NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Bogolikost

 

„I delatnosti su različne, ali je Bog isti koji čini sve u svima —ό ενερuών τά πάντα έν πάsιν“.[1] Bez Boga se ništa Božje ne može ni učiniti, ni dobiti. Što je u nama ljudima božansko, bogoliko, to smo dobili od Boga pri stvaranju. U Bogočoveku pak Hristu ljudska priroda je dobila celoga Boga, celo Božanstvo. Sa ciljem: da se ispunimo svom punoćom Božjom.[2] A kako to biva? Pomoću bogolikosti koja je u nama mi usvajamo Bogočoveka Hrista i sve što je bogočovečansko i božansko. Bog u Hristu privlači k sebi ono što je bogoliko u nama. Mi ljudi smo bogolikošću ljudi. U njoj cy bogočežnjive sile našeg ljudskog bića. koje nas sjedinjuju sa Bogom u Hristu, i pomoću kojih se usavršavamo u svemu božanskom, bogočovečanskom, hrišćanskom. Na svima stupnjima svoga spasenja, svoga obogočovečenja, čovek zavisi od bogolikosti, od bogostremljenja što je u njemu, i od Boga što je u Bogočoveku. Stoga Bog čini sve u svima“. Bez Boga se ništa božansko ne ;može u čoveku ni začeti, ni razviti, ni usavršiti. Na svete i tajanstvene načine Bog je Onaj koji čini sve u svemu. To nimalo ne umanjuje našu ličnost i našu ličnu slobodu. Jer su nam i ličnost i sloboda od Boga. U našoj bogolikosti je srž naše ličnosti i srž naše slobode. Otuda prisustvo Boga u nama pomaže, razvija, usavršava i našu ličnost i našu slobodu. Što više Boga u čoveku, to je ličnost njegova jača, savršenija, besmrtnija; a sloboda — veća, bezgraničnija, svetija. Jer Bog pozajmljuje čoveku svoje stvaralačke božanske sile, koje izgrađuju čoveka ka svemu Božjem, Večnom i Bogočovečnom. U nama, osim greha, sve je od Boga: i duša, i telo, i sve osobine i duše i tela.[3] Zato je svemu našem Bog potrebniji od svega drugog, pa i od nas samih. Očigledna je istina: u Bogu živimo, i mičemo se i jesmo.[4] I naše samoosećanje, i naše samosaznanje, vode poreklo od Boga. Samo ono što je grehovno u nama, nije od Boga, nego od đavola i od nas samih. I sama volja naša, sva je u bogolikosti duše naše, i stoga sva od Boga. Tako i naša sposobnost delanja. Otuda je sveti apostol u pravu kada blagovesti: Bog je koji čini u vama i da hoćete i da činite što je njemu ugodno.[5]

Bezgranična je tajna i naše slobode i naše ličnosti, jer je bezgraničan Bog koji nam je dao i ličnost i slobodu.

I u njima — život i saznanje. Zato su nam i život i saznanje bezgranično tajanstveni. Tajna najveća i za nas same. Jer šta je za mene, čoveka, tajanstvenije i zagonetnije od moga saznanja, od moga samoosećanja, od moga ja, od moje duše, od moga tela? Zaista, na tajanstven, pa ipak blagovestan, način Bog je sve n sva u nama, zbog čega sveti apostol i tvrdi da je Bog to „koji čini sve u svima“. Naročito, kada ljudi tvore volju Božju, kada čine ono što je božansko, besmrtno i večno. Bog ne učestvuje jedino u grehu ljudskom, u zlu ljudskim. Α kada je reč ο darovima Hristovim, ο darovima Duha Svetoga, onda nesumnjivo „Bog čini sve u svima“. On sve darove koje dobijamo vodi kroz naše biće od samog začetka pa sve do najpotpunijeg božanskog završetka. I to vodi tako, da ne samo nimalo ne ometa, ne sputava, ne umanjava, ne uništava našu slobodu, nego je okriljuje, uvećava, usavršava, obezgraničava, obogočovečuje, ohristovljuje. I čovek zaista „raste rastom Božjim“[6] ka svemu što je Božje, Savršeno, Večno, Bogočovečno. Nema sumnje, čovek je najviše svoj kad je najviše Božji. Bez Boga on ne može učiniti ništa Božje. Po slobodi svojoj, čovek uvek čini bez Boga, i protiv Boga, samo jedno: greh. Α čineći greh, čovek je najmanje svoj, jer ga greh odvaja od onoga što sačinjava suštinu njegovog bića — od bogolikosti, od hristolikosti, od trojicelikosti. I on postaje tuđinac i sebi i Bogu, jer kroz greh robuje tuđoj volji — đavoljoj. Greholjubiv čovek postepeno zaboravlja sebe, pravoga sebe: zaboravlja božansko poreklo svoga bića, svoga života, svoga saznanja, svoga postojanja, i proglašuje sebe za neko drugo biće: nebožansko, zemaljsko, životinjsko, đavolsko. Tako pokida sve veze sa Bogom, Tvorcem i Svedržiteljem. I ne zna ni sebe, ni Boga. Greh ga survava u drugi svet, suprotan Božjem, svet tame, zla, bogoborstva. Utom svetu, čovek je sav tuđ i sebi i Bogu.

 


NAPOMENE:

[1] 1 Kor. 12, 6.

[2] Ef. 3, 19; Sr. 1, Kol. 2, 9—10.

[3] Sr. Jn. 1, 34; Kol. 1, 16.

[4] D. A. 17, 28; Sr. 1 Kor. 8, 6.

[5] Flb. 2, 13.

[6] Kol. 2, 19.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *