što god nije od vere — greh je“.[22] Α posvedočena je istina i ova blagovest: „Vera je naša pobeda koja pobedi svet“.[23]

„Dar isceljivanja“ od svih bolesti, i duhovnih i telesnih, dar je Duha Svetoga. Bolesti, i duhovne i telesne, posledica su greha. Ušavši u prirodu ljudsku, greh ju je razboleo svu, razboleo i dušu i telo. Bolesti duhovne, kad se ugnezde, izazivaju smrt duše; a telesne su izazvale smrt tela. Učovečivši se, Gospod Hristos je iscelio ljudsku prirodu od obostranih bolesti, i od dvostruke smrti. Ko se Njemu saovaploti, isceljuje se od svih bolesti i od svih smrti. To saovaploćavanje biva Duhom Svetim. Razlivajući Svoje blagodatne sile po biću ljudskom, Duh Sveti isceljuje od ovih bolesti duhovnih i telesnih. „Dar isceljivanja“ je sastavni deo Evanđelja spasenja. U samoj stvari, u tome se i sastoji spasenje. Zato Spasitelj, šaljući svoje apostole na prvu propoved Evanđelja, daje im ovaj dar: da isceljuju od svake bolesti i svake nemoći.[24] Daje im ono što sam ima u izobilju, i zajedno sa Ocem i Duhom Svetim čini radi spasenja sveta. Isceljenje, to je ozdravljenje duše od greholjublja, od slastoljublja. Šta je zdravlje duše? — Otsustvo greha, a prisustvo u duši božanskog, besmrtnog, večnog: življenje bogolikošću i radi bogolikosti. Α bolest duše, šta je? — Prisustvo greha, strasti, svega zlog, svega đavolskog. Isceljuje se duša obezgrešenjem, osvećenjem, obogočovečenjem. Zdrava duša živi Bogom, i radi Bogu. Bolesna duša živi grehom, u slastima i radi slasti. Što važi za zdravlje i bolest duše, važi i za zdravlje i bolesti tela. Jer je i telo ljudsko sazdano za besmrtnost i život večni. I ono je od Gospoda i radi Gospoda, jer je i ono sazdano Bogom Logosom i za Boga Logosa.[25]

Čudotvorstvo je dar Duha Svetoga.[26] Šta je čudotvorstvo? To je tvorenje volje Božje u carstvu nužnosti, neophodnosti, tvorenje pomoću svemudrih i svemoćnih sila božanskih. Pomoću njih vladati Bogom u svetu čovečanskom i veštastvenom. Greh nas je toliko udaljio i otuđio od Boga, da nam je neposredna delatnost Boga i božanskih sila u našem svetu postala nešto neobično, i tuđe, i nadprirodno, pa čak i neprirodno. U samoj stvari, srž same vidljive prirode je nadprirodna; nadprirodnost je duša prirodnog, duša prirode. Šta je norma i normativ prirodnog? Bogočovek Hristos. Što god je On bio i činio, to je u stvari prirodno, iako je sve to u suštini nadprirodno. Prirodno je nadprirodno, i nadprirodno je prirodno za bezgrešnog. Α čovek je i bio sazdan takvim. Do grehopada, do Adama nije bilo čudo: neprestano opštiti s Bogom, gospodariti prirodom i njenim zakonima, vladati zemljom i stvorovima i stvarima što su na njoj. Ali, kada je greh ušao u njegovo biće, i pomračio ga, i odvojio od Boga, i daleko odgurnuo od čoveka sve što je božansko, onda je postepeno Bog počeo da biva čoveku tuđ i neobičan, nadprirodan i neprirodan, dok najzad neposredna delatnost Božja u našem svetu nije postala za naše pomračeno, ogrehovljeno, ođavoljeno saznanje — čudo. Evanđelskim čudotvorstvom mi se vraćamo pravoj prirodnosti prirode, njenoj bogozdanoj suštini. Činiti čuda, za Bogočoveka Hrista je sasvim prirodno. Za nas — nadprirodno; a za nevernike — neprirodno. Zato i odbacuju čudesa. Misle u umuju „opoganjenim umom“,[27] i po zakonima ogrehovljene logike. Zato i ne shvataju tajnu prirode i prirodnog. Samo ljudi koji imaju „um Hristov“[28] shvataju pravilno i prirodu i nadprirodu, i razumeju svu čudotvornu delatnost Hristovu kao prirodnu i logičnu. To evanđelsko čudotvorstvo je dar Hristov rodu ljudskom, dar Hristov preko Duha Hristovog, Duha Svetog. Njime se naš zemaljski svet izjednačuje sa nebeskim svetom, gde u potpunosti vlada volja Božija: „Da bude volja tvoja i na zemlji kao što je na nebu“. — To carstvo je carstvo prave slobode, jer je carstvo blagodati, carstvo Duha Svetoga. „A gde je Duh — onde je sloboda“:[29] ne okovi neophodnosti. Sloboda: za sve što je Božije i Božansko. Zato je za svetitelje Božje, koji su pomoću evanđelskih podviga ispunili sebe Duhom Svetim, činiti čuda — sasvim prirodno. U stvari, to i jeste jedino prirodno: živeti i delati Bogom neprestano. Α to i jeste neprekidno čudotvorstvo. Hristov čovek tako i živi u ovom svetu: sav je u Bogu, sav živi Bogom i po Bogu. Stoga mu je sve Božansko — prirodno i neophodno. Α neprirodno mu je sve što je protivbožansko, neevanđelsko, grehovno, đavolsko. Kada se duh ljudski „sarastvori“ sa Duhom Svetim, on tek onda pravilno shvati i prirodu, i delatnost Božju u prirodi. I tek onda on oseća i uviđa da je Bog ne samo Tvorac prirode, nego i Svedržitelj i Promislitelj, koji neprestano dela u prirodi i vascelom svetu. Po reči sveistinitog Boga i Spasitelja našeg, Gospoda Hrista: „Otac moj dosada dela —, i ja delam.[30]

Proroštvo je dar Duha Svetoga.[31] Šta je proroštvo? Božansko predznanje, predviđanje, pretskazanje ο stvarima i događajima budućnosti. Po svemudrom promislu Božjem ovaj se dar daje svetim ljudima. Sveti život osposobi dušu i saznanje za sagledanje Božanske delatnosti u sadašnjosti i budućnosti. Tako, proroštvo „ne biva po svome kazivanju“, tojest po ljudskoj pameti i reči, niti po ljudskoj volji, „nego naučeni od Svetoga Duha govoriše sveti Božji ljudi“.[32] Čisto, sveto srce vidi Boga, i sve što je Božije u svetovima, u sadašnjosti i budućnosti. Iako je dar Duha Svetoga, proroštvo se daje za svetost, za sveti život u veri; zato i biva „po meri vere“.[33]

„Razlikovanje duhova“ je dar Duha Svetoga.[34] Šta je to? To je sposobnost kojom čovek raspoznaje i u velikome i u malome ono što je od Boga i ono što je od đavola, i sve što je između toga. Drugim rečima, to je razlikovanje dobra i zla u svemu, u svakome, u svačemu, i u svetu kao celini. Samo pri tom daru čovek sa sigurnošću i do tančina zna i raspoznaje i dobro i zlo. Α ovaj dar se daje za velike podvige, za istrajno življenje u evanđelskim vrlinama.[35] Ovaj dar je veoma potreban, jer se u našem čovečanskom svetu đavo tako vešto prikriva i maskira, da ga je teško, a katkad i nemoguće raspoznati. Naročito kad se pretvara u anđela svetla.[36] Otuda se i zlo, vešto izdaje za dobro. Tajna zla je neobično zagonetna i vrlo lukava.[37] Zato je dar za razlikovanje duhova neophodan u Crkvi. Bez njega se Crkva ne bi mogla snaći među tolikim veštim bogoborcima, lažnim učiteljima i lukavim jereticima koji kidišu na nju.

„Različni jezici“ je dar Duha Svetoga,[38] prvi dar njegov Crkvi na dan Svete Pedesetnice. Tim darom je najpre Duh Sveti objavio i posvedočio svoje prisustvo u Crkvi. Različni jezici su nastali na zemlji od vavilonskog bogoborstva. Duh Sveti je ujedinitelj i objasnitelj tih jezika: On objavljuje jedno Evanđelje spasenja na raznim jezicima, i tako sve ljude i narode ujedinjuje u Gospodu Hristu i njegovom Evanđelju. To nam molitvena misao Crkve bogomudro svedoči kroz kondak Svete Pedesetnice. Dar različnih jezika pokazuje svu bezgraničnu ljubav Trosunčanog Gospoda prema svima ljudima svih naroda, kako niko ne bi ostao u tami neznanja, nebogopoznanja, neznaboštva.

„Tumačenje jezika“ je takođe dar Svetoga Duha.[39] Uοpšte, tajna govora i jezika je božanskog porekla. Zato se bez Boga ne može dostojno objasniti. To i čini Bog Duh Sveti, dajući sile i moći za tumačenje jezika. Na svakom jeziku Duh Sveti objašnjava Gospoda Hrista: njegovo Evanđelje cpasenja, eda niko ne bi ostao van te sile koja spasava od greha, smrti i đavola. Duhovski „ognjeni jezici“ su jedino logično objašnjenje svih jezika što u svetu postoje. Na svakome od njih govori Bog „veličija“ svoja. Nijedan jezik nije odbačen, nije prezren, nije nedostojan da bude jezik kojim Bog govori.

„Sve ovo čini jedan i isti Duh, razdeljujući svakome posebno kako hoće“.[40] Svi su duhovni darovi od Duha Svetoga. Ma kako ih posmatrali svi su oni iz istoga izvora. Svaki od njih, uzet posebno, premaša ljudske sile, i ukazuje na Božanstvo Duha Svetoga kao na svoj izvor. Iako različni, oni sačinjavaju divnu bogočovečansku celinu i harmoniju. Razdeljujući ih, Duh Sveti ih razdeljuje po svojoj svemudroj promisliteljskoj volji. Tu je sve božanski mudro, i pravedno, i celishodno.

 


NAPOMENE:

[1] 1 Cor. Homil. XXIX, 6; Ρ. gr. t. 61, col. 248. 249.

[2] Cp. Lk. 10, 42; 12, 33—34; Mt. 6, 19—21.

[3] 1 Kop. 12, 7.

[4] 1 Kor. 12, 8.

[5] D. A. 6, 3. 10.

[6] Sr. Ef. 1, 17—23.

[7] Kol. 2, 3.

[8] Sr. Ef. 3, 10.

[9] Sr. 1 Kor. 1, 30. 24.

[10] Sr. 1 Kor. 2, 6. 10. 12.

[11] 1 Kor. 12, 8

[12] 1 Kor. 12, 8.

[13] 1 Kor. 13, 2.

[14] 2 Kor. 2, 14.

[15] Kol. 2, 3.

[16] Kor. 1, 5; Sr. Ef. 1, 8.

[17] Kor. 12, 9.

[18] Sr. Jn. 16, 13—14.

[19] Gal. 5, 22.

[20] Ef. 3, 17.

[21] Jevr. 12, 2.

[22] Rm 14, 23.

[23] 1 Jn. 5, 4.

[24] Mt. 10, 1.

[25] Sr. Kol. 1, 16; Jn. 1, 3—4; 1 Kor. 6, 13—17.

[26] 1 Kor. 12, 10.

[27] Tit. 1, 15.

[28] 1 Kor. 2, 16

[29] 2 Kor. 3, 17

[30] Jn. 5, 17.

[31] 1 Kor. 12, 10.

[32] 2 Petr. 2, 20. 21.

[33] Rm. 12, 6.

[34] 1 Kor. 12, 10.

[35] Sr. Jevr. 5, 14.

[36] Sr. 2 Kor. 11, 14.

[37] Sr. 2 Sol. 2, 7. 9.

[38] 1 Kor. 12, 10.

[39] 1 Κor. 12, 10.

[40] 1 Κor. 12, 11.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *