NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Svojstva Crkve

 

Apostolnost Crkve

Vaseljenski Sabor

 

Apostolnost je saborna bogočovečanska svetinja Crkve Hristove; sva je svuda u svemu što sačinjava bogočovečansko telo Crkve, i svima svojim bogočovečanskim silama prisutna u vascelom životu nebozemnog bića Crkve. Bez nje — Crkva se Hristova ni zamisliti ne može. U bogočovečanskom telu Crkve i jedinstvo Crkve je apostolsko, i svetost apostolska, i sabornost apostolska. Četiri svojstva Crkve su jednosušna među sobom; svako je u svima, i svi u svakome. To nam svedoči svim bićem svojim i sama priroda bogočovečanske vere Hristove, naročito kroz Svete Vaseljenske Sabore.

Sveti Oci Tpećeg Vaseljenskog Sabora, po pročitanju Simvola Vere, donose ovakvu odluku: Ne dozvoliti nikome da ispoveda, ili piše i sastavlja drugu veru osim propisane od svetih Otaca, sabranih Duhom Svetim u Nikeji; a ko se drzne ili sastavljati novu veru, ili ispovedati, ili predlagati; takvi, ako su episkopi i klirici, da budu odlučeni — episkop od episkopstva, klirici od klira, a mirjani da budu podvrgnuti anatemi.[1] Istina nije sakrivena, vele isti sveti Oci, ni za koga od onih koji su navikli rasuđivati pravoslavno.[2] Svi koji imaju nepokvaren um staraju se slediti mišljenja svetih Otaca, jer su i sami Oci, napunjujući um svoj apostolskim i evanđelskim Predanjem, postali svetila svetu.[3] Držeći se u svemu crkvenog poretka. Sveti Vaseljenski Sabor (Tpeći) svrgnuo je Nestorija.[4] Sveti Oci Trećeg Vaseljenskog Sabora izjavljuju: U svemu sledimo mišljenja svetih Otaca, da ne bismo skrenuli s puta ni u onome što je najmanje. Mi ni u kom slučaju ne možemo trpeti da iko potresa veru ili Simvol Vere. I nipošto ne dozvoljavamo ni sebi, niti ikome drugome, da promeni makar jednu reč u Simvolu, ili izmeni samo jedan slog, sećajući se reči: Ne pomiči večne međe, koje su postavili Oci tvoji.[5] Jer su govorili ne oni nego sam Duh Boga i Oca.[6] Otstupiti od pravilnosti svetih dogmata nije ništa drugo nego očigledno — zaspati na smrt.[7] Od takve pravilnosti otstupamo kada ne sledujemo Bogonadahnutim Pismima i svetim Apostolima, a zanosimo se ili predrasudama, ili usrđem i naklonošću prema onima koji drže nepravu veru, i time raslabljujemo silu našega uma i nanosimo, pre svega, štetu svojim dušama. Stoga je potrebno svoju veru dovesti u sklad sa verom svetih Otaca Nikejskih, tih sledbenika svetih Apostola. Jer, na njihovom Saboru je zasedao sam Gospod Hristos, koji je rekao: Gde su dva ili tri sabrani u ime moje, onde sam i ja među njima.[8] Nema cumnje, Gospod Hristos je predsedavao na ovom Svetom Vaseljenskom Saboru. Jer na njemu je postavljen čvrst i nerazoriv temelj svetog i besprekornog ispovedanja vere, temelj koji se rasprostro na svu vaseljenu. Tu veru, izloženu i opredeljenu na Nikejskom Saboru, sveto su sačuvali potonji sveti Oci i pastiri i svetila Crkve i opitni strojitelji tajni.[9]

Sveto apostolsko Predanje u vascelosti svojoj uvek je prisutno u svakoj sadašnjici Crkve Hristove kroz sve vekove. U stvari, Crkva i misli, i živi, i besmrtuje Predanjem. Svedoci su toga sveti Oci. Misli svetih Otaca su uvek na bogočovečanskom putu svetog apostolskog Predanja, na kojem su tako česti izvori žive vode, izvori večnoga života.[10] Sveti Oci Četvrtog Vaseljenskog Sabora izjavljuju: „Mi rasuđujemo po Predanju Otaca“.[11] Obrazlažući svoje odluke ο dogmatima vere, isti Oci blagoveste: Mi smo to pocrpli iz Svetoga Pisma i iz Predanja svetih Otaca, apsolutno ništa ne dodajući veri, izloženoj od strane svetih Otaca u Nikeji… Po svima crkvama drži se vera saglasna sa Božanskim Pismom i Predanjima svetih Otaca.[12] Mi verujemo po izloženom ispovedanju svetih Otaca. One pak koji ne veruju učenju svetih Otaca mi anatemišemo i smatramo za tuđe svetoj Crkvi. Dakle, svaki koji se ne slaže sa učenjima svetih Otaca, sam sebe otuđuje od svakog sveštenog opštenja i prisustva Hristova.[13] Mi želimo da učenje ο predmetima vere bude pravilno, i svaka sumnja uklonjena jednomislijem, jednoslavljem i saglasnim ispovedanjem i učenjem svih svetih Otaca. Mi držimo pravoslavnu veru, predanu nam od strane trista osamnaest Otaca i sto pedeset Otaca, kao i od ostalih svetih i slavnih Otaca, i po njoj verujemo. Oci su nas naučili i pisanim slovima izložili; više od toga mi ne možemo govoriti.[14] Na izloženje vere Prvog Vaseljenskog Sabora i Drugog Vaseljenskog Sabora Oci Trećeg Vaseljenskog Sabora uskliknuše: „To je vera pravoslavna! njome svi verujemo; ta je vera istinita; ta je vera večna; u njoj smo se krstili, u njoj se krštavamo. Tako svi verujemo.[15] Oci Četvrtog Vaseljenskog Sabora izjavljuju: Ovaj Sabor ima apostolsku vlast.[16]

Sveti Oci Petog Vaseljenskog Sabora blagoveste: „Mi ispovedamo pred svima, da mi držimo i propovedamo onu veru koja je spočetka darovana velikim Bogom i Spasiteljem našim Isusom Hristom svetim Apostolima, i od njih bila propovedana u celome svetu, koju su ispovedali i objasnili i predali svetim crkvama sveti Oci, i prvenstveno Oci koji su se sabirali na Četiri Sveta Sabora; njima mi sledujemo potpuno i u svemu, i primamo ih. Pritom mi obznanjujemo, da smo držali i držimo sve što su propisala Četiri Sveta Sabora odnosno prave vere i što su, na osnovu kanona propisali odnosno crkvene praktike“.[17] Četiri Sveta Vaseljenska Sabora i sveti Oci su sačuvali i objavili jedno i isto ispovedanje vere.[18] „Stoga se u svetoj katoličanskoj (= sabornoj = vaseljenskoj) apostolskoj Crkvi mora čuvati i propovedati to pravo ispovedanje vere. Ako pak ko udalji sebe od njega, rasuđujući suprotno njemu, takav čovek, udaljujući sebe samog od prave vere i stupajući u opštenje sa jereticima, spravom biva osuđen i anatemisan od svete Crkve Božje“.[19] Stojeći svim svojim hristoljubivim bićem za Bogočovečansku Istinu Crkve, sveti Oci Petog Vaseljenskog Sabora posvedočavaju i pečatom saglasnosti zapečaćuju i ovo Predanje Crkve: „Treba anatemisati jeretike i posle smrti“.[20] Zašto? Da ne bi otrov njihovih jeretičkih zabluda trovao duše ljudske i lišavao ih Carstva Nebeskog. Čistota vere apostolske, to je svelek za sve ljude. Oci Petog Vaseljenskog Sabora blagoveste: „Vera, potpuno i jasno predata nam od Apostola, ne dopušta ni dodavanje ni umanjavanje“.[21]

Apostolnost je srce bogočovečanske vere Hristove. Tu nam blagovest gromoglase, poput prethodnih Pet Vaseljenskih Sabora, i sveti Oci Šestog Vaseljenskog Sabora. Oni izjavljuju: Naš sveti i vaseljenski Sabor, odbacivši zablude bezbožja od pređašnjih vremena do sada, i nepokolebljivo idući pravim putem svetih i slavnih Otaca, u svemu se pobožno pridružuje glasu Pet Svetih i Vaseljenskih Sabora, — obnovio je bez ikakvih novotarija odluke pobožnosti i odbacio samoizmišljene dogmate bezbožja. I Simvol, izložen Prvim i Drugim Saborom, koji su radoprimili i potvrdili i ostali Sveti Sabori radi uništenja svake dušegubne jeresi, bogonadahnuto je zapečatio i naš Sveti i Vaseljenski Sabor.[22] — Pošto su pročitane i potpisane odluke od Otaca prisutnih na Šestom Vaseljenskom Saboru, sveti Oci su uskliknuli: „Svi tako verujemo; jedna je vera; svi tako mislimo. Svi verujemo pravoslavno. To je vera Apostola; to je vera Otaca; to je vera pravoslavnih“.[23]

Apostolnost je savest Crkve Hristove, bogočovečanske vere njene. Bogonosni Oci Sedmog Vaseljenskog Sabora blagoveste: „Dogmati su — delo ne careva nego arhijereja, pošto mi imamo um Hristov“.[24] „Neka ne bude raskola i razdeljenja u jednoj svetoj katoličanskoj i apostolskoj Crkvi, koje je glava sam Hristos, istiniti Bog naš“.[25] „Jeres odvaja od Crkve svakoga čoveka“.[26] Pretsednik Sedmog Vaseljenskog Sabora, Sveti Tarasije izjavljuje na Saboru: „Mi nalazimo da Oci ni u čemu ne protivreče jedan drugome; naprotiv, svi oni, imajući kao jednu dušu, jedno i isto propovedaju, jednome i istome uče“.[27]

Bogočovečanska sabornost je bitna odlika apostolske vere. To svedoče svi Sveti Vaseljenski Sabori. Oci Sedmog Vaseljenskog Sabora izjavljuju: „Primamo, potvrđujemo i od duše pozdravljamo šest Svetih i Vaseljenskih Sabora, koji su se sabirali u raznim mestima i u razna vremena, pod vođstvom Duha Svetoga, protiv svake jeresi. Njih gromoglasno propovedaju i pravoslavne crkve, koje se nalaze po celoj vaseljeni, i osnivaju se na njihovom pravilnom i bogonadahnutom učenju kada primaju one koje oni primaju, i kada odbacuju one koje oni odbacuju“.[28] „Sveti Oci naši su stražari Saborne (= Katoličanske = Vaseljenske) Crkve, i oni budno straže nad mislenim bedemima njenim… Neka nas isprave učenja bogorečitih Otaca. Crpući iz njih, mi smo se napojili istinom; sledujući njima, mi smo prognali laž, naučeni od njih, mi s ljubavlju primamo česne ikone. Oci propovedaju, a mi ostajemo poslušna čeda i hvalimo se Predanjem Saborne (= Katoličakske = Vaseljenske) Crkve. Mi sledujemo drevnom zakonodavstvu Saborne Crkve. Mi držimo zapovesti Otaca. Mi anatemišemo kako one koji išta dodaju, tako i one koji išta oduzimaju učenju Vaseljenske Crkve … U svemu držeći se učenja bogonosnih Otaca naših, mi to učenje propovedamo jednim ustima i jednim srcem, ništa ne dodajući i ništa ne oduzimajući onome što nam je predano. Mi ispovedamo i učimo onako kako su odredili i utvrdili Šest Vaseljenskih Sabora.[29]

Sveti Oci Sedmog Vaseljenskog Sabora blagoveste: Kada su se pojavljivale jeresi, pune žuči i gorčine protiv Crkve, onda su se, po nadahnuću Božjem, radi opovrgnuća njih sabirali Šest Vaseljenskih Sabora, i Oci Sabora potvrđivali i vaspostavljali svo zapisano i usmeno Predanje, predano Vaseljenskoj (= Katoličanskoj = Sabornoj) Crkvi od samih prvih vremena.[30] Ono što se čuva u Vaseljenskoj Crkvi po Predanju, ne dopušta ni dodavanje ni oduzimanje; a ko išta dodaje ili oduzima, tome preti najveća kazna, jer je rečeno: „Proklet koji pomiče međe Otaca“.[31] U odlukama svojim Oci Sedmog Vaseljenskog Sabora vele: Mi neprikosnoveno čuvamo sva crkvena Predanja, potvrđena pismeno ili usmeno. Mi gredemo carskim putem, i sledimo božanskom učenju svetih Otaca naših i Predanju Vaseljenske (= Saborne = Katoličanske) Crkve, jer znamo da u njoj obitava Duh Sveti.[32] U Vaseljenskoj Crkvi Evanđelje nasledno prelazi od jednoga Oca drugome.[33]

Pošto su svi prisutni Oci potpisali odluke Sedmog Vaseljenskog Sabora, Sveti Sabor je uskliknuo: „Svi mi tako verujemo; svi mi tako mislimo; svi smo mi u tome saglasni i potpisali smo se. To je vera apostolska; to je vera pravoslavna; ta je vera utvrdila vaseljenu. Koji drugačije postupaju — neka su anatema! Koji drukčije misle — neka budu isterani iz Vaseljenske Crkve! Mi čuvamo odluke Otaca. One koji išta dodaju učenju Vaseljenske Crkve, ili oduzimaju od njega, mi predajemo anatemi! Svima jereticima anatema! Ko nipodaštava kakvo bilo crkveno Predanje, bilo ono zapisano ili usmeno, tome anatema! Mi smo među sobom udovi jednoga tela, a glava naša je Hristos Bog. Kada smo se sastali ovde, rukovodeći se presvetlim učenjem Otaca, mi smo se čvrsto zaustavili na jednoj misli, došli do jednog ubeđenja, ne zaboravljajući Mojsijevu pesmu koja kaže: pitaj oca tvoga i on će ti kazati, starce tvoje i reći će ti.[34] Dakle, mi sledujemo Predanju Vaseljenske (= Katoličanske = Saborne) Crkve i ništa nismo ni oduzeli ni dodali, već po uputstvu apostola držimo Predanja koja smo dobili, i dopuštamo i s ljubavlju primamo sve što je ispočetka primila usmeno ili pismeno Sveta Vaseljenska (= Katoličanska = Saborna) Crkva. Ona pak što su odbacivali božanstveni Oci naši, to odbacujemo i mi, i smatramo to neprijateljskim Crkvi. Pravi i najpravilniji sud Crkve sastoji se u tome, da se u Crkvi ne dopuste novotarije, a isto tako i da se ništa ne odbacuje. Dakle, sledeći Otačkim zakonima i dobivši blagodat od jedinoga Duha, mi smo sve što se tiče Crkve sačuvali nepromenljivo i bez oduzimanja, kao što su nam predali Svetih Šest Vaseljenskih Sabora; i sve što su oni ostavili Crkvi kao dostojno poštovanja, sve to mi primamo bez ikakvog kolebanja.[35]

 


NAPOMENE:

[1] Str. 765; Djejan. Vselensk. Soborov.; tom I; Kazanj. 1859.

[2] tamo, str. 92, tom. vtorij; Kazanj, 1861.

[3] Flb. 2, 15. — Tamo, str. 83.

[4] tamo, str. 298.

[5] Priče Solom. 22, 28.

[6] Mt. 10, 20. — Tamo, str. 379

[7] Psal. 12, 4.

[8] Mt. 18, 20

[9] tamo, str. 450. 451.

[10] Sr. Jn. 4, 14.

[11] Str. 46; Djejan. Vselenskih Saborov, tom III; Kazanj 1863.

[12] tamo, str. 221. 222.

[13] tamo, str. 246. 247.

[14] tamo, str. 509. 510.

[15] tamo, str. 513.

[16] tamo, str. 564.

[17] str. 33; Djejan. Vselensknh Soborov, tom V; Kazanj 1914.

[18] tamo, str. 24.

[19] tamo, str. 33—34.

[20] tamo, str. 126.

[21] tamo, str. 155.

[22] str. 219; Djejan. Vselenskih Soborov, tom VI; Kazanj 1908

[23] tamo, str. 230.

[24] 2 Kor. 2, 14—16. — Djejanija, tom VII; Kazanj 1909, str. 22.

[25] tamo, str. 29.

[26] tamo, str. 47.

[27] tamo, str. 55.

[28] tamo, str. 102.

[29] tamo, str. 169. 170.

[30] tamo, str. 213.

[31] 5 Mojs. 27, 17. — Tamo, str. 262.

[32] tamo, str. 284.

[33] tamo, str. 285.

[34] 5 Mojs. 32, 7.

[35] tamo, str. 293. 294. 298. 299. 300.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *