NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Svojstva Crkve

 

4. Apostolnost Crkve

 

Sveti Apostoli su prvi bogoljudi po blagodati. Vascelim životom svojim svaki od njih, poput apostola Pavla, govori ο sebi: „Ja više ne živim, u meni živi Hristos“.[1] Svaki od njih je ponovljeni Hristos; ili bolje: produženi Hristos. Sve je u njima Bogočovečansko, jer je sve od svetih vrlina: vere, ljubavi, nade, molitve, posta, i ostalih. Α to znači: sve što je čovečije u njima živi Bogočovečijim, misleći Bogočovekom, osećajući Bogočovekom, delajući Bogočovekom, hoteći Bogočovekom. Za njih je istorijski Bogočovek, Gospod Isus Hristos, i vrhovna svevrednost i vrhovno svemerilo. Sve je u njima od Bogočoveka, radi Bogočoveka i u Bogočoveku. I to uvek tako, i svuda tako. To im je besmrtnost i u zemaljskom vremenu i u zemaljskom prostoru. Time su još na zemlji vezani za svu bogočovečansku večnost Hristovu.

Ova bogočovečanska apostolnost je sva u potpunosti produžena u zemaljskim naslednicima hristonosnih apostola: u svetim Ocima. Među njima, u suštini, nema nikakve razlike: u njima podjednako živi i dela i besmrtuje i večnuje jedan i isti Bogočovek Isus Hristos: koji je juče i danas onaj isti i vavek.[2] Kroz svete Oce produžuju se sveti Apostoli sa svima svojim bogočovečanskim bogatstvima, bogočovečanskim svetovima, bogočovečanskim svetinjama, bogočovečanskim tajnama, bogočovečanskim vrlinama. Sveti Oci u stvari neprestano apostoluju, i kao posebne obogočovečene ličnosti, i kao episkopi pomesnih Crkava, i kao članovi Svetih Vaseljenskih Sabora i Svetih Pomesnih Sabora. Za sve njih je jedna Istina, jedna Sveistina: Bogočovek Gospod Isus Hristos. Gle, Sveti Vaseljenski Sabori, od prvog do poslednjeg, samo jednu svevrednost ispovedaju, brane, veruju, blagoveste i svebudno čuvaju: Bogočoveka Gospoda Isusa Hrista.

Glavno Predanje, Svepredanje Pravoelavne Crkve i jeste: živi Bogočovek Hristos, sav u Bogočovečanskom telu Crkve, kome je On besmrtna, večna Glava. To je ne samo blagovest već i sveblagovest svetih Apostola i svetih Otaca. Oni ništa ne znaju osim Hrista raspeta, Hrista vaskrsla, Hrista vaznesena. Svi oni vascelim životom i učenjem svojim jednodušno i jednoglasno svedoče: Bogočovek Hristos je sav u Crkvi Svojoj, kao u telu Svom. Svaki od svetih Otaca može s pravom reći sa Svetim Maksimom Ispovednikom: „Ja ni u kom slučaju ništa svoje ne govorim, nego govorim ono što sam od Otaca naučio, ništa ne menjajući u njihovom učenju“.[3] Α iz besmrtne blagovesti Svetog Jovana Damaskina bruji saborna ispovest svih svetih bogoproslavljenih Otaca: Sve što nam je predano — πάντα τα παραδιδόμ,ενα ήμΐν — kroz Zakon i Proroke i Apostole i Evanđeliste mi primamo i znamo i veoma cenimo, i preko toga ništa više ne tražimo . .. Budimo time potpuno zadovoljni, i ostanimo u tome, ne pomičući večne međe (Prič. Solom. 22, 28), niti narušavajući božansko Predanje.[4] — I onda dirljiv svetootački poziv Svetog Damaskina, upućen svima pravoslavnim hrišćanima: Zato, braćo, stojmo na kamenu vere i u Predanju Crkve, ne pomičući granice koje postaviše sveti Oci naši, niti dajući mesta onima koji hoće da uvode novotarije i da ruše građevinu svete Božije vaseljenske i apostolske Crkve. Jer ako se svakome pusti na volju, malo po malo razoriće se celo telo Crkve.[5]

Sveto Predanje je svo od Bogočoveka, svo od svetih Apostola, svo od svetih Otaca, svo od Crkve, u Crkvi, Crkvom, svo Crkva. Sveti Oci nisu drugo do samo „čuvari apostolskih predanja“. Svi oni, kao i sveti Apostoli, jesu samo „svedoci“ jedne i jedine Istine = Sveistine: Bogočoveka Hrista. Nju oni neućutno ispovedaju i propovedaju, oni — „svezlatna usta Boga Logosa“.[6]

Bogočovek Gospod Hristos je jedan i jedinstven i nedeljiv. Isto tako je i Crkva jedna i jedinstvena i nedeljiva, jer je ona ovaploćenje Bogočoveka Hrista, produženo kroza sve vekove i kroza svu večnost. Takva po svojoj prirodi, takva i u svojoj zemaljskoj istoriji, Crkva se ne može deliti. Od nje se samo može otpasti. Ta jednosnost i jedinstvenost Crkve je bogočovečanskog karaktera od početka pa kroza sve vekove i kroza svu večnost. Besmrtna misao Svetog Grigorija Bogoslova, raspevana Bogom, blagovesti ovu bogočovečansku istinu: Jedan je Hristos, jedna je glava Crkve.[7]

Apostolsko prejemstvo, apostolsko nasleđe je od vrha do dna bogočovečanske prirode. Šta to sveti Apostoli predaju svojim naslednicima kao nasleđe? — Samog Bogočoveka Gospoda Hrista, sa svima neprolaznim bogatstvima Njegove čudesne Bogočovečanske Ličnosti, Hrista — Glavu Crkve, jedinu Glavu njenu. Ne predaje li to, apostolska naslednost prestaje biti apostolska, i tu u stvari više i nema apostolskog predanja, nema apostolske jerarhije, nema apostolske Crkve.

Sveto Predanje, to je Evanđelje Gospoda Hrista, i sam Gospod Hristos, koga sila Duha Svetoga prenosi u svaku verujuću dušu, u čitavu Crkvu. Sve što je Hristovo, silom Duha Svetoga postaje naše, ljudsko; i to u telu Crkve. Duh Sveti — graditelj Crkve, svakog vernika, kao ćelijicu, ugrađuje u telo Crkve, čini ga „sutelesnikom“ Bogočoveka.[8] U stvari: Duh Sveti blagodaću svetih tajni i svetih vrlina obogočovečuje svakog vernika. Jer, šta je život u Crkvi? Ništa drugo do blagodatno obogočovečenje svakog vernika kroz njegove lične evanđelske vrline; njegovo uhristovljenje i ohristovljenje kroz ucrkvenjenje i ocrkvenjenje. Sav život hrišćanina je neprekidni hristocentrični Duhovdan: Duh Sveti kroz svete tajne i svete vrline predaje Hrista Spasa svakome verniku, čini Ga živim predanjem, živim životom našim: „Hristos — život naš“.[9] Time i sve što je Hristovo postaje naše, na svu večnost naše: i Njegova Istina, i Njegova Pravda, i Njegova Ljubav, i Njegov Život, i sva Njegova Božanska Ipostas.

Sveto Predanje? — Sam Gospod Isus Hristos Bogočovek sa svima bogatstvima Svoje Božanske Ipostasi, a preko Njega i radi Njega — vascela Sveta Trojica. Το najpotpunije dato i izraženo u Svetoj Evharistiji, u kojoj se radi nas i radi spasenja našeg obavlja i obnavlja vasceli Spasov bogočovečanski domostroj spasenja. Tu sav Bogočovek sa svima čudesima i čudotvornim darovima Svojim; tu, i uopšte u molitvenom, bogoslužbenom životu Crkve. Kroz sve to neprestano bruji Spasova svečovekoljubiva blagovest: „I, evo, ja sam s vama u sve dane do svršetka veka“[10] — sav u apostolstvu, i kroz apostolstvo sa svima vernima do svršetka sveta. To i jeste vascelo Sveto Predanje apostolske Crkve Pravoslavne: život u Hristu = život u Svetoj Trojici: ohristovljenje i otrojičenje.[11]

Izuzetno mnogoznačajno je ovo: u Pravoslavnoj Crkvi Hristovoj, Sveto Predanje, uvek živo i životvorno, sačinjavaju: Sveto Pismo, Sveta Liturgija, sva sveta bogosluženja, sve svete tajne, sve svete vrline, sva Večna Istina, sva Večna Pravda, sva Večna Ljubav, sav Večni Život, sav Bogočovek Gospod Hristos, sva Sveta Trojica, sav bogočovečanski život Crkve u svoj svojoj bogočovečanskoj punoći, sa Presvetom Bogorodicom i svima Svetima.

Ličnost Bogočoveka Gospoda Hrista, preobražena u Crkvu, potopljena u molitveno, bogoslužbeno bezobalno more blagodati, i sva u Evharistiji, i sva u Crkvi, — eto, to je Sveto Predanje. Ovu istinu blagoveste i ispovedaju sveti Apostoli, sveti Oci i Sveti Vaseljenski Sabori. Molitvom i pobožnošću se čuva Sveto Predanje od svakog demonizma i đavoljeg humanizma, i u njemu sav Gospod Hristos, koji i jeste večno Predanje Crkve. „Velika je tajna pobožnosti: Bog se javi u telu“:[12] javi se kao čovek, kao Bogočovek, kao Crkva, i svojim svečovekoljubivim podvigom spasenja i obogočovečenja čoveka, uzveliča i uznese ljudsko biće iznad Presvetih Heruvima i Svesvetih Serafima. Sama apostolnost Crkve je svim bićem svojim od samog Gospoda Hrista. Jer: Gospod Hristos je apostol i arhijerej vere naše.[13] On je apostol (= poslanik) Boga Oca, apostol Svete Trojice: On = Spasitelj, sa celokupnim bogočovečanskim domostrojem spasenja. Apostol i Prvosveštenik koji Sobom sveštenodejstvuje i izvršuje svu bogoslužbu spasenja našeg, obogočovečenja našeg, ohristovljenja našeg, otrojičenja našeg… On, prvovrhovni Apostol, i čini apostolima sve potonje apostole; i On — Arhijerej, Večni Arhijerej, čini ahrijerejima sve potonje arhijereje u Crkvi Svojoj. On Sobom i ispunjuje i nadahnjuje sve apostole; On Prvoapostol i jeste apostol u njima, apostoluje iz njih i kroz njih, i čini ih apostolima „zvanja nebeskoga“.[14] On u neizmernom čovekoljublju Svom kroz Bogočovečanski podvig izjednačuje Sebe sa njima. Zato im i govori i svedoči ovu blagovest i istinu: „ko vas prima, mene prima“.[15] U stvari, sva apostolnost je od Sveapostola — Gospoda Hrista Bogočoveka. I ovde: sve se izvodi i sve svodi na Bogočoveka Gospoda Hrista. Otuda u Crkvi i bogočovečanska svetost, i bogočovečansko jedinstvo, i bogočovečanska sabornost, i bogočovečanska apostolnost.

Bogočovek = Spasitelj, Bogočovek = spasenje i jeste sva sadržina celokupne apostolnosti: i života apostolskog, i učenja apostolskog, i besmrtnosti apostolske, i svemoći apostolske i čudotvorstva apostolskog, i večnosti apostolske, i bogočovečnosti apostolske. U samoj stvari apostolnost i nije drugo do Spasova bogočovečnost sa svima njenim svepobednim silama. Takvi, sveti Apostoli su temelj Crkve — „gde je kamen od ugla sam Isus Hristos“, na kome i raste sva Crkva bogočovečanskim rastom svojim.[16] I još: sveti Apostoli su, po blagovesti hristoljubljenog bogovidca i tajnovidca: dvanaest temelja Crkve Spasove — „i na njima imena dvanaest apostola Jagnjetovih.[17] Otuda istina večna: ukoliko je Bog veći od Anđela, utoliko je bogočovečansko apostolstvo veće od Anđela.[18] U zemaljskom svetu Apostoli su važniji i ubedljiviji svedoci Istine Hristove, Crkve Hristove negoli Anđeli.[19]

Po svemu, apostolstvo je bogočovečanski dar od Boga, primanje od Boga svih bogočovečanskih sila i moći vascelog bogočovečanskog domostroja spasenja, vascele blagodati spasenja.[20] Apostoli = poslanici, čiji? Božiji, Bogočovekovi. Oni — poslani sa celokupnim domostrojem bogočovečanskog domostroja spasenja, sa vascelom Crkvom: svima njenim svetim tajnama i svetim vrlinama, u kojima je i sa kojima je sav Spasitelj, sav Gospod spasenja — Bogočovek Isus Hristos. Samo je ona Crkva apostolska, koja ima apostolsko nasleđe, najpre: apostolsku jerarhiju, koja je verna vascelom apostolskom predanju.[21] Od Bogočovekovih apostola — episkopi Duhom Svetim; episkopi: da pasu Crkvu Gospoda i Boga koju steče krvlju Svojom.[22] U bogočovečanokom — apostolskom Predanju: bogočovečansko učenje i bogočovečansko upravljanje Crkvom. U samoj stvari, u Crkvi je sve i sva od Bogočoveka Gospoda Hrista: jer je ona ovaploćeni Bog Logos; i ona je Njime Istina, Njime — „stub i tvrđava Istine“.[23] I u njoj je usmena i pisana Biblija, i sve svete bogočovečanske tajne svih svetova.

Sva nepobedivost i sva svepobednost svetih Apostola je od Gospoda Hrista; sva čudotvornost i svemoć im je takođe od Njega.[24] On im daje — „vlast nad svima đavolima“ i da isceljuju „svaku bolest i svaku nemoć po ljudima“.[25] Preveliki apostol blagovesti: preko Gospoda Hrista — „primismo blagodat i apostolstvo, da pokorimo sve neznabošce veri imena njegova“.[26] Apostolstvo svetih Apostola uvek je — „apostolstvo u Gospodu“.[27] Jedan i isti Gospod Hristos radi u svima apostolima i kroza sve apostole.[28]

Dvanaestoricu Svojih učenika Gospod „naziva apostolima“: jer sve je u njima od Njega.[29] Otuda život u Crkvi nije drugo nego: prebivati „jednako u nauci apostolskoj“.[30] Besmrtna je blagovest i istina: „Bog postavi u Crkvi prvo apostole, Drugo proroke, treće učitelje“.[31] Sveti Apostoli neprestano naglašavaju da su oni: „pozvani na apostolstvo, i poslani“,[32] da su oni: „apostoli Isusa Hrista“.[33] Čudesna je i čudotvorna sila Gospoda Hrista: On ništavnost ljudsku pretvara u svemoćno bogočovečansko apostolstvo.[34] Na čudesan način; pozvan u apostolstvo od samog Gospoda Hrista, sveti apostol Pavle objavljuje blagovest: „Pavle apostol, ni od ljudi, ni kroz čoveka, nego kroz Isusa Hrista“.[35] Za sve svete apostole važi ova istina: „Tajna Hristova otkri se Duhom Svetim njegovim svetim apostolima“, a preko njih — svima naslednicima i sledbenicima svetih Apostola.[36]

Vascele bogočovečanske apostolnosti naslednici su sveti Oci. Sve apostolske svetinje su duša njihove duše, život njihovog života, besmrtnost njihove besmrtnosti, večnost njihove večnosti, blagovest njihovog apostolskog Bogočovečanskog Evanđelja. Α kroza sve to i u svemu tome sav Bogočovek Gospod Isus Hristos, sa svima bogatstvima Svoga bića; On — Spasitelj, On — Vaskrsitelj, On — Raj, On — Istina, On — Pravda, On — Ljubav, On — Dobro, On — Vaskrsenje, On — Crkva, On — Osnivač i Završitelj bogočovečanske vere, On — sve i sva za ljudsko biće u svima svetovima. On — isti u svetim Apostolima, isti i u svetim Ocima; rečju: uvek isti u Bogočovečanskom telu Svom — Crkvi; On — Bogočovek Gospod Isus Hristos: „juče i danas onaj isti i vavek“.[37]

Sveti Maksim Ispovednik blagovesti: Ko svete Apostole prima, Hrista prima, Boga prima; ko njih odbacuje, samoga Hrista odbacuje. Nasuprot svetim Apostolima su lažni apostoli = jeretici; ko njih prima, đavola prima.[38] Sveti Irinej svedoči: Ko nije saglasan sa svetim Apostolima, taj odbacuje samoga Gospoda Hrista, odbacuje i Oca, i sam je sebe osudio, protiveći se svom sopstvenom spasenju; a to i čine svi jeretici.[39] Predanje svetih Apostola čuva se u Crkvama pomoću prejemstva, naslednosti episkopa. Episkopi su naslednici Apostola. Putem takve naslednosti došli su do nas od Apostola Crkveno Predanje i propoved istine. I to je najpotpuniji dokaz, da se jedna i ista životvorna vera sačuvala u Crkvi od Apostola do sada i predata nam u istinskom obličju.[40] Apostoli i njihovi učenici učili su onako kako propoveda Crkva, i učeći tako bili su savršeni.[41] Istinsko znanje — uνώόις άληθης — jeste učenje Apostola, i prvobitno ustrojstvo Crkve u vascelom svetu, i obeležje tela Hristova — character corporis Christi, koje se sastoji u naslednosti episkopa, kojima su Apostoli predali Crkvu koja je svuda; i ona je u svoj punoći došla do nas sa verno očuvanim Svetim Pismom.[42] Sveti Irinej još uči: Svi koji su van Crkve — van Istine su: έκτος της Έκκλησίας’εκτός της Αληθείας.[43] Učenje Apostola, drevni organizam Crkve je u celome svetu; naročita ozna ka tela Hristova (= Crkve) jeste naslednost episkopa.[44] Nebeska je, apostolska je, heruvimska je misao Svetog Irineja: Crkva je ustrojena saobrazno liku Sina Božija.[45] Svepobedni junak pravoslavne vere, Sveti Atanasije Veliki blagovesti: Mi imamo veru od Spasitelja preko svetih Apostola.[46] Obratimo pažnju na samo prvobitno Predanje, na učenje i veru vaseljenske Crkve, — veru koju nam je dao Gospod, a Apostoli propovedali, i Oci sačuvali. Jer na njoj je osnovana Crkva, i ko otpadne od nje, taj ne može ni biti niti se čak nazivati hrišćanin[47] Od te vere vaseljenska Crkva ništa ne oduzima. Takva je vera Crkve, takav je temelj Crkve, postavljen Gospodom.[48]

Sveti filosof, Grigorije Niski, veli: Dokaz Hašeg učenja ο veri jeste Predanje Otaca koje je došlo do nas kao nasleđe. Ono nam je saopšteno od Apostola preko potonjih svetih.[49] Isti sveti Grigorije savetuje: Setite se svetih Otaca, kojih smo se, po blagodati Božjoj, udostojili biti naslednici. Ne prekoračujte granice koje postaviše Oci naši, i ne pretpostavljajte tome kasnija učenja, nego dovedite sebe u sklad sa drevnim pravilom vere.[50]

Nema sumnje, sveti Apostoli su najsavršeniji hristonosci: oni Hristom žive, Hristom misle, Hristom osećaju, Hristom govore, Hristom delaju, Hristom vrlinuju, Hristom blagoveste, Hristom besmrtuju. Njima je Gospod Hristos bliži od njih samih: oni su svoji, večno svoji sebi — Njime. Ravnoapostolni hristonosac, Sveti Zlatoust nebrojeno puta ponavlja: „Pavle je imao u sebi Hrista“, „κροz Pavla govori Hristos“, „Pavle je imao u sebi govorećeg Xpista“.[51] Το se u većoj ili manjoj meri odnosi i na ostale svete Apostole. I s pravom, jer sveti apostol Pavle tvrdi za sebe: „Ja više ne živim, nego u meni živi Hristos“.[52] Sa Gospodom Hristom — sva je Hristova Istina u Njemu, i u svakom apostolu svetom.[53] Bog je postao čovek, da bi čovek, svaki čovek živeo Njime.[54] Sveti Zlatoust blagovesti: „Govori ne Pavle nego Hristos koji pokreće njegovu dušu. To je samo glas Pavla, a misao i učenje —Hrista“.[55] Govoreći ο Prvom Vaseljenskom Saboru, Sveti Zlatoust veli: Kada se Hristos nalazi među dvojicom ili trojicom, sabranim u ime Njegovo,[56] utoliko pre On se nalazio, sve rešavao i odlučivao tamo gde je bilo više od tri stotine Otaca.[57] Sveti Zlatoust blagovesti: Kada kažem Pavle, ja razumem Hrista, jer On upravlja dušom Pavlovom.[58] Pavle apostol je: sasud izabrani, hram Božji, usta Hristova, frula Duha Svetoga, učitelj vaseljene.[59]

Ο svetom apostolu Pavlu Zlatousti ravnoapostol veli: Božanstveni apostol svagda govori božanstvenim i nebeskim jezikom, i sa velikom umešnošću kazuje evanđelsku reč, izričući pravila vere ne od svoga razuma nego po carskoj vlasti svojoj. Ovaj veliki učitelj, po prirodi svojoj beše čovek a po volji — služitelj Božji, zbog čega on i govori kao nebeskim jezikom, i kao da zbori iz samih nebesa.[60]

Prava bogočovečanska vera ima na sebi pečat apostolstva. Po bogomudrom Zlatoustu Svetom, sa pravom verom ide i pravilno razumevanje istine.[61] On naglašava da, govoreći ο svetom apostolu Pavlu, on u isto vreme govori i ο apostolu Petru, i ο apostolu Jakovu, i ο apostolu Jovanu, i ο vascelom saboru svetih Apostola Jer, kao što su na jednoj harfi razne strune a harmonija jedna, tako i u saboru Apostola, iako su razna lica, učenje je ipak jedno, pošto je bio jedan umetnik: Duh Sveti:[62] Crkvama Božjim upravljaju ne ljudi, nego sam Bog svuda upravlja crkvama.[63]

Kroz svete Apostole, i svete Oce, blagodat Svetoga Duha uči: episkop crkve dužan je brinuti se ne samo ο crkvi koja mu je poverena Duhom Svetim, nego i ο vasceloj Crkvi po vaseljeni.[64] Sveti Zlatoust blagovesti: sveti Apostoli su vlast najveća, vlast najduhovnija, vlast najviša. Od svih duhovnih vlasti veća je vlast apostolska. Pritom, apostolstvo je ne samo početak ostalih vlasti, nego i temelj i koren. Kao glava u telu, tako i apostolstvo je početak i koren darova. Sva celokupnost darova usredsređuje se u apostolstvu, kao u glavi. Apostoli su starešine, rukopoložene od Boga; njima svima zajedno poverena je vaseljena. Ako bi se apostolstvo prekinulo, onda bi se sve poremetilo i srušilo.[65] Imajući u sebi Gospoda Hrista, tog jedinog Pobeditelja smrti i Vaskrsitelja: sveti Apostoli su imali vlasti nad smrću i nad životom.[66] Sledeći apostolu Pavlu, mi ćemo neminovno slediti Hristu, pošto je i on pisao sve sledeći ne sam sebe već sledeći Hristu.[67] Dokazi istinitog apostolstva su: neprekidni podvizi, neiskazana stradanja za Gospoda Hrista, briga za sve crkve.[68] Sveti Apostoli su stubovi Crkve, koji podupiru i nose svod vere; oni su i štitovi, i oči na telu Crkve, i izvori dobara, i riznice, i pristaništa. Uostalom, ma kako ih nazvali, nikada se ne može dostojno izraziti njihova veličina, njihova vrednost.[69] Kao što je glavi neophodno da je u vezi sa telom, tako i Crkvi — sa sveštenikom. To je apostolski zakon i zapovest Gospodnja.[70]

Govoreći ο apostolstvu apostola Pavla, sveti Zlatoust blagovesti: Onaj koji naziva sebe apostolom — govori, predaje ne svoje učenje već naloženo mu od Onoga koji ga je poslao. Vrednost je apostola (= poslanika) u ovome: ne dodavati ništa od sebe samog. Stoga je i Gospod Hristos govorio: Ne zovite nikoga učiteljem na zemlji, jer je u vas jedan učitelj — Hristos.[71] Poreklo svih naših dogmata je s neba, od nebeskog Gospodara, mada ih ljudi saopštavaju.[72] Sveti Zlatoust veli: Ja znam učitelja dogmata Crkve — Pavla. Kada spominjem Pavla, tada ukazujem na Hrista, jer On sam govori u Pavlu.[73]

Za sve svete Apostole važi izjava svetog apostola Pavla: „Sebe ne propovedamo, isto Hrista Isusa Gospoda“.[74] Sveti Zlatoust veli ο svetom Jovanu Bogoslovu: Sam Bog kroz njega blagovesti rodu ljudskom. Evanđelje koje je on napisao nije njegova tvorevina već delo božanske sile, koja je delala u duši njegovoj. On blagovesti iz same dubine Duha. On ima u sebi samog Gospoda govorećeg. Očigledno je, u njegovom učenju nema ničega ljudskog. Njegovi su dogmati jasniji od sunčevih zrakova, i zato su dostupni svima ljudima. Dogmati koji su došli do nas kroz njegovu božanstvenu dušu, božanstveni su i nebeski.[75]

Sveti Zlatoust javlja i ovu evanđelsku istinu: Apostolima je nisposlana velika i obilna blagodat Svetoga Duha; i oni su svojim vrlinama usvojili sebi taj dar.[76] To jest: oni su oblagodatili svoje vrline, i ovrlinili svoju blagodat. To se dvoje saprožima; uvek zavisi jedno od drugog; i uvek jača jedno pomoću drugog. Po večnoj istini, izraženoj prevelikim apostolom Pavlom, ο besmrtnoj vrednosti i važnosti i blagodati i vrline.[77] Uzalud je blagodat bez vrline, ali i vrlina bez blagodati.[78] Stoga su Apostoli, naglašava Sveti Zlatoust, najpre životom javljali Evanđelje Spasovo, pa onda rečima.[79] Po samom životu svetih Apostola, po moći njihovoj, po čudesima njihovim, i po svemu njihovom — zemlja je već postala nebo. I njima su se ljudi divili kao Anđelima, jer ni najmanje nisu obraćali pažnju ni na potsmehe, ni na pretnje, ni na opasnosti.[80] Mi smo poslani, izjavljuje apostol Pavle, ne da izmišljamo teorije nego da predamo ono što smo čuli, ništa ne dodajući od sebe.[81] Sveti Zlatoust blagovesti: U glasu apostola Pavla prisustvovao je sam Hristos, i svuda je putovao s njim. Ja bih želeo, čežnjivo izjavljuje Sveti Zlatoust, da vidim prah tih usta, pomoću kojih je Gospod Hristos izgovorio velike i neiskazane tajne; da vidim i prah srca Pavlova, koje sa sigurnošću možemo nazvati srcem vaseljene, izvorom bezbrojnih blaga. Štaviše, to srce je bilo iznad nebesa, prostranije od vaceljene, svetlije od sunca, vatrenije od ognja, tvrđe od dijamanta. Da, srce Pavlovo bilo je Hristovo srce, tablica Duha Svetoga, knjiga blagodati.[82]

Sveti Zlatoust blagovesti: sveti Apostoli ništa nisu govorili od sebe već što su primili od Boga; to su i predali vaseljeni. Tako i mi sada predlažemo ne svoje već što smo primili od njih; to i objavljujemo svima.[83] Zbog čega vrata paklena nisu nadvladala Crkvu? Zbog toga što Hristos svagda boravi s nama. Nema sumnje, kada On ne bi bio s nama. Crkva ne bi odnela pobedu.[84] Pošto je sav Gospod Hristos u Crkvi, to ona i pobeđuje svagda Njime, te joj niko i ništa ne može nauditi. Sve nam je u Crkvi od Gospoda Hrista: i um i srce i život. Sveti Zlatoust blagovesti: „Mi um Hristov imamo“,[85] to jest imamo um duhovni, božanski, koji nema u sebi ničeg ljudskog. Srce Pavlovo bilo je vaistinu srce Hristovo, obitalište Duha Svetoga i knjiga blagodati.[86] Apostolska vera je sva bogočovečanska; isto tako i „jedinstvo vere“.[87] Sveti Zlatoust blagovesti: Jedinstvo vere znači: kada svi imamo veru sa svetim Apostolnma, kada smo svi jedno; kada svi verujemo podjednako.[88]

Apostolska je, svetootačka je vera: verovati po Predanju svete Vaseljenske Crkve. Bez toga se ne može biti hrišćanin. Sveti Damaskin objavljuje bogočovečansku nebozemnu istinu govoreći: Ko ne veruje po Predanju Vaseljenske (= Katoličanske = Saborne) Crkve — nevernik je[89].

Što je od svetih Apostola, od Gospoda je. Ko se usuđuje, pita Sveti Ispovednik Teodor Studit, oduzeti ili dodati što apostolskom Predanju? Put Evanđelski, put Apostolski jeste carski put. To je i put Svetih. Idući stopama njihovim, mi ćemo stići u život večni u Hristu Isusu Gospodu našem. Apostolsko učenje primili smo od svetih Otaca naših. To učenje smo dužni čuvati čitavo i nepovređeno Duhom Svetim koji živi u nama. Život naš je po Predanju Svetih.[90] Bogovođeni Ispovednik blagovesti: Mi se utvrđujemo na Apostolskom učenju, a isto tako i na učenju svetih Otaca naših, jer i oni, saglasno sa Apostolima govore jedno isto.[91] Svetovne vlasti ne mogu biti sudije u stvarima božanskih dogmata. Svetim Apostolima pripada, nadahnjivana Duhom Svetim, vlast u stvarima božanskih dogmata, njihovih odredaba i nedoumica povodom njih. Isto tako to pripada i njihovim naslednicima — svetim Ocima. Govopeći uopšte, svi Svetitelji potvrđuju to.[92]

Heruvimski svetlo i duboko doživljujući bogočovečanske istine Apostolske vere pravoslavne, Sveti Simeon Novi Bogoslov blagovesti: Svaki, koji istrajno upražnjava vrline i dobra dela, spada u red Apostola.[93] Nema sumnje, apostolska blagodat je u većoj ili manjoj meri životvorno prisutna u svakom članu Pravoslavne Crkve, srazmerno njegovom življenjy u bogočovečanskim vrlinama i svetim tajnama. Apostolska vera je srce apostolske blagodati. Radi nje se sve dobija od Jedinog Čovekoljubca, a najpre Istina, i učenje Istine ο Istini. Sveti Isidor Pelusiot, govoreći ο Prvom Vaseljenskom Saboru, veli: Treba se držati učenja Svetog Sabora u Nikeji, ništa ne dodajyći i ne oduzimajući, jer je on, nadahnut Bogom dao istinsko učenje.[94]

 


NAPOMENE:

[1] Gal. 2, 20.

[2] Jevr. 13, 8.

[3] Epist. XV; Ρ. gr. t. 91, ool. 544 D: έμόν μέν οίδέν έρω παντελώς, δ δε πεφά τών πατέρων έδιδάχθην, φημί .. .

[4] De fide. Ι, 1; Ρ. gr. t. 94, col. 792 Α.

[5] De imagin., Orat. III, 41; P. gr. t. 94, ool. 1365 CD.

[6] Nedelja 7. po Uskrsu, Svetih Ogaca Prvog Vaseljenskog Sabora, na jutrenju, Slava na Hvaliteh, Svetih Otaca.

[7] Orat. XXXVII, 8; Ρ. gr. t. 36, col. 292.

[8] Εf. 3, 6.

[9] Kol. 3, 4.

[10] Mt. 28, 20.

[11] Sr. Mt. 28, 19—20.

[12] 1 Tim. 3, 16.

[13] Jevr. 3, 1

[14] Jevr. 3, 1.

[15] Lk. 10, 1; Mt. 10, 40.

[16] Ef. 2, 20—21; Kol. 2, 19.

[17] Otkr. 21, 1—14.

[18] Sr. Gal. 1, 8.

[19] Sr. Gal. 1, 6—9.

[20] Sr. D. A. 1, 25.

[21] Sr. 2 Tm. 1, 6. 12—14; 1 Tm. 4, 12—14; 6, 20; 2 Sol. 2, 15.

[22] D. A. 20, 28.

[23] Jn. 14, 6; 1, 17; 1 Tm. 3, 15; Ef. 4, 21.

[24] Mt. 10, 1—42.

[25] Lk. 9, 1; Mt. 4, 23.

[26] Rm. 1, 5.

[27] 1 Kor. 9, 2.

[28] Sr. Gal. 2, 8.

[29] Lk. 16, 13.

[30] D. A. 2, 42.

[31] 1 Kor. 12, 28.

[32] Rm. 1, 1; 1 Kor. 1, 1.

[33] 2 Kor. 1, 1; 1 Petr. 1, 1; 2 Petr. 1, 1.

[34] Sr. 2 Kor. 12, 9—10; Flb. 4, 13; 1 Tim. 1, 12; Kol. 1, 29.

[35] Gal. 1, 1.

[36] Sr. Ef. 3, 5—10.

[37] Jevr. 13, 8.

[38] Acta, 9. 10.; Ρ. gr. t. 90, ool. 144 C —145 A.

[39] Contra haer. III, 1. P. gr. t. 7, col. 845 Β — 846 Α.

[40] tamo, III, 2. 3; col. 847 Α; 851 Β.

[41] tamo, III, 13; 906 S.

[42] tamo, IV, 8., col. 1077 V.

[43] Contre les heresies. Ην. IV, 33, 7; Sources Chretiennes; Paris 1969.

[44] tamo, liv. IV, 33, 9.

[45] tamo, IV, 38, 1.

[46] Epist. ad episc. Aegypti ct Lib., 20; P. gr. t. 25, col. 585 B.

[47] Epist. I ad Serap., 28, P. gr. t. 26, 593 C — 596 A.

[48] tamo; col. 596 AV.

[49] Contra Eunom., lib. IV; Ρ. gr. t. 45, col. 653 Β.

[50] Epist. III; Ρ. gr. t. 46, col. 1024 C.

[51] Cp. 2 Kop. 13, 3. Cp. Besede Sv. Zlatousta ο Αp. Pavlu.

[52] Gal. 2, 20.

[53] 2 Kor. 11, 10.

[54] Sr. 1 Jn. 4, 9.

[55] Contra Ioudeos II, 1; Ρ. gr. t. 48, col. 858.

[56] Mt. 18, 20.

[57] tamo, III, 3; col. 865.

[58] tamo, III, 4; col. 866.

[59] On, In Lazar. VI, 9; Ρ. gr. t. 48, col. 1041,

[60] De Paenit. VII, 1; P. gr. t. 49, col. 232.

[61] De Pentacoste, II, 2; P. gr. I. 50, col. 466.

[62] Ιn S. Ignatium, 2; P. gr. 1. 50, col. 588.

[63] tamo, 4; col. 592.

[64] Sv. Zlatoust, In S. Eustatium, 3; P. gr. 1. 50, col. 602.

[65] De utilit. lection, 3. 4; P. gr. t. 51, col. 91. 92. 93.

[66] tamο, 5; col. 95.

[67] On, In mulier aligata est. 1; Ρ. gr. l. 51, col. 217.

[68] On, In Habentes cumdom spiritue, 6; P. gr. t. 51, col. 295.

[69] On, In Fasiem eiresiiti, 2; P. gr. t. 51, col. 373.

[70] On, De recipiendo Scvoriano, 1; P. gr. t. 52, col. 423. 425.

[71] Mt. 23, 8.

[72] Tolkovanie na pror. Icaiju, glava I, 1; S. — Peterburg, 1900,

[73] Ιn guia potestate, 6; Ρ. gr. t. 56, col. 423

[74] 2 Kop. 4, 5.

[75] In Joanem., Homil. Ι, 1. 2. 3; Ρ. gr. t. 59, col. 29. 30. 30.

[76] tamo, Homil. XIII, 3; col. 142.

[77] Cp. 1 Kop. 15, 10.

[78] Cp. 2 Kop. 6, 1; 11, 23.

[79] In Acta Apost., Homil. I, 3; P. gr. t. 60, col. 18.

[80] tamo, Homil, XII, 3; col. 103.

[81] Sv. Zlatoust, In Epist. ad Roni., Homil. I, 3; P. gr. t. 60, col. 398.

[82] tamo, Homil. XXXII, 3; col. 679. 680.

[83] In Epist. ad Corinth, Nomil. VI, 2; Ρ. gr. t. 61, col. 54.

[84] tamo, Homil. VI, 4; col. 52.

[85] 1 Kop. 2, 6.

[86] tamo, Homil. VII, 6; col. 62.

[87] Cp. Εf. 4, 11—13.

[88] In Epist. ad Ephes. Homil. XI, 3; P. gr. t. 62, col. 83

[89] De fide, IV, 10; P. gr. t. 94, col. 1128 A.

[90] Sermon. catechetici, Sermo 47; P. gr. t. 99, col. 173. 174; Scrm. 51. col. 187.

[91] tamo, Sermo 97; col. 335.

[92] tamo, Sermo 127; col. 442. 444

[93] Λόuοι, λοu. 88; izdanje: Dionisija Zagorea, Ενπω 1886.

[94] Str. 3, Pismo 2; Tvoren. čast 3; Moskva, 1860.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *