Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Боголикост

 

“И делатности су различне, али је Бог исти који чини све у свима —ό ενερуών τά πάντα έν πάсιν”.[1] Без Бога се ништа Божје не може ни учинити, ни добити. Што је у намa људима божанско, боголико, то смо добили од Бога при стварању. У Богочовеку пак Христу људска природа је добила целога Бога, цело Божанство. Са циљем: да се испунимо свом пуноћом Божјом.[2] А како то бива? Помоћу боголикости која је у нама ми усвајамо Богочовека Христа и све што је богочовечанско и божанско. Бог у Христу привлачи к себи оно што је боголико у нама. Ми људи смо боголикошћу људи. У њој cy богочежњиве силе нашег људског бића. које нас сједињују са Богом у Христу, и помоћу којих се усавршавамо у свему божанском, богочовечанском, хришћанском. На свима ступњима свога спасења, свога обогочовечења, човек зависи од боголикости, од богостремљења што је у њему, и од Бога што је у Богочовеку. Стога Бог чини све у свима”. Без Бога се ништа божанско не ;може у човеку ни зачети, ни развити, ни усавршити. На свете и тајанствене начине Бог је Онај који чини све у свему. То нимало не умањује нашу личност и нашу личну слободу. Јер су нам и личност и слобода од Бога. У нашој боголикости је срж наше личности и срж наше слободе. Отуда присуство Бога у нама помаже, развија, усавршава и нашу личност и нашу слободу. Што више Бога у човеку, то је личност његова јача, савршенија, бесмртнија; а слобода — већа, безграничнија, светија. Јер Бог позајмљује човеку своје стваралачке божанске силе, које изграђују човека ка свему Божјем, Вечном и Богочовечном. У нама, осим греха, све је од Бога: и душа, и тело, и све особине и душе и тела.[3] Зато је свему нашем Бог потребнији од свега другог, па и од нас самих. Очигледна је истина: у Богу живимо, и мичемо се и јесмо.[4] И наше самоосећање, и наше самосазнање, воде порекло од Бога. Само оно што је греховно у нама, није од Бога, негo од ђавола и од нас самих. И сама воља наша, сва је у боголикости душе наше, и стога сва од Бога. Тако и наша способност делања. Отуда је свети апостол у праву када благовести: Бог је који чини у вама и да хоћете и да чините што је њему угодно.[5]

Безгранична је тајна и наше слободе и наше личности, јер је безграничан Бог који нам је дао и личност и слободу.

И у њима — живот и сазнање. Зато су нам и живот и сазнање безгранично тајанствени. Тајна највећа и за нас саме. Јер шта је за мене, човека, тајанственије и загонетније од мога сазнања, од мога самоосећања, од мога ја, од моје душе, од могa тела? Заиста, на тајанствен, па ипак благовестан, начин Бог је све н сва у нама, због чега свети апостол и тврди да је Бог то „који чини све у свима”. Нарочито, када људи творе вољу Божју, када чине оно што је божанско, бесмртно и вечно. Бог не учествује једино у греху људском, у злу људским. Α када је реч ο даровима Христовим, ο даровима Духа Светога, онда несумњиво „Бог чини све у свима”. Он све дарове које добијамо води кроз наше биће од самог зачетка па све до најпотпунијег божанског завршетка. И то води тако, да не само нимало не омета, не спутава, не умањава, не уништава нашу слободу, него је окриљује, увећава, усавршава, обезграничава, обогочовечује, охристовљује. И човек заиста “расте растом Божјим”[6] ка свему што је Божје, Савршено, Вечно, Богочовечно. Нема сумње, човек је највише свој кад је највише Божји. Без Бога он не може учинити ништа Божје. По слободи својој, човек увек чини без Богa, и против Бога, само једно: грех. Α чинећи грех, човек је најмање свој, јер га грех одваја од онога што сачињава суштину његовог бића — од боголикости, од христоликости, од тројицеликости. И он постаје туђинац и себи и Богу, јер кроз грех робује туђој вољи — ђавољој. Грехољубив човек постепено заборавља себе, правога себе: заборавља божанско порекло свога бића, свога живота, свога сазнања, свога постојања, и проглашује себе за неко друго биће: небожанско, земаљско, животињско, ђаволско. Тако покида све везе са Богом, Творцем и Сведржитељем. И не зна ни себе, ни Бога. Грех га сурвава у други свет, супротан Божјем, свет таме, зла, богоборства. Утом свету, човек је сав туђ и себи и Богу.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Кор. 12, 6.

[2] Еф. 3, 19; Ср. 1, Кол. 2, 9—10.

[3] Ср. Јн. 1, 34; Кол. 1, 16.

[4] Д. А. 17, 28; Ср. 1 Кор. 8, 6.

[5] Флб. 2, 13.

[6] Кол. 2, 19.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома