Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

“Једино потребно”

 

Шта је корисно за човека? Само оно што му је потребно у обадва света. Јер му је једино то од вечне користи. Све остало је штетно по човека. Од вечне користи је човеку само оно што је божанско и бесмртно, вечно и богочовечно. Св. Златоуст благовести: Нама је корисно оно што је врлинско — τύ τnς άρετης; а све остало је потпуно некорисно. Оно што је корисно по нас, то је врлина, и живот у врлинама.[1] У ствари, ми тек од Христа знамо шта је потребно, „једино потребно”, за људско биће у обадва света. Шта је то? — Богочовек Христос и његово свето Еванђеље. Јер је то оно што нам ни смрт ни ђаво не могу узети ни у овом ни у оном свету.[2] На овој помраченој звезди Богочовек Христос је једино непогрешиво мерило потребно и корисно за људе. Потребно је, корисно је само оно што је богочовечанско, еванђелско. Јер само то даје човеку вечну благовест, вечну радост, вечни живот, вечно блаженство. Све што није од Христа Бога — штетно је по човека. Α то је? Грех, смрт, зло, пакао. У ствари: грех. Јер је у греху и смрт и зло и пакао. У већој или у мањој мери то троје је увек од греха и увек у греху. У сваком греху увек има и смрти и зла и пакла. Никада ништа греховно није корисно по човека, већ увек штетно и убитачно. Постоји ли регистар корисног и потребног? Постоји: Еванђеље Христово. То је једина препоручљива утилитаристичка философија у овом свету. Јер је у Еванђељу само оно што служи на вечну корист човеку у обадва света. Ко не признаје свето Еванђеље, не ради ништа што је истински корисно по њега самог, и по људе уопште. Човек се неће огрешити ο себе и ближњег, јер неће нашкодити ни себи ни ближњем, једино ако живи по Еванђељу. У Еванђељу је све свето и све божанско, стога и све корисно по човека. Јер само оно што је свето, уистину је и корисно за човека. Свето је увек од Светога. Првенствено, од Духа Светога. Стога свети апостол објављује благовест: “У свакоме се пројављује Дух на корист”.[3] Све што је од Светога Духа, то и јесте корисно за људе и у овом и у оном свету. Јер све што је од Њега, везује човека са вечним животом, и вечним Еванђељем које важи за све светове. Ако je до мудрости, Дух Свети даје мудрост човеку која му је од вечне користи у обадва света; ако је до истине, Дух Свети даје истину човеку која му је од вечне користи у обадва света; ако је до знања — исто тако; ако је до вере, до љубави, до молитве, до чудотворства, до пророштва, до праведности, до ма чега еванђелског — све то даје Дух Свети, и зато је све то од вечне користи човеку у обадва света. „Једноме се даје Духом реч мудрости”,[4] зато што је Дух Свети — Дух мудрости. Ко Њега има, божански је мудар. Пример: Свети Архиђакон Стефан: пун Духа Светога и мудрости, зато “не могаху противстати мудрости и Духу којим говораше”.[5] Богомудри апостол назива Духа Светог Духом мудрости и откривења, јер казује и открива највећу тајну свих светова: Богочовека Христа и Цркву његову.[6] У Цркви, као Богочовечанском телу Христовом, „сакривене су све ризнице мудрости и знања”.[7] И кроз Цркву се обзнањује „многоразлична мудрост Божја” не само људима на земљи него и светим Анђелима на небу.[8] Једино та мудрост зна смисао неба и земље, живота и света. Разливена као логосна сила у свету, та се мудрост у свој пуноћи својој јавила у лицу Богочовека Христа, те је Он „мудрост од Бога” и „мудрост Божја”.[9] Ту мудрост Божју, која зна Бога и дубине Божије, даје Дух Свети, Дух мудрости. И ми примисмо тог Духа “који је од Бога, да знамо шта нам је даровано од Бога” у Христу Исусу, даровано и у овом видљивом и у оном невидљивом свету.[10] И знање, истинско знање је дар Светога Духа; оно се и даје „по истоме Духу”.[11] Уοпште, дух људски је духолики одражај Духа Светога. Осим греха, све је у духу људском од Духа Светога. И сама свест. Зато је дух људски на свима ступњима свога богочежњивог усавршавања и развића устремљен Духу Светом, као идеалном савршенству духовног и светог. По суштини својој знање је од Духа Светог. Зато се Њиме и даје, од зачетка до завршетка. Али се даје за светост и ради светости. Најсветији људи су најиспуњенији Духом Светим, зато и поседују истинско, божанско, вечно знање. Помоћу светог живота дух се људски сједињује са Духом Светим, који му и даје “реч знања”,[12] и само знање. Право знање се стиче и увећава светошћу, светим врлинама. Оно се зачиње од њих, и расте помоћу њих у неслућене божанске бескрајности. Без светих врлина, знање је некорисно. „Ако имам сва знања”, а немам свете врлине — „ништа сам”.[13] Свето, духовно знање има свој божански укус; или, како свети апостол каже, божански мирис. „Мирис знања” је у Христу Исусу, јер је у њему знање добило своју божанску вредност и драж и опојност.[14] Отуда су у Богочовечанском телу његовом, Цркви, „све ризнице знања сакривене”.[15] И оне се отварају и дају за свети живот у Цркви. Живећи у Цркви, људи живе у Господу Христу, и обогаћују се „у свакој речи и у сваком знању”.[16]

И вера је дар Светога Духа, зато се и даје Духом Светим.[17] Зашто је и вера дар? Зато што обухвата Богочовека Христа и његово вечно Еванђеље. Α они се не могу ни познати, ни усвојити без непосредног благодатног дејства Духа Светога. Зашто? Зато што је у њима све божанско, и наднебесно, и вечно, и богочовечно, и свето, и безгранично. Њима води, и у њих уводи само Дух Свети, који је “Дух Истине”, и стога нам казује сву истину ο Господу Христу и његовом вечном Еванђељу.[18] Вера је „плод Духа Светога”.[19]Зато се Христос вером усељује у срца људска.[20] Зачетник и свршитељ вере је сам Господ Христос.[21] Стога је еванђелско и непогрешиво мерило свега ово: „Што год није од вере — грех је”.[22] Α посведочена је истина и ова благовест: “Вера је наша победа која победи свет”.[23]

„Дар исцељивања” од свих болести, и духовних и телесних, дар је Духа Светога. Болести, и духовне и телесне, последица су греха. Ушавши у природу људску, грех ју је разболео сву, разболео и душу и тело. Болести духовне, кад се угнезде, изазивају смрт душе; а телесне су изазвале смрт тела. Учовечивши се, Господ Христос је исцелио људску природу од обостраних болести, и од двоструке смрти. Ко се Њему саоваплоти, исцељује се од свих болести и од свих смрти. То саоваплоћавање бива Духом Светим. Разливајући Своје благодатне силе по бићу људском, Дух Свети исцељује од ових болести духовних и телесних. „Дар исцељивања” је саставни део Еванђеља спасења. У самој ствари, у томе се и састоји спасење. Зато Спаситељ, шаљући своје апостоле на прву проповед Еванђеља, даје им овај дар: да исцељују од сваке болести и сваке немоћи.[24] Даје им оно што сам има у изобиљу, и заједно са Оцем и Духом Светим чини ради спасења света. Исцељење, то је оздрављење душе од грехољубља, од сластољубља. Шта је здравље душе? — Отсуство греха, а присуство у души божанског, бесмртног, вечног: живљење боголикошћу и ради боголикости. Α болест душе, шта је? — Присуство греха, страсти, свега злог, свега ђаволског. Исцељује се душа обезгрешењем, освећењем, обогочовечењем. Здрава душа живи Богом, и ради Богу. Болесна душа живи грехом, у сластима и ради сласти. Што важи за здравље и болест душе, важи и за здравље и болести тела. Јер је и тело људско саздано за бесмртност и живот вечни. И оно је од Господа и ради Господа, јер је и оно саздано Богом Логосом и за Бога Логоса.[25]

Чудотворство је дар Духа Светога.[26] Шта је чудотворство? То је творење воље Божје у царству нужности, неопходности, творење помоћу свемудрих и свемоћних сила божанских. Помоћу њих владати Богом у свету човечанском и вештаственом. Грех нас је толико удаљио и отуђио од Бога, да нам је непосредна делатност Бога и божанских сила у нашем свету постала нешто необично, и туђе, и надприродно, па чак и неприродно. У самој ствари, срж саме видљиве природе је надприродна; надприродност је душа природног, душа природе. Шта је норма и норматив природног? Богочовек Христос. Што год је Он био и чинио, то је у ствари природно, иако је све то у суштини надприродно. Природно је надприродно, и надприродно је природно за безгрешног. Α човек је и био саздан таквим. До грехопада, до Адама није било чудо: непрестано општити с Богом, господарити природом и њеним законима, владати земљом и створовима и стварима што су на њој. Али, када је грех ушао у његово биће, и помрачио га, и одвојио од Бога, и далеко одгурнуо од човека све што је божанско, онда је постепено Бог почео да бива човеку туђ и необичан, надприродан и неприродан, док најзад непосредна делатност Божја у нашем свету није постала за наше помрачено, огреховљено, ођавољено сазнање — чудо. Еванђелским чудотворством ми се враћамо правој природности природе, њеној богозданој суштини. Чинити чуда, за Богочовека Христа је сасвим природно. За нас — надприродно; а за невернике — неприродно. Зато и одбацују чудеса. Мисле у умују „опогањеним умом”,[27] и по законима огреховљене логике. Зато и не схватају тајну природе и природног. Само људи који имају “ум Христов”[28] схватају правилно и природу и надприроду, и разумеју сву чудотворну делатност Христову као природну и логичну. То еванђелско чудотворство је дар Христов роду људском, дар Христов преко Духа Христовог, Духа Светог. Њиме се наш земаљски свет изједначује са небеским светом, где у потпуности влада воља Божија: „Да буде воља твоја и на земљи као што је на небу”. — То царство је царство праве слободе, јер је царство благодати, царство Духа Светога. “А где је Дух — онде је слобода”:[29] не окови неопходности. Слобода: за све што је Божије и Божанско. Зато је за светитеље Божје, који су помоћу еванђелских подвига испунили себе Духом Светим, чинити чуда — сасвим природно. У ствари, то и јесте једино природно: живети и делати Богом непрестано. Α то и јесте непрекидно чудотворство. Христов човек тако и живи у овом свету: сав је у Богу, сав живи Богом и по Богу. Стога му је све Божанско — природно и неопходно. Α неприродно му је све што је противбожанско, нееванђелско, греховно, ђаволско. Када се дух људски „сараствори” са Духом Светим, он тек онда правилно схвати и природу, и делатност Божју у природи. И тек онда он осећа и увиђа да је Бог не само Творац природе, него и Сведржитељ и Промислитељ, који непрестано дела у природи и васцелом свету. По речи свеистинитог Бога и Спаситеља нашег, Господа Христа: „Отац мој досада дела —, и ја делам.[30]

Пророштво је дар Духа Светога.[31] Шта је пророштво? Божанско предзнање, предвиђање, претсказање ο стварима и догађајима будућности. По свемудром промислу Божјем овај се дар даје светим људима. Свети живот оспособи душу и сазнање за сагледање Божанске делатности у садашњости и будућности. Тако, пророштво „не бива по своме казивању”, тојест по људској памети и речи, нити по људској вољи, „него научени од Светога Духа говорише свети Божји људи”.[32] Чисто, свето срце види Бога, и све што је Божије у световима, у садашњости и будућности. Иако је дар Духа Светога, пророштво се даје за светост, за свети живот у вери; зато и бива „по мери вере”.[33]

„Разликовање духова” је дар Духа Светога.[34] Шта је то? То је способност којом човек распознаје и у великоме и у маломе оно што је од Бога и оно што је од ђавола, и све што је између тога. Другим речима, то је разликовање добра и зла у свему, у свакоме, у свачему, и у свету као целини. Само при том дару човек са сигурношћу и до танчина зна и распознаје и добро и зло. Α овај дар се даје за велике подвиге, за истрајно живљење у еванђелским врлинама.[35] Овај дар је веома потребан, јер се у нашем човечанском свету ђаво тако вешто прикрива и маскира, да га је тешко, а каткад и немогуће распознати. Нарочито кад се претвара у анђела светла.[36] Отуда се и зло, вешто издаје за добро. Тајна зла је необично загонетна и врло лукава.[37] Зато је дар за разликовање духова неопходан у Цркви. Без њега се Црква не би могла снаћи међу толиким вештим богоборцима, лажним учитељима и лукавим јеретицима који кидишу на њу.

„Различни језици” је дар Духа Светога,[38] први дар његов Цркви на дан Свете Педесетнице. Тим даром је најпре Дух Свети објавио и посведочио своје присуство у Цркви. Различни језици су настали на земљи од вавилонског богоборства. Дух Свети је ујединитељ и објаснитељ тих језика: Он објављује једно Еванђеље спасења на разним језицима, и тако све људе и народе уједињује у Господу Христу и његовом Еванђељу. То нам молитвена мисао Цркве богомудро сведочи кроз кондак Свете Педесетнице. Дар различних језика показује сву безграничну љубав Тросунчаног Господа према свима људима свих народа, како нико не би остао у тами незнања, небогопознања, незнабоштва.

„Тумачење језика” је такође дар Светога Духа.[39] Уοпште, тајна говора и језика је божанског порекла. Зато се без Бога не може достојно објаснити. То и чини Бог Дух Свети, дајући силе и моћи за тумачење језика. На сваком језику Дух Свети објашњава Господа Христа: његово Еванђеље cпасењa, еда нико не би остао ван те силе која спасава од греха, смрти и ђавола. Духовски „огњени језици” су једино логично објашњење свих језика што у свету постоје. На свакоме од њих говори Бог “величија” своја. Ниједан језик није одбачен, није презрен, није недостојан да буде језик којим Бог говори.

„Све ово чини један и исти Дух, раздељујући свакоме посебно како хоће”.[40] Сви су духовни дарови од Духа Светога. Ма како их посматрали сви су они из истога извора. Сваки од њих, узет посебно, премаша људске силе, и указује на Божанство Духа Светога као на свој извор. Иако различни, они сачињавају дивну богочовечанску целину и хармонију. Раздељујући их, Дух Свети их раздељује по својој свемудрој промислитељској вољи. Ту је све божански мудро, и праведно, и целисходно.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Cor. Homil. XXIX, 6; Ρ. gr. t. 61, col. 248. 249.

[2] Cp. Лк. 10, 42; 12, 33—34; Мт. 6, 19—21.

[3] 1 Kop. 12, 7.

[4] 1 Кор. 12, 8.

[5] Д. А. 6, 3. 10.

[6] Ср. Еф. 1, 17—23.

[7] Кол. 2, 3.

[8] Ср. Еф. 3, 10.

[9] Ср. 1 Кор. 1, 30. 24.

[10] Ср. 1 Кор. 2, 6. 10. 12.

[11] 1 Кор. 12, 8

[12] 1 Кор. 12, 8.

[13] 1 Кор. 13, 2.

[14] 2 Кор. 2, 14.

[15] Кол. 2, 3.

[16] Кор. 1, 5; Ср. Еф. 1, 8.

[17] Кор. 12, 9.

[18] Ср. Јн. 16, 13—14.

[19] Гал. 5, 22.

[20] Еф. 3, 17.

[21] Јевр. 12, 2.

[22] Рм 14, 23.

[23] 1 Јн. 5, 4.

[24] Мт. 10, 1.

[25] Ср. Кол. 1, 16; Јн. 1, 3—4; 1 Кор. 6, 13—17.

[26] 1 Кор. 12, 10.

[27] Тит. 1, 15.

[28] 1 Кор. 2, 16

[29] 2 Кор. 3, 17

[30] Јн. 5, 17.

[31] 1 Кор. 12, 10.

[32] 2 Петр. 2, 20. 21.

[33] Рм. 12, 6.

[34] 1 Кор. 12, 10.

[35] Ср. Јевр. 5, 14.

[36] Ср. 2 Кор. 11, 14.

[37] Ср. 2 Сол. 2, 7. 9.

[38] 1 Кор. 12, 10.

[39] 1 Κор. 12, 10.

[40] 1 Κор. 12, 11.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома