Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Својства Цркве

 

Саборност Цркве

Свети канони и богочовечанска вера

 

Свети канони су свети чувари светих догмата; свети чувари богочовечанских светиња богочовечанске вере православне. У Богочовечанском бићу и животу Цркве они су неопходни и обавезни. То посведочавају и потврђују сви Свети Васељенски Сабори ,сви Свети Помесни Сабори, и уопште свети Оци. Прво правило Светог Четвртог Васељенског Сабора гласи: „Установљујемо, да морају важити правила, која су од светих Отаца до сада на сваком сабору изложена била”.[1] Тако се једино може сачувати истинита и неповређена вера богочовечанска, православна. Свети Оци Светог Шестог Васељенског Сабора, у првом правилу, наређују: да се има чувати чиста од сваког новачења и неповређена вера; да се ништа не додаје и не одузима.[2] У другом правилу исти свети Оци прописују: „Печатом засведочавамо и сва остала света правила, која су изложена од светих и блажених Отаца наших.[3] „И нико не сме горе споменута правила мењати или укидати, или осим изложених правила имати друга, која су под лажним насловима измишљена од неких који су хтели да тргују истином”.[4] Свети Оци у 21. правилу Гангрског Сабора веле: „Ми желимо да буде очувано у Цркви све што јој је Светим Писмом и Апостолским Предањем предано”.’[5] У својој Првој Канонској Посланици Светом Амфилохију Иконијском, Правило 1., Свети Василије Велики вели: Они који су одступили од Цркве, нису више имали на себи благодати Духа Светога, јер је предавање исте код њих престало услед тога што се прекинуло прејемство, наследност.[6]

Свети Оци у првом Правилу Светог Другог Васељенског Сабора наређују: „Мора бити предана анатеми свака јерес”.[7] Правило 33. Лаодикијског Сабора прописује: „С јеретицима, или расколницима, не треба се заједно молити”.[8]

Правило 45. светих Апостола заповеда: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи”.[9] Правило 10.: „Који се заједно са одлученима, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи”.[10] Правило 46. светих Апостола гласи: „Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву (= Евхаристију) јеретика”.[11] Свети Василије Велики у Првој Канонској Посланици Светом Амфилофију Иконијском, Правило прво вели: „Древни су установили, да се крштење јеретика има сасвим одбацити; оно расколника, пошто припадну Цркви, признавати”.[12]

Саборност Цркве? — Сва зависи од богочовечанске апостолности, од богочовечанске светости, од богочовечанског јединства. И још: од богочовечанске вере наше, од богочовечанске љубави наше, од богочовечанског живљења нашег, од богочовечанске молитвености наше, од богочовечанске врлинскости наше, од богочовечанске охристовљености наше. Речју: саборност Цркве сва зависи од Богочовека Господа Христа: “све и у свему Христос” (Кол. 3, 11); „сви једно у Христу Исусу” (Гал. 3, 28). „Јер кроз њега би саздано све што је на небу и што је на земљи, што се види и што се не види. Све се кроза њ и за њ сазда. И Он је пре свега, и све је у њему. И Он је глава телу Цркве, да буде он у свему први” (Кол. 1, 16—18). „Црква је тело његово, пуноћа онога који све испуњава у свему” (Еф. 1, 23).

У Цркви Христовој, која је тело Христово, све има своје богочовечанско место; све је усклађено, све богочовечански уграђено и учлањено. Господ Христос — глава Цркве држи у богочовечанској саборности све светове видљиве и невидљиве. У самој ствари: Богочовек Господ Христос и јесте сва дубина, сва висина, сва ширина саборности. Он је све у нама, и све у свему нашем: све у вери, све у љубави, све у свакој врлини нашој, све у свакој светој тајни нашој. Кроза Њ, и Њиме свака врлина наша постаје богочовечански саборна, богочовечански апостолска и светоотачка.

Господом Христом ми смо небоземна бића, и док смо на земљи — „наше живљење је на небесима” (Флб. 3, 20).

Све наше Господ Христос осаборњује својом богочовечанском силом. У Цркви, телу Христовом, ми увек живимо саборно — “са свима светима” (Еф. 3, 18); сваки наш молитвени уздах благодаћу Христовом претвара се у саборни уздах; свака наша врлина пребражава се у саборну, богочовечанску врлину; све наше у богочовечанском, саборном телу Цркве претвара се у апостолско-светоотачко живљење; све се помоћу животворних сила богочовечанских ухристовљује и охристовљује, обогочовечује и обожује. У Цркви, сваки хришћанин постаје богочовечански саборно биће; постаје своје врсте благодатни свечовек, богочовечански свечовек. Једном речју: постаје благодатни богочовек. У богочовечанском телу Христовом — Цркви сва се творевина доживљује у свима њеним логосним, богочовечанским размерама. И у свом том саборном подвигу обогочовечења доживљује се благовест — свеблаговест еванђелска: Богочовек Господ Христос: „Алфа и Омега, Почетак и Свршетак, Први и Последњи, Сведржитељ” (Откр. 1, 8. 10. 17; 21, 6).

Таквим Богочовеком — „Сведржитељем” — у Цркви и кроз Цркву остварује се богочовечанска саборност Цркве: и то остварује светопредањским, апостолско — светоотачким силама. Α сврх свега: најчудеснијом и најсавршенијом Личношћу ове планете: Богочовеком Христом Исусом. Отуда и спасоносни савет светог Благовесника: „Зато и ми, гледајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на Оснивача и Извршитеља вере Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјега” (Јевр. 12, 1—2). — И тако оствари богочовечанску саборност свих богочовечанских благовести и свих богочовечанских стварности у телу свом — Цркви својој.

Богочовек и јесте та свемоћна и свесавршена осаборњујућа сила која савршено осаборњује сву твар и Творца телом својим — Црквом. Но исто тако Он осаборњује све светове, видљиве и невидљиве. У ствари, најсавршенија саборност у нашем човечанском свету остварена је у Богочовеку Христу, у богочовечанском телу његовом — Цркви.

Α душа те саборности је свето Предање, апостолско и светоотачко. Сва је твар заступљена у Богочовеку Христу. Отуда је сва тајна твари у Богочовеку Христу, али и сва тајна Бога. Нема cумњe, човек је човек Богочовеком, али и Бог је Бог Богочовеком. Тако је у Богочовеку једина права антроподикеја; но исто тако и једина права теодикеја. У Њему, једино у Њему је и савршени Бог и савршени човек. Ван Њега, Богочовека, нема ни истинског Бога ни истинског човека.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Стр. 57; Никодим Милаш: Правила Свете Православне Цркве.

[2] тамо, стр. 57

[3] тамо, стр. 69.

[4] тамо, стр. 70.

[5] тамо, стр. 129.

[6] тамо, стр. 269.

[7] тамо, стр. 48.

[8] тамо, стр. 142.

[9] тамо, стр. 32

[10] тамо, стр. 26

[11] тамо, стр. 32

[12] тамо, стр. 268.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома