NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Bogočovečanski metod poznanja

 

Istina Božja ima svoj božanski jezik, svoj božanski izraz. Zato su i spisi novozavetni napisani po nadahnuću Svetoga Duha: napisali su ih ljudi „naučeni od Svetoga Duha“[1]. U propovedi Evanđelja doslovno se ispunjuje Spasiteljevo obećanje svetim učenicima: „Duh Sveti naučiće vas svemu“, „Duh Istine uputiće vas na svaku istinu“, Duh sveti „govoriće iz vas“[2]. To je metod apostolski, metod bogočovečanski, zanavek sačuvan u svetoj Crkvi Pravoslavnoj kroz svete duhonosne Oce. Uvek „duhovne stvari duhovno radeći“, Svetitelji i propovedaju Evanđelje „rečima naučenim od Duha Svetoga“. Na taj način Crkva i ostaje u Bogočovekovoj nepogrešivosti i sveistinitosti. Duh Sveti oistinjuje one u kojima obitava; a obitava u dušama duhonosaca kroz svete tajne i svete vrline. Kroz molitvu, kroz post, kroz ljubav, kroz krotost i ostale evanđelske vrline On silazi u dušu, i ostaje sa njima u njoj. Njega ljudi stiču „duhovne stvari duhovno radeći“, božanske stvari božanski radeći, bogočovečanske stvari bogočovečanski radeći[3].

Vascelu tajnu čoveka zna jedino Bogočovek. I On, u svom bogočovečanskom telu Crkve, kao glava Crkve, razvrstava ljude u dve vrste: u ljude telesne i ljude duhovne. I telesni čovek i duhovni čovek su neizmerno složena bića: u njima prisustvuju, i u njima učestvuju, svi vidljivi i nevidljivi svetovi Božiji.

Prepun Presvetog Duha Božjeg, sveti apostol blagovesti: „Telesni čovek —ne prima što je od Duha Božjeg, jer mu se čini ludost, — i ne može da razume, jer se duhovno razgleda“.[4] Ko je „telesni čovek“? To je čovek koji uporno ostaje pri svojoj čovečanskoj prirodi; koji neće da joj doda božansku prirodu, da je Bogom obogati, proširi, obesmrti, oboži, usavrši, dovrši. To je čovek koji ostaje samo pri svome duhu ljudskom, i neće da mu doda Duha Božjega, Duha Svetoga, kojim se jedino duh ljudski može preporoditi, obnoviti, preobraziti, osvetiti, i tako spasti svog solipsističkog pakla[5]. Drugim rečima: telesni čovek je humanistički čovek, koji hoće „čistog čoveka“, bez primese ičega Božjeg, božanskog, besmrtnog, večnog. To je čovek „veran zemlji“, sav je ukopan u zemaljsko, poput Ničeovog nadčoveka i Rusovljevog, Tolstojevog, naturalističkog „prirodnog čoveka“. To je čovek koji tvrdi: telo sam, i samo telo; ili: čulo sam, i samo čulo: razum sam, i samo razum; ili: volja sam, i samo volja, rad sam, i samo rad. Jednom rečju, to je čovek bez Boga, bezbožan, neznabožan. Takav čovek, razume se, „ne prima ono što je od Duha Božjega“; za njega je sve to — glupost, budalaština, ludorija, ludost — μωρία. Zato on ne prima Gospoda Hrista, njegovo Evanđelje, i sve što On sobom donosi i otkriva. Ne prima ni Bogočovečansko telo njegovo — Crkvu, u kojoj Gospod čovekoljubivi produžuje sebe u zemaljskom svetu kroz sve vekove. Sve je to za telesnog čoveka μwρία, i od svega toga on ništa „ne može da razume“. Jer Bogočoveka i Bogočovečje meri čovekom i čovečjim. Α Bogočovek i Bogočovečje je nesravnjeno šire, dublje i beskrajnije od svega čovečjeg: i od razuma, i od duha, i od srca, i od moći, i od prirode; utoliko šire, dublje i beskrajnije, ukoliko je Bog širi, dublji i beskrajniji od čoveka.

Prirodno je da Bogočovečje, zbog samog prisustva Bogočovekovog Crkvom u našem zemaljskom svetu, ima svoje bogočovečansko merilo i svoj bogočovečanski organ za shvatanje i razumevanje. Α to je? — duh ljudski, samo preporođen, preobražen, ohristovljen, obogočovečen Duhom Bogočoveka Hrista. Slično se poznaje sličnim: čovečje čovečjim, Bogočovečje Bogočovečjim, duhovno Duhom Svetim. „Ono što nam je darovano od Boga“ možemo razumeti samo kada primimo „Duha koji je iz Boga“[6], jer se sve to „duhovno razgleda“, na duhovan način ispituje, procenjuje i ocenjuje. Nikako drukče. Ne na neki racionalistički, senzualistički, dijalektički način. Tu je sve — Duh Sveti. Duh Sveti u duhu ljudskom. Kada se razum ljudski pomoću svetih tajni i svetih vrlina sjedini sa svetim i sabornim bogočovečanskim razumom Crkve, onda se osposobljuje za razumevanje Bogočoveka Hrista i svega njegovog. Obogočovečenje, ohristovljenje razuma ljudskog je jedini put u razumevanje svega Hristovog. Gospod Hristos se može poznati samo življenjem unutra u Njemu, u Bogočovečanskom telu njegovom — Crkvi. Za sve spolja On uvek ostaje nepronicljiva tajna. Za njih — sve biva „u pričama“. Njima nije dano da znaju tajne Carstva nebeskoga, jer su spolja, van njega, neće da uđu u njega. Α onima koji su verom u Hrista ušli u njega, otkrivaju se tajne i daje razumevanje svega Hristovoga[7].

Klasičan primer „telesnog čoveka“ jeste lenji sluga iz priče ο talantima. On neće ništa Božje, ni u sebi ni u svetu oko sebe: ono što je božansko, bogoliko u njemu, on skriva i od sebe sama, „zakopava“ u zemlju, u blato tela svog, umrtvljuje, da ne živi, da se ne oseća. I sav život svoj on provodi bez Boga i Božjeg, van Boga i Božjeg. Takav i odlazi on iz ovoga sveta u onaj. Sa kritikom i buntom protiv Boga i svega Božjeg. — Lenji i buntovni sluga je prototip svih bezbožnika, materijalista, pozitivista, humanista, čovekopoklonika, stvaripoklonika, idolopoklonika. To su ljudi ψvχικοί; oni „Duha Svetoga nemaju“[8] ostali su pri golom duhu ljudskom, zato su i zemljani, zato i zaudaraju na zemaljsko.

Nasuprot telesnom čoveku stoji duhovni čovek: ό πνεvματικός. Το je čovek koji je primio Duha Božjeg, Duha Svetog[9]; preobrazio sebe Njime, te Njime i misli, i oseća, i sve ispituje i razgleda. On je duhonosac i duhonošen. On Duhom Svetim ispituje i „dubine Božije“ koje su u Hristu Bogočoveku[10], i zna šta je „širina i dubina i visina“ Hrista i svega Hristovog[11]. On Duhom Svetim stiče ono što oko ljudsko ne vide, i uho ne ču, i u srce ljudsko ne dođe: obogaćuje se Hristom „u svemu“, „u svakoj mudrosti i razumu“, „ u svakom znanju i u svakoj reči“[12]. Sav Duhom Svetim saovaploćen Gospodu Hristu, učlanjen u Bogočovečansko telo Njegovo, pogružen u tajnu Njegovu, on i sam postaje tajna za one spolja, za .telesne ljude, i oni ga ne razumeju, kao ni Gospoda njegovog, jer ne mogu da proniknu u tajnu njegovog bića i života. Zato hristonosni apostol i veli: duhovni ispituje sve a njega samoga niko ne ispituje“. Jasno je: Duhom Svetim se postaje duhovni čovek. Duh Sveti pak stiče se svetim tajnama, a zadržava u duši svetim vrlinama. Jer sveti život je življenje u svetim evanđelskim vrlinama: veri, ljubavi, nadi, molitvi postu, pravdi, krotosti, trpljenju, smirenoumlju, istini, i ostalima. Duh Sveti sjedinjuje duhovnog čoveka sa Gospodom Hristom, i on postaje jedan duh s Gospodom, a telo njegovo postaje hram u kome živi Duh Sveti. Po bogomudroj reči duhonosnog apostola: „Ko se Gospodu prisajedinio, jedan je duh s njim. Ili ne znate da je telo vaše hram Svetoga Duha koji živi u vama, koga imate od Boga, i niste svoji?“[13]

Prirodno je bogočovečanskom prirodnošću. ko je jedan duh s Gospodom, on je i jednog uma s Njim, jedne misli, jedne duše, jednog života. Sve to čini u nama Sveti Duh: što je Hristovo preobražava u naše, darove Hristove pretvara u naše[14]. On je svestvaralačka sila u bogočovečanskom telu Crkve, i blagodaću svojom našu misao sjedinjuje sa svetom i sabornom mišlju Crkve, naše srce — sa svetim i sabornim srcem Crkve, naš um — sa svetim i sabornim umom Crkve. Na taj način Duh Sveti izgrađuje u nama sveobuhvatno osećanje i večno ubeđenje da je Gospod Hristos zaista jedini istiniti Bog i Gospod, zaista jedini istiniti Spasitelj i Iskupitelj roda ljudskog, zaista jedini istiniti život naš u obadva sveta[15]. Duhom Svetim saznajemo šta je u Hristu Bogu: τύ τού Θεού; Njime vascelog Gospoda Hrista i primamo i imamo. Sve naše ljudsko On postepeno osvećuje, ohristovljuje, obogočovečuje; i sve Hristovo preobražava u naše, i samoga Hrista. Tako, Duhom Svetim mi postajemo Hristovi, i On naš: ovaploćenjem od Duha Svetog i Deve Svete, naše telo je postalo njegovim telom, naša duša — njegovom dušom, naše srce — njegovim srcem, naš um — njegovim umom, naš život — njegovim životom; da bi u Crkvi Duhom Svetim njegova duša postala našom dušom, njegovo srce — našim srcem, njegova volja — našom voljom, njegov život — našim životom, njegov um — našim umom. Sveti apostol i završava svoju blagovest ο duhovnom čoveku rečima: „Jer ko pozna um Gospodnji — da ga pouči? Α mi um Hristov imamo“.[16] Jer smo u telu njegovom Bogočovečanskom, kome je On glava, a um njegov — saborni, sveti, bogočovečanski um Crkve. I tim umom umujemo; on je naše nepogrešivo merilo. Ali uvek samo utoliko ukoliko smo Hristovi, ukoliko živimo u njegovom Bogočovečanskom telu i hranimo se njegovim svetim silama i božanskim svetinjama.Čime to dokazujemo? Time što su naše misli — hristomisli, naša osećanja — hristoosećanja, naš život — hristoživot.[17]

Trosunčani Gospod je po neiskazanom čovekoljublju svom stvorio čoveka da bude hram Božji, hram Svete Trojice. U tome je sav bogočovečanski domostroj spasenja Gospoda Hrista i sav smisao Crkve njegove u svetu. Stoga svebrižni apostol blagovesti hrišćanima: „Ne znate li da ste hram Božji, i da Duh Božji živi u vama?“.[18] U tome je božansko naznačenje ljudskog bića: da ga Bog ispunjava, da bude njegova sadržina, da živi u njemu kao u svome hramu, kao u svome telu. To naznačenje je ljudsko biće u potpunosti postiglo u Bogočoveku Hristu: u njemu je čovek sav ispunjen Bogom, i čovek je zaista hram Božji u kome „živi sva punoća Božanstva telesno“.[19] To je Gospod Hristos. Α hrišćani su time hrišćani što su kao i On: i oni su hram Božji u kome živi Duh Božji, Duh Sveti. Kako se živi u hramu Božjem? Bogosluženjem, molitvom. To je najprirodniji odnos čoveka prema Tvorcu, Spasitelju i Promislitelju, od koga, u kome, i kroz koga je sve.[20] U hramu se živi molitvom. Α molitva uvek za sobom vodi sve evanđelske vrline, i živi kroz njih: živi kroz veru i ljubav, nadu i trpljenje, krotost i smernost, milostivost i žalostivost, bdenje i post, i kroz sve ostale vrline koliko ih ima. Jer se svaka vrlina molitvom usavršava, i samo pomoću nje održava, i postiže svoje savršenstvo. U suštini svojoj: i ljubav je od molitve, i nada, i post, i krotost, i žalostivost, i svaka vrlina koja hrišćanina čini hrišćaninom. Pošto je hrišćanin „hram Božji“, u kome „živi Duh Božji“, to njegov život nije drugo do stalno bogosluženje. Svaka misao hrišćaninova, svako osećanje, svako delo njegovo učestvuje u bogosluženju koje on neprekidno vrši na prestolu srca svog. „Hram Božji“ je pun Anđela Božjih, Svetitelja Božjih, svetih ikona njihovih. Zar se među njima može drukčije živeti a ne sveto, evanđelski, molitveno? Hrišćanin je „hram Božji“, ako je duša njegova živi ikonostas: Svetitelj do Svetitelja, Ugodnik do Ugodnika, Pravednik do Pravednika. Α misli Njegove, a osećanja njegova, a dela njegova — bezbrojna kandila koja neugasivo gore pred njim Α njegove evanđelske vrline — zlatne kadionice, iz kojih se stalno razliva miomir njegovih izmirnski mirisnih evanđelskih raspoloženja.

„Hram Božji“ je dotle hram dok je „dom molitve“, dok se u njemu vrši služba Bogu, bogosluženje. Čim toga nema, on se pretvara u „pećinu hajdučku“.[21] Onda u njemu hajdukuju zle misli, ružna osećanja, rđava dela, razni gresi, dušegubne strasti. I oni haraju i ubijaju sve što je božansko i sveto u čoveku. I najzad se sav čovek pretvara u „pećinu hajdučku“. Razrušen je „hram Božji“, uništen ikonostas, polupana kandila, razbijene kadionice. Α gle, čovek je bio sazdan Bogom upravo kao hram Božji: bogolika duša smeštena u telu, da bi sav život čovekov bio bogočežnjivo molitveno služenje Bogu. I još nastanjen u raju, u svetu koji je sam bio veličanstveni hram Božji. Ali, čim je čovek prigrlio greh, i uneo ga u sebe i u svet oko sebe, prekinulo se divno bogosluženje i počelo đavosluženje. I čovek, taj čudesni „hram Božji“ pretvorio se u „pećinu hajdučku“. Tako i svet oko čoveka. I đavo je počeo da hara i hajdukuje po njima kroz grehe, strasti i smrti. No čovekoljubivi Gospod postao je čovek, da bi preobrazio čoveka i ponovo ga načinio hramom Božjim. I zaista, čovek se u Bogočoveku pokazao kao savršeni i svesveti hram Božji. Telo Bogočovekovo bilo je uistini hram Božji,[22] u kome živi Bog, i u kome se stalno služi Bogu. I mi smo ljudi tek u Bogočoveku Hristu prvi put jasno videli šta je u stvari pravi čovek, čovek kao „hram Božji“, i pravi život čovekov, život kao neprekidno bogosluženje. Stoga i Crkva Hristova nije drugo nego Bogočovečansko telo njegovo, živi hram Božji, u kome sve što je čovečje živi time što neprestano služi Bogu. Α Duh Božji, Duh Sveti živi kao duša u bogočovečanskom telu Crkve od dana Svete Pedesetnice. Od tada svaki čovek može blagodaću Božjom postati „hram Božji“, ako postane član bogočovečanskog tela Crkve Hristove.[23] Postane li, onda u njemu živi Duh Sveti. Α sa Duhom Svetim — Otac i Sin: Trojica Sveta i nerazdeljiva. Tako hrišćanin postaje hram Presvete Trojice, u kome stalno vrši bogosluženje Trosunčanom Bogu i Gospodu. Το počinje od Svetog krštenja: Duh Sveti se useljuje u krštenoga, i živi u njemy zajedno sa Ocem i Sinom. Stoga je život pravog hrišćanina neprekidno bogosluženje: služenje Duhom Svetim jedinome Bogu u Trojici. Duhonosni apostol i piše hrišćanima: „Ne znate li da su tela vaša hram Duha Svetoga koji je u vama, koga imate od Boga? Vi ste hram Boga živoga (1 Kor. 6, 19; 2 Kor. 6, 16).[24]

„Ako ko kvari hram Božji, pokvariće njega Bog: jer je hram Božji svet, a to ste vi“.[25] — Hrišćanin kvari hram bića svog, ako u njega unosi nešto nesveto i nečisto. Α takav je svaki greh, svaka strast, svaki porok. Kvari svoj hram hrišćanin, ako ne služi Bogu svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom mišlju svojom, svim telom svojim; ako život njegov nije stalno bogosluženje. „Kvari hram Božji“ čovek koji hrišćanina sablažnjava, navodi na greh, na neevanđelske postupke, misli, želje. Život u gresima kvari hram Božji, i čoveka pretvara u hram đavolji. Jer je svaki greh služenje đavolu, đavosluženje. Zato kvariteljima hrama Božjeg preti kazna od samoga Boga. Za svakog takvog kvaritelja sveti apostol veli: „pokvariće njega Bog“, tojest dopustiće Bog da ga gresi pokvare, odvuku u propast, u trulež, u duhovnu smrt. Jer je neoprostiv greh, jer je hula na Duha Svetoga, svesno kvariti i razoravati čoveka, hram Božji u kome živi Duh Sveti. U ovome svetu hrišćani su živi hramovi Božji, i sveti, sveti Duhom Svetim koji boravi u njima: „jer je hram Božji svet“, a to su hrišćani. Svetost, sveti život, eto čime su hrišćani „hram Božji“; eto zbog čega u njima boravi i živi Bog. Hrišćani sve dotle ostaju „hram Božji“, dok u sebi gaje svete misli, sveta osećanja, sveta raspoloženja; dok žive svetim životom. Napuste li to, njihov se „hram Božji“ postepeno kvari, mesto dobra zauzima zlo, mesto vrline — porok, mesto Boga — đavo. I hram Božji postaje hram đavolji, u kome se vrši služenje đavolu, đavosluženje. Bogočovečanska je istina: gresima se uvek služi samo đavolu, kao što se svetošću uvek služi Bogu. Živeći svesno i dragovoljno u gresima čovek kvari sebe, upropašćuje sebe zanavek, i odvodi sebe u večno carstvo onoga kome kroz grehe služi — u pakao.

Misli li drugačije, čovek vara sebe. Osnovna je ljudska obmana: smatrati da je čovek sazdan radi nečeg drugog, a ne radi toga da bude hram Božji u kome živi Duh Božji. Takva mudrost u suštini je ludost, jer odvodi čoveka u propast, u pogibao, odstranjujući ga od naznačenja i cilja koji mu je svemudrim i svemoćnim Bogom određen. Sve što ljudi u ovome svetu smatraju za mudrost, a nije od Bogočoveka i ne vodi Bogočoveku, ludost je. Ljudi koji žive „po čoveku“, smatraju i Bogočoveka i njegovo sveto Evanđelje za budalaštinu, za glupost. Po njihovom shvatanju, lud je svaki koji veruje u Hrista, u njegovo Evanđelje. Ali ta baš vera, koja čoveka čini ludim u očima sveta i čovekopoklonika, i jeste prava mudrost, mudrost božanska, besmrtna i večna, koja jedina i čini čoveka božanski mudrim, mudrim i pred Bogom i pred Anđelima. Tu se prosto može postaviti pravilo: Budi lud, da bi bio mudar! Stoga hristomudri apostol i blagovesti: Neka niko ne vara sebe: ako ko među vama misli da je mudar na ovome svetu, neka bude lud, da bi bio mudar.[26] Logika ljudska je toliko izopačena grehom, tom logikom Satane, da je za nju ludo i glupo ono što je u stvari jedino mudro: Bogočovek i sve njegovo, — a mudro: sve ono što je suprotno Bogočoveku i njegovom Evanđelju. U hrišćana se sve vraća svome božanskom poretku: logika se isceljuje, vraća logosnosti; i tako se stiče zdravo i sigurno merilo dobra i zla, istine i laži, Boga i đavola. Ni sam Satana ih prevariti ne može: „jer znamo šta on misli“.[27]

Ovaploćenje Boga Logosa od Svete Djeve izvršeno je Duhom Svetim. Tako je Bog Logos postao čovek, postao Bogočovek, postao Crkva. I tako na svu večnost sjedinio sa čovekom, i čovek sa, i preko Njega, Svetom Trojicom.[28] Saovaploćenje, sautelesničenje čoveka Gospodu Hristu u Bogočovečanskom telu Crkve vrši se opet Duhom Svetim. To je najsavršenije sjedinjenje čoveka i Boga koje takođe biva Duhom Svetim kroz svete tajne i svete vrline. Otuda blagovest duhonosnog apostola: Ko se prilepio uz Gospoda — jedan je duh s Gospodom.[29] Α kako se čovek prilepljuje uz Gospoda? Svetim tajnama i svetim vrlinama. Najpre svetom tajnom krštenja. Njoj prethodi vera. Vera i jeste prva bogočežnjiva sila koja svega čoveka povuče ka Gospodu, privodi ga Njemu, priljubljuje uz Njega, odvojivši ga prethodno od svih lažnih bogova i varljivih vrednosti ovoga sveta. Verom se čovek odlepljuje od svega prolaznoga, nesvetoga, grehovnoga, smrtnoga, đavolskoga, i prilepljuje uz Gospoda svečistog, svesvetog, bezgrešnog, besmrtnog, večnog. I to prilepljuje pomoću svetih tajni i evanđelskih podviga molitve, ljubavi, posta, nade, smernosti, krotosti, trpljenja, i ostalih. Zar molitva ne uznosi duh čoveka ka Gospodu i ne priljubljuje uz Njega? Α ljubav? Zar se pomoću nje hrišćanin ne priljubljuje uz Gospoda svim srcem svojim, svom dušom svojom, svom mišlju svojom, svom snagom svojom? Pa nadom, zar ne uzleće sav κ Njemu, i ostaje priljubljen uz Njega? Pa trpljenjem, zar se toliko ne priljubi uz Njega, da se oseća saraspetim s Njim? Α sveto Pričešće, zar svega čoveka ne priljubi uz Njega, sjedinivši ga potpuno s Njim, te je uistini „jedan duh s Gospodom“? Da, sve to nesumnjivo privodi Gospodu, priljubljuje uz Gospoda, saovaploćuje Gospodu, sjedinjuje s Gospodom. Drugim rečima: sve nas to ucrkvenjuje i ocrkvenjuje, čini sastavnim delovima Bogočovečanskog tela Gospodnjeg, Crkve. Mi smo „jedan duh s Gospodom“, ako smo „udi Hristovi“, i kao takvi živimo u Bogočovečanskom telu njegovom, Crkvi: njenim životom, njenom blagodaću, njenim Duhom, njenom dušom, njenim sveobuhvatnim bićem, njenom bogočovečnošću.

Greh je jedina sila koja odvaja od Gospoda; toliko odvaja da čoveka sa đavolom spaja, i pretvara ga u duhovno čedo njegovo.[30] Α božansko Evanđelje Spasovo je opet jedina sila koja Gospodu vodi i privodi, i sa Gospodom sjedinjuje i spaja. Iz svega evanđelskog zrači sila koja odvodi izvoru svome: Gospodu Isusu. Zato On i objavi besmrtnu blagovest: Reči moje duh su i život su.[31] Ispunjujući evanđelske zapovesti Gospodnje, čovek se ispunjuje duhom njegovim, i zaista postaje „jedan duh s Gospodom“. I tako, on živi u Gospodu i Gospod u njemu. Bog Logos je postao čovek, potpuno se i nerazlučno i večno sjedinio sa ljudskom prirodom, da bi nam pokazao da je to jedini pravi put, jedini istinski cilj, jedini prirodan način postojanja ljudske prirode uopšte, prirode razgranate u sva Ljudska bića svih vremena. Odvojiti se od Satane; odreći se Satane i svih dela njegovih, i poći za Gospodom Hristom, i sjediniti se s Njim, i imati u sebi Svetoga Duha i Njegovu svetost — eto to je smisao i cilj Bogočovekovog dolaska u svet i njegovog celokupnog domostroja spasenja: Crkve.[32] To se najpre doživljuje u svetoj tajni krštenja, a zatim razrađuje i ostvaruje kroz ceo život pomoćy ostalih svetih tajni i svih svetih evanđelskih vrlina. Svaka strast, svaki greh remeti to jedinstvo s Gospodom. Oda li se hrišćanin strastima, već se odvojio od Gospoda, i vratio Satani pomoću dela njegovih. Α dela Satane, šta su? Gresi. Svaki greh je delo Satane. I svi gresi imaju jedan isti cilj: odvojiti čoveka od Gospoda, i vratiti ga Satani. I svi gresi neumorno rade na tome, kako oni najveći tako i oni najmanji, i svi ostali izmeđy njih. Takav greh koji čoveka odvaja od Gospoda i baca pravo u naručje Satani jeste na prvom mestu blud.

Stoga bogovođeni apostol naređuje: Bežite od bluda! Svaki greh koji čovek čini, osim tela je; a koji bludniči, greši svome telu.[33] — Obično se svaki greh začinje u duši, i ako ga podržavamo, razvija se u njoj tako, da se, ili prelije u telo, ili sav ostane u duši. Na primer: gordost, samoljublje, zavist, zlopamćenje, mržnja, mogu potpuno ostati u duši i ne projaviti se posredstvom tela. Α blud — opogani celo telo i dušu. Poglavito telo, jer je on pο preimućstvu greh tela. Bludnik čovek „greši svome telu“. Kako to? Tako što je i telo po prirodi svojoj bogozdano, sveto, nosilac bogolike duše, sveti hram njen. „Greši svome telu“, jer je i „telo za Gospoda“,[34] ne za blud, ne za greh, ne za zlo. Ono je zato čoveku dato, da se Gospod ovaploti u njemu, i živi u njemu; a ne da ga greh obesvećuje, prlja, usmrćuje, ođavoljuje. Unoseći greh u svoje telo, čovek greši svome telu, kao što greši i svojoj duši. Svakim svojim grehom on ogreši dušu, ogreši i telo. Zbog jedinstva svoje ličnosti čovek svakim svojim grehom „greši svome telu“, greši svojoj duši, greši svojoj savesti, greši svome umu, greši celokupnom biću svom, vasceloj prirodi svojoj. To naročito biva kroz greh bluda. Jer ništa što je u čoveku, i što sačinjava čoveka, nije za greh, pa ni telo. Sve je to sazdano Bogom i dato čoveku da ga čuva u božanskoj svetosti i čistoti, i usavršava. Tako je telo bilo sazdano da bude hram bogolike duše, njen verni saradnik i 6esmrtni saputnik, da bi se i jedno i drugo ispunilo Bogom, i živelo Njime večito. To nam pokazuje i sam Gospod Hristos, kao Bog Logos postavši telo, — njegovo presveto telo, nije li savršeni hram Božanstva? I sav njegov bogočovečanski domostroj cpasenja sveta svodi se na to, da se sav čovek, i duša njegova i telo, ispune Bogom — obože; obuku u Gospoda Hrista — ohristove, obogočoveče; postanu hram Božji — otrojiče; hram, u kome kroz svete tajne i svete vrline živi Trisveto Božanstvo: Otac, Sin i Sveti Duh, Trojica jednosušna i nerazdeljiva.

Tu istinu javlja bogonadahnuti apostol kada veli hrišćanima: Ili ne znate da su tela vaša hram Svetoga Duha koji živi u vama, koga imate od Boga, i niste svoji.[35] Odlika je hrišćana od nehrišćana: tela su im hram Svetoga Duha. Α Duh Sveti se blagodaću sjedinio sa njihovom dušom. I postao kao duša duše njihove. Tako, sav život hrišćana nije drugo do život u Duhu Svetom i Duhom Svetim: neprekidno služenje, neprekidno bogosluženje Duhu Svetom svim srcem, svom dušom, svim umom, svim bićem. Duh Sveti živi u nama na taj način što učestvuje u celokupnom životu njihovom: oni Njime osećaju i sebe, i Boga, i svet; oni Njime misle i ο Bogu, i ο svetu, i ο sebi; sve što čine Njime čine: Njime se mole, Njime vole, Njime veruju, Njime delaju, Njime se spasavaju, Njime osvećuju, Njime besmrtuju. Srce je njihovo Njime njihovo, i duša je njihova Njime njihova. i život je njihov Njime njihov. Od Njega im dolazi sve: i život, i besmrtnost, n večnost, i sve vrednosti, i sve blagovesti, i sve radosti. Jer se celokupni podvig spasenja obavlja Duhom Svetim. On je koji nam u Isusu otkriva Gospoda; On je koji verom useljuje Gospoda Hrista u dušu našu; On je koji nas pomoću blagodatnih podviga sjedinjuje s Njime, On je koji duh naš toliko sjedinjuje s Njim da mi postajemo „jedan duh s Gospodom“;[36]On je koji nam po svome svemudrom božanskom promislu razdeljuje i daje božanske darove; On je koji nas utvrđuje i usavršava u tim darovima; On je koji nas u svetoj tajni krštenja preporađa, obnavlja i osvećuje; On je koji nas kroz sve svete tajne i svete vrline uhristovljuje i ohristovljuje; On je koji nas očišćava, osvećuje, spasava, obožuje, obesmrćuje, i na taj način i dušu nam i telo pretvara u hram Božji, u obitelj Presvete Trojice. I opet: On je kojim se u čovečanskom svetu ostvaruje sve što je evanđelsko, Hristovo, celokupni bogočovečanski domostroj spasenja, jer je On kao duša u bogočovečanskom telu Crkve. Zato je Gospod Hristos i objavio da se hula na Svetoga Duha neće oprostiti ljudima ni u ovom ni u onom svetu.[37] Zato je i život Crkve, kao Bogočovečanskog tela Hristovog, počeo silaskom Duha Svetog na nju, i produžava se iz veka u vek Njegovim boravkom u njoj, jer je Crkva Njime Crkva. On uvodi u svaku istinu spasenja; Οn uči spasenju; On obavlja svačije spasenje. Tu sve pripada Njemu, a kroz Njega Bogu Ocu, U Bogu Sinu. Sve svoje hrišćani druguju Njemu, stoga im sveti apostol i veli: .,niste svoji“. Zagledajte dobro u sebe: sve što je u vama sveto, uzvišeno, dobro, božansko, besmrtno, večno, evanđelsko, — nije li od Njega, od Duha Svetoga? Vaše očišćeno i ocvećeno telo, — nije li Njime očišćeno i osvećeno, nije li Njime u hram Božji pretvoreno? I vaša očišćena i osvećena duša, i vaša očišćena i osvećena savest, — nisu li Njime očišćene i osvećene? Pa vaše očišćeno i osvećeno srce, pa vaš očišćeni i osvećeni um, — nisu li Njime očišćeni i osvećeni? Sve je to tako, zato što Duh Sveti „živi u vama“.[38]

No pri svemu tome nikada ne zaboravljati: sve to hrišćani imaju od Duha Svetog, i samog Duha Svetog, zbog čudesnog Spasitelja našeg, Gospoda Isusa Hrista. Jer „Njega radi i Duh Sveti siđe u svet“ (Akatist Isusu Sladčajšem), Njega radi i produžuje u Crkvi njegovo spasonosno bogočovečansko delo. Jer da Gospod Hristos nije došao u naš svet i izvršio svečovekoljubivi podvig spasenja sveta, ni Duh Sveti ne bi došao u naš svet. Nema sumnje: sve što je „Jedini Čovekoljubac“ — Gospod Isus učinio radi nas ljudi i radi našega spasenja toliko je beskrajno dragoceno i bezgranično čovekoljubivo, da se nikakvim merama ljudskim ne može izmeriti i nikakvim razmerama ljudskim obuhvatiti. Vrhunac svega: sebe dao na žrtvu za spasenje sveta. Sebe! Α ko je On? Jedinorodni Sin Božji, sam Bog Logos, koji više vredi nego svi vidljivi i nevidljivi svetovi skupa, pa još pomnoženi sa najbeskrajnije beskrajnim brojem. I On takav, vaistinu jedina Svevrednost u svima svetovima, spustio se u naš smrdljivi svet, postao čovek, živeo u našem zlosmradnom zverinjaku, dobrovoljno podneo neiskazane muke za spasenje sveta, pa i samu sramnu smrt na krstu, — radi čega? Samo da ljude, te slastoljubive i greholjubive krpelje zemaljske, spase od greha, smrti i đavola, i podario nam život večni i blaženstvo večno. Ima li išta čovekoljubivije, dragocenije, vrednosnije od toga? Po kako smo skupu cenu plaćeni! Mi ljudi ne raspolažemo sa dovoljno uma da u potrebnoj meri zamislimo, ni sa dovoljno srca da u potrebnoj meri osetimo sve beskrajnosti i prednosti neiskazanog podviga Spasiteljevog.

Sveti hristonosni apostol je u božanskom pravu kada hrišćanima upućuje ove reči: „Kupljeni ste skupo. Proslavite dakle Boga u telima svojim i u dušama svojim, što je Božje“.[39] Zaista smo kupljeni skupo. Gospod blagi nas je svojom božanskom žrtvom kupio za raj, za večnost, za život božanski, za blaženstvo božansko, za savršenstva bogočovečanska. Kakvi onda treba da su tela naša i duše naše? Zar ne sveti hramovi u kojima se neprekidno slavi i proslavlja čudesni Gospod i Spasitelj naš Isus Hristos? Α kako, Njega sveslavnog možemo proslavljati mi u telima i dušama našim? Samo svetošću i čistotom. Jer se samo time proslavlja Svesveti i Svečisti. I tela i duše treba da su sveti i čisti, kako bi bili dostojni hram Božji, u kome se neprekidno vrši bogosluženje jedinom istinitom Bogu i Gospodu Isusu Hristu. Samo tako ispuniće svoje božansko naznačenje i duše naše i tela naša, jer su i jedno i drugo od Gospoda i za Gospoda. „Što je Božje“ treba da pripada Bogu, da služi Bogu, da proslavlja Boga. Ako iko, Gospod Hristos je, postavši telo i uzevši u sebe dušu ljudsku, očigledno pokazao da je i telo ljudsko i duša ljudska nešto „što je Božje“. Zato je naša prva dužnost: dati Bogu „ono što je Božje“, služiti Mu time, proslavljati Ga time. Tako nam postaje jasna blagovest svetog apostola: „niste svoji“, jer sve što imamo — dušu i telo —nije naše: od Boga je, radi Boga je, za Boga je. Ni u kom slučaju, i duša i telo naše, nisu za greh, ni za smrt, ni za đavola, ni za pakao. Jer i grehom i smrću i đavolom i paklom sramotimo ne samo duše svoje i tela svoja, nego i samog Tvorca i Spasitelja duša i tela naših: Gospoda našeg Isusa Hrista. Α proslavljamo Ga dostojno i u telima i u dušama svojim kada ih blagodatnom silom njegovom očistimo od svakoga greha, smrti i đavola, i ispunimo samo onim što je sveto, besmrtno, večno, bogočovečno.

Sveti Zlatoust blagovesti: Sve je u nas Gospodnje: i telo, i duša, i duh. I sve to apostol naziva Božjim[40] ne samo zato što ih je Bog stvorio, već i zato što, kada su oni postali tuđi Njemu, On ih je ponovo učinio svojima skupocenošću krvi Sina svoga. Sve naše apostol pripisuje Hristu, uzvodi nas na nebo. On veli: vi ste udovi Hrista, vi ste hram Duha; sramoteći telo, vi sramotite ne svoje telo, jer ovo telo nije vaše već Hristovo. Gospod Hristos je iz čovekoljublja telo naše učinio Svojim, i Ujedno uklonio našu zlu vlast nad njim. Α kada telo vaše nije vaše, onda vi nemate pravo skrnaviti telo drugoga, naročito kada ono pripada Gospodu, ili skrnaviti hram Duha.[41]

Ovaploćeni Bog Logos dao je hrišćanstvu telo, a Duh Sveti mu je dao blagodat Svoju kao dušu. Crkva je telo Hristovo, kome je Duh Sveti dao blagodat Svoju kao dušu. Ovaploćeni Gospod otelesnio je sve božansko što se moglo otelesniti: „U Njemu živi sva punoća Božanstva telesno.[42] Sve duhovno i nebesko On je oveštastvio, materijalizovao. Telo je načinio hramom Božanstva. I zabrujala je svetom vaistinu nova blagovest: „Telo je za Gospoda, i Gospod za telo“:[43] materija je za Gospoda, veštastvo je za Gospoda, jer je i ono od Gospoda n radi Gospoda: „sve se kroza NJ i za NJ sazda“.[44] Ali kao što je telo ljudsko nepotpuno i neobjašnjivo bez duše, tako je i telo Crkve nepotpuno i neobjašnjivo bez Duha Svetoga. Duh Sveti je Duh Istine, i stoga uvodi u svaku istinu ovaploćenog Boga Logosa i Bogočovečanskog tela njegovog — Crkve. On otkriva i obelodanjuje Boga u Isusu. Sve što znamo ο Isusu kao Bogu i Gospodu, kao Spasu i Promisliteljy — njime znamo.[45] Zato su i sve novozavetne knjige pisane Duhom Svetim, od duhonosnih svetih ljudi.[46] Pošto se uzneo na nebo, Gospod Hristos je poslao u naš svet Duha Svetog, i ostavio Ga u telu Crkve kao dušu Crkve, kao razum i savest i život Crkve. On je glavni svedok ο Isusu, ovaploćenom Bogu i Gospodu;[47] On — glavni ustrojitelj i sprovoditelj i reditelj i ostvaritelj među ljudima Spasiteljevog bogočovečanskog podviga spasenja. U stvari, Crkva je Njime Crkva: Ona Njime i živi i dela; Njime stoji i postoji. Njime — „vsjaka duša živitsja = svaka duša živuje“; Njime — „čistotoju vozvišaetsja = čistotom se uzvišuje“; Njime — „svetljejetsja trojičeskim jedinstvom svjaščenotajnje = sija se trojičnim jedinstvom sveštenotajanstveno“. Duh Sveti utrojičuje i otrojičuje svakog člana Crkve: spasava, ologosuje, osvećuje, obožuje, obogočovečuje. Jedino Njime svaki ostvaruje svoje božansko naznačenje u bogočovečanskom telu Crkve. Na svima stupnjima spasenja, od početka do kraja, On vodi i rukovodi svakog, dodeljujući svakome članu Crkve potrebnu meru blagodati. Otuda su svi hrišćani i duhonosci i duhonošeni. Ne može se biti hrišćanin bez Duha Hristovog, bez Duha Svetog. Po biću ovom, hrišćanin je od Duha Svetog i u Duhu Svetom. Od Duha Svetog počinje prvo osećanje i prvo poznanje Hrista kao Boga i Spasitelja.

 


NAPOMENE:

[1] 2 Petr. 1, 21.

[2] Jn. 14, 26; 16, 13; Mt. 10, 20.

[3] Tumačeći ovu apostolovu blagovest, Blaž. Teofilakt veli: Mi smo utoliko mudriji od jelinskih mudraca ukoliko su oni naučeni od ljudi; a ono što mi govorimo, „govorimo naučeni od Sv. Duha (tamo, sar. 2, vers 13; col. 593 S). Nama nisu potrebni silogizmi i logički dokazi Jelina (tamo, sar. 2, vers 13, col. 596 A).

[4] 1 Kor. 2, 14.

[5] Sv. Zlatoust blagovesti: Telesni čovek je onaj koji sve podvrgava hladnim umovanjima — τονς λοuα’μοϊς τοις ψUχροϊς, i smatra da mu nije potrebna višnja pomoć; a to je bezumlje. Bog nam je darovao razum, da njime saznajemo i primamo što je od Boga, a ne da razum smatra sebe dovoljnim sebi. Eto, i oči su divne i koriste, ali ako bi zaželele da vide bez svetlosti, onda im ni lepota ni vlastita snaga ne bi bile od ikakve koristi, već im nanele štetu. Τaκο i duša, ako uzaželi da vidi bez Duha Svetoga, sama sebi postaje smetnja. Obrati pažnju: duša je svagda nemoćna i nedovoljna sama sebi — ούκάρκεϊέαυτη (Bes. na Posl. 1 Kor.; Bes. 7, 4. 5; R. gr. t. 61,col. 60). — Blaž. Teodorit veli: Sveti apostol naziva telesnim čovekom onoga kome je dovoljan samo njegov razum, ne dopušta učenje Duha Svetoga, i ne može da ga pozna (Tumač. 1 Posl. Kor. sar. 2,Uors 14; Ρ. gr. t. 82; col. 245A). Ikumenije blagovesti: Telesni čovek sve polaže na svoj um, i ništa ne prima verom, niti smatra da mu je potrebna pomoć s neba. Pošto umom svojim ne može da shvati učenje Sv. Duha, on sav Spasiteljev domostroj spasenja smatra za budalaštinu. — Telesan je čovek koji živi po telu, i um mu još nije obasjan, prosvetljen, prosvećen Duhom, nego ima jedino urođenu ljudsku pamet — μόνην τήν εμφυτον άνθρωπίνην cυνεςιν, koju Tvorac umeće u svaku ljudsku dušu (Tumač. 1 Kor. sar. 2, Uers. 14; Ρ. gr. t. 118,col. 685 Β).

[6] 1 Kor. 2, 14.

[7] Sr. Mt. 13, 10—16.

[8] Jud. 19.

[9] Blaž. Teofilakt veli: Duhovan je čovek onaj koji je u dušu svoju uneo sjaj Svetoga Duha, i um mu je Duhom obasjan, prosvetljen, prosvećen. (tamo, sar. 2, vers. 15; Ρ. gr. t. 124, col. 596).

[10] 1 Kop. 2, 4—16.

[11] Cp. Εf. 3, 17—19.

[12] Εf. 1, 8; 1 Kop. 1, 5.

[13] 1 Kor. 6, 17. 19; sr. Gal. 4, 6.

[14] Sr. 1 Kor. 12, 3—11.

[15] Sr. 1 Kor. 12, 3; D. A. 4, 11—12; Kol. 3, 3—4.

[16] Po Svetom Zlatoustu, apostolova blagovest: „Mi um Hristov imamo“ (1 K. 2. 16), znači: mi znamo ono što je u umu Hristovom, i šta On hoće, i šta nam je otkrio. No pošto je apostol prethodno rekao da nam je to Duh Sveti otkrio, to, da ne bi ko odbacio Sina, dodaje da nam je to i Hristos otkrio. Govoreći tako, apostol ne veli time da mi znamo sve što zna Hristos, nego da sve što znamo nije ljudsko, i stoga podložno sumnji, već je znanje uma Hristovog i duhovno. Um, koji mi u tom pogledu imamo, jeste Hristov; tojest znanje, koje mi imamo ο predmetima vere, jeste znanje duhovno, te stoga stvarno niko ο nama suditi ne može, pošto telesni čovek ne može znati božanske stvari“ (tamo, Bes, 7 5. 6.; col. 61. 62).

[17] Blaž. Teofilakt veli: Svi mi um Hristov imamo; to jest sve što znamo, Hristos nam je otkrio; i um koji imamo ο božanskim stvarima, od Hrista imamo; tojest, znanje koje imamo ο duhovnim stvarima vere, od Hrista imamo (tamo, sar. 2, vers 16 Ρ gr t 124 col. 597 Β).

[18] 1 Kop. 3, 16

[19] Kol. 2, 9.

[20] Sr. 1 Kor. 8, 6; D. A. 17, 28; Kol. 1, 16—17.

[21] Cp. Mt. 21, 13; Mk. 11, 17; Lk. 19, 46.

[22] Jn. 2, 21

[23] Sr. Ef. 2, 19—22; 3, 5—6.

[24] Blaž. Teodorit veli: sv. apostol naziva hramovima Božjim ljude u kojima obitava blagodat Svetoga Duha (Tumač. 1 Kor. sar. 3,vers 16; Ρ. gr. t. 82, col. 252 Β). Α blaž. Teofilakt veli: hramovi su Božji oni koji su čista života (tamo, sar. 3, vers 17; Ρ. gr. t. 124,col. 605 Β).

[25] 1 Kop. 3, 17.

[26] 1 Kor. 3, 18.

[27] 2 Kor. 2, 11.

[28] Jn. 17, 21—23.

[29] 1 Kor. 6, 17.

[30] Sr. Jn. 8, 44; 1 Jn. 3, 8—12; Mt. 13, 38—39.

[31] Jn. 6, 63.

[32] Blaženi Teofilakt blagovesti: Sjedinjenje sa Gospodom Hristom snabdeva nas osvećenjem Duha Svetoga (tamo, sar. 6, vers 17; Ρ gr. t. 124 C).

[33] 1 Kop. 6, 18.

[34] 1 Kor. 6, 13.

[35] 1 Kor. 6, 19.

[36] 1 Kor. 6, 17.

[37] Mt. 12, 32; Mk. 3, 29.

[38] 1 Kor. 6, 19.

[39] 1 Kor. 6, 20.

[40] 1 Kor. 6, 20.

[41] Na 1 Kor. Bes. 18, 3; R. gr. t. 61, col. 147.

[42] Kol. 2, 9.

[43] 1 Kor. 6, 13.

[44] Kol. 1, 16.

[45] Sr. 1 Kor. 2, 6—16.

[46] Sr. 2 Petr. 1, 11—12; 2 Petr. 1, 21; 2 Tm. 3, 16.

[47] Sr. Jn. 15, 26.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *