NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

CRKVA – NEPREKIDNA PEDESETNICA
Pnevmatologija – Učenje o Svetom Duhu u Crkvi

 

Hrišćanska filosofija

 

Hrišćanska filosofija života i sveta, i svih bića i tvari, sva je u Duhu Svetom i u sili Božjoj, jer sva u Bogočoveku Gospodu Hristu. Ona se stiče verom. „A vera je: primati ono što se ni na koji način i nikakvim rasuđivanjima postići ne može“.[1] — Po svojoj sadržini, vera hrišćanska je nesravnjeno šira i dublja od svake ljudske mudrosti i od svakog ljudskog znanja. Α pο sili i po moći, božanski je silnija i moćnija od svake ljudske moći i sile, jer je sva „u sili Božjoj“. Njome ljudi postaju božanski silni i moćni: „Sve je moguće onome koji veruje“,[2] — „Bogom smo jaki“.[3] Bog je zato i postao čovek, da kao Bogočovek podari čoveku sve božanske sile i moći, potrebne mu za život u obadva sveta.[4] Tu nam istinu blagovesti hristonosni apostol kada izjavljuje: „Sve mogu u Isusu Hristu, koji mi moć daje“.[5] Stoga nema greha, nema smrti, nema zla, koji mogu savladati Hristovog čoveka, i on u svemu tome pobeđuje silom Božjom.[6] Ta svepobedna sila Božja tako je očigledna u svetih Apostola i ostalih Božjih Svetitelja. Očigledna i u svih pravih hrišćana, po meri vere njihove. Samo kao svemoćno Bogočovečansko telo Hristovo, prepuno Duha Svetoga, Crkva je mogla u toku dve hiljade godina odoleti tolikim gonjenjima, patnjama, mukama, i doći do nas, da i nas svepobedno spasava od greha, smrti i đavola, osvećujući nas, ohristovljujući nas, otrojičujući nas.

I ne samo to, nego je vera naša i u mudrosti Božijoj, kojom nas ona ispunjuje kroz svete evanđelske podvige. Ta „mudrost je u savršenima“.[7] Ona se verom i useljuje u dušu i raste u duši. Što veća vera, veća i mudrost božanska od nje u duši. U savršenih verom ona je prisutna sva. Stoga su ljudi savršene vere, ljudi svetog života po veri, uistini božanski mudraci. To su, kako ih Sveti Makarije Veliki naziva: „Filosofi Svetoga Duha“. Božanska mudrost koja je u njima, čini ih takvim filosofima. Šta sačinjava njihovu filosofiju? — Doživljeno Evanđelje. Jer sveto Evanđelje i jeste filosofija Svetoga Duha. Živeći po svetom Evanđelju pomoću svetih tajni i svetih vrlina, čovek se postepeno ispunjuje božanskom mudrošću. Α kad potpuno uzaživi po njemu, postaje filosof Svetoga Duha.

Razlika izmeću mudrosti ovoga sveta i mudrosti Božje, u čemu je? U ovome: mudrost ovoga sveta je ljudska, prolazna, smrtna; u ovom svetu ona i nastaje, i prestaje, i nestaje; a mudrost Božja je sva od Boga, neprolazna, besmrtna, večna; njome živi sam Bog i svi sveti Anđeli Božji[8]. Do učovečenja Boga Logosa ova je mudrost bila „sakrivena u tajni“ Trosunčanog Božanstva; učovečenjem pak Boga Logosa ona silazi u naš zemaljski svet, i otkriva sebe svetima. Stoga sveti apostol blagovesti: „Mi govorimo ne mudrost ovoga sveta,… nego govorimo mudrost Božju u tajni sakrivenu, — koju Bog pre svakog vremena odredi za slavu našu“[9]. — Gospod Hristos i jeste ta „mudrost Božja“ i „slava naša“[10]. U Trojičnom Božanstvu On je pre ovoga sveta, „pre svakog vremena“ određen kao večni smisao bića ljudskog, i slava njegova. I zaista, On je tom slavom proslavio čoveka kada se učovečio, postao čovek, uzeo na Sebe telo Crkve. Svu punoću Božanstva svoga On je uneo u čoveka[11], i tako neiskazano proslavio čoveka. Kao Bogočovek, kao Crkva, On je uveo čoveka u sav život božanski, u svu besmrtnost božansku, u svu večnost božansku, u svu slavu božansku: jer οnο, On kao Čovek sedi s desne strane Boga Oca, tojest u večnoj božanskoj slavi. Α pre toga, On je biće čovekovo proveo kroz svoje božansko krštenje, kroz svoje božansko preobraženje, kroz svoje božansko raspeće, kroz svoje božansko vaskrsenje, kroz svoje božansko vaznesenje. Tako, sve što je Božje Bogočovek Gospod Hristos je učinio čovečjim, jer je očovečenjem sve što je čovečje, osim greha, učinio Božjim.

Bogočovek je prevečni smisao i slava čoveka i roda ljudskog. Čovek je i sazdan sa bogočovečanskim klicama i mogućnostima. One su u bogolikosti bića njegovog. Α glavna odlika bogolikosti je bogočežnjivost: čežnja da sve svoje usavrši i završi Bogom: i dušu, i telo, i srce, i život, i savest, i volju, i um. Otuda pojava Boga Logosa kao Bogočoveka odgovara večnim čežnjama bića ljudskog. Presvetu i preveliku tajnu Bogočovekovu otkrio je Duh Sveti najpre svetim apostolima i prorocima, jer su najviše čeznuli za Njim i verovali u Njega[12]. Α za njima otkriva je svima hristočežnjivim dušama koje se verom učlanjuju u Bogočovečansko telo Hristovo — Crkvu[13]. Tajna pak čudesne Ličnosti Hristove, sa svima njenim bogočovečanskim beskrajnostima, sva je u Crkvi: „mnogorazlična Mudrost Božja“, koja je bila „sakrivena u tajni“ Trojičnog Božanstva, obznani se kroz Crkvu ne samo ljudima na zemlji nego i svetim Anđelima na nebu[14]. Otuda nju mogu znati samo oni koji su u Crkvi, nikako ne oni koji su spolja, pogruženi u prolaznosti ovoga sveta[15]; a po Ikumeniju to su: filosofi, ritori, zvaničnici[16].

Čudesni čovekoljubivi Gospod ne nameće sebe nikome; On tajnu svoju i mudrost svoju otkriva i kazuje ljubiteljima svetog i svetima. To su ljudi vere. Vera je znak da je čovek omrznuo greh n prljavštinu, n zavoleo svetost i čistotu, oličene u Svesvetom i Svečistom: Bogu i Gospodu Isusu Hristu. Stoga sveti apostol i objavljuje ovu blago vest: „Štο oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe, ono — ugotovi Bog onima koji ga ljube“.[17] Da, „onima koji ga ljube“, ne onima koji ga mrze, ili odriču, ili hule, jer On niti sebe niti išta svoje nameće onima koji ga neće. Α čim čovek verom pokaže ljubav prema Bogu, Bog mu otkriva i daruje ono što je Božje, od najmanjeg do najvećeg, od najvidljivijeg do najnevidljivijeg: Gospoda i Spasitelja našeg Isusa Hrista, „u kome živi sva punoća Božanstva telesno“[18].

Da, Bogočovek Hristos, i sve što je On sobom doneo našem čovečanskom svetu, i jeste ono „što oko ne vide, i uho ne ču, i u srce čoveku ne dođe“. Do Hrista, oko ljudsko ne vide ni Boga u telu, ni dela Boga u telu. Ne vide: ni večnu božansku Istinu u ljudskom telu, ni večnu božansku Pravdu, ni večnu božansku ljubav, ni ostala večna božanska Savršenstva. Ne vide svu tu „mudrost Božju u tajni sakrivenu“. Zato je božanstveni Spasitelj govorio svojim svetim učenicima: „Blago očima koje vide što vi vidite. Jer vam kažem zaista da su mnogi proroci i pravednici želeli videti što vi vidite, i ne videše; i čuti što vi čujete, i ne čuše“[19].

Potvrđujući ovu Spasovu blagovest, sveti hristonosac i hristovidac apostol Pavle, iz srca bogočovečanskog života Crkve svedoči: „Nama je Bog otkrio Duhom svojim; jer Duh sve ispituje, i dubine Božije.[20] Za veru u Hrista i hristoljublje Bog daje Duha Svog Svetog, koji hristoljubivu dušu uvodi u svu istinu ο Bogočoveku Hristu, i otkriva joj sve „dubine Božije“ koje su u Njemu. Duh Sveti otvara vid čoveku te vidi „što oko ne vide“, i sluh — te čuje „što uho ne ču“, i srce — te oceća i saznaje „što u srce čoveku ne dođe“. Na dan svete Pedesetnice Duh Sveti je otkrio svetim Apostolima svu Hristovu tajnu, i od tada su oni išli za Njega u sve smrti, u sve opasnosti, u sve muke. Ostavši zauvek u Crkvi, Duh Sveti i nadalje otkriva Hristovu tajnu svakoj hristoljubivoj duši[21]. On je glavni apostol Hristov: Sveapostol. On daje bogoljubivim dušama najsavršenije znanje ο Gospodu Hristu, za kakvo je samo sposobno ljudsko biće. Zato duhonosni blagovesnik piše hrišćanima: „Imate pomazanje od Svetoga, i znate sve — οίbατε πάντα“[22]; znate sve što čovek može znati ο Bogu, ο svetu, ο čoveku, ο životu, οvečnosti. Samo duhonosci znaju Bogočovekovu tajnu. To su, na prvom mestu, Svetitelji. Nema sumnje, svaki hrišćanin kroz svete tajne postaje duhoprimac i duhonosac. Samo, Svetitelji zadržavaju u sebi Duha Svetog svetim evanđelskim vrlinama, svetim evanđelskim životom. Zato što imaju u sebi Duha Svetoga koji im otkriva „dubine Božije“ koje su u Gospodu Isusu, sveti Oci i jesu jedini pravi i verodostojni bogomudri tumači Svetoga Pisma, a pre svega same Ličnosti Bogočoveka Gospoda Hrista.

 


NAPOMENE:

[1] Sv. Zlatoust, Bes. na Posl. 1 Kor., Bes. 6, 3; R. gr. t. 61, cal. 52.

[2] Mk. 2, 9.

[3] Ps. 60, 12.

[4] Petr. 1, 3—4.

[5] Flb. 4, 13; sr. 2, 13; Kol. 1, 29.

[6] Sr. Rm. 8, 31—39.

[7] 1 Kor. 2, 6. — Sv. Zlatoust veli da sveti apostol naziva savršenima vernike (tamo, Bes. 6, 1; col. 55). Α mudrošću naziva i Hrista, i krst, i Evanđelje (tamo, Bes. 7, 3; col. 57). Blaž. Teofilakt blagovesti: Sveti apostol naziva mudrošću: propoved ο Hristu, i spasenje krstom. Jer najveća je mudrost — uništiti smrt smrću. Verne pak naziva savršenima; jer savršeni su oni koji se ne privezuju ni za šta, i uzleću ka nebu (Tumač. 1 Κor. sar. 2, ν. 8; Ρ. gr. t 124. col. 588 C).

[8] Cp. Jak. 3, 15. 17.

[9] 1 Kop. 2, 6. 7.

[10] 1 Kop. 1. 24. 30. — Ikumenije veli: Apostol naziva mudrošću propoved ο Hristu i cpasenje krstom onoga što je pod nebom (Tumač. 1 Kor., Sar. 2, vers 6—8; Ρ. gr. t. 118, col. 660 D).

[11] Kol. 2, 9.

[12] Sr. Ef. 3, 5; Jn. 6, 63—69.

[13] Sr. Ef. 3, 6.

[14] Sr. Ef. 3, 9—10.

[15] 1 Kor. 2, 8.

[16] Tumač. 1 Kor., sar. 2, v. 6—8; Ρ. gr. t. 124, col. 661 Α.

[17] 1 Kor. 2, 9.

[18] Ikumenije veli: „onima koji ga ljube“. Ko su ti? Oni koji ljube Hrista i spasenje izvršeno njegovim očovečenjem (Tumač. 1 Κor. sar. 2. v. 9; R. gr. t. 118, col. 664 Α).

[19] Lk. 10, 23; Μτ. 13, 17. — Blaž. Teofilakt: Šta je Bog ugotovio očima koji Ga ljube? Poznanje Hrista, i spasenje ovaploćenjem. Ko su oni koji ljube Boga? Vernici (tamo, sar. 2, ν. 9; Ρ. cr t. 124, col 589 CD).

[20] 1 Κor. 2, 10.

[21] sr. Jn. 14, 16-17. 26; 16, 13; Ef. 1, 17; D. A. 4, 31; 10, 47; 11, 15.

[22] 1 Jn. 2, 20.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *