NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Svojstva Crkve

 

Sabornost Crkve

Sveti kanoni i bogočovečanska vera

 

Sveti kanoni su sveti čuvari svetih dogmata; sveti čuvari bogočovečanskih svetinja bogočovečanske vere pravoslavne. U Bogočovečanskom biću i životu Crkve oni su neophodni i obavezni. To posvedočavaju i potvrđuju svi Sveti Vaseljenski Sabori ,svi Sveti Pomesni Sabori, i uopšte sveti Oci. Prvo pravilo Svetog Četvrtog Vaseljenskog Sabora glasi: „Ustanovljujemo, da moraju važiti pravila, koja su od svetih Otaca do sada na svakom saboru izložena bila“.[1] Tako se jedino može sačuvati istinita i nepovređena vera bogočovečanska, pravoslavna. Sveti Oci Svetog Šestog Vaseljenskog Sabora, u prvom pravilu, naređuju: da se ima čuvati čista od svakog novačenja i nepovređena vera; da se ništa ne dodaje i ne oduzima.[2] U drugom pravilu isti sveti Oci propisuju: „Pečatom zasvedočavamo i sva ostala sveta pravila, koja su izložena od svetih i blaženih Otaca naših.[3] „I niko ne sme gore spomenuta pravila menjati ili ukidati, ili osim izloženih pravila imati druga, koja su pod lažnim naslovima izmišljena od nekih koji su hteli da trguju istinom“.[4] Sveti Oci u 21. pravilu Gangrskog Sabora vele: „Mi želimo da bude očuvano u Crkvi sve što joj je Svetim Pismom i Apostolskim Predanjem predano“.’[5] U svojoj Prvoj Kanonskoj Poslanici Svetom Amfilohiju Ikonijskom, Pravilo 1., Sveti Vasilije Veliki veli: Oni koji su odstupili od Crkve, nisu više imali na sebi blagodati Duha Svetoga, jer je predavanje iste kod njih prestalo usled toga što se prekinulo prejemstvo, naslednost.[6]

Sveti Oci u prvom Pravilu Svetog Drugog Vaseljenskog Sabora naređuju: „Mora biti predana anatemi svaka jeres“.[7] Pravilo 33. Laodikijskog Sabora propisuje: „S jereticima, ili raskolnicima, ne treba se zajedno moliti“.[8]

Pravilo 45. svetih Apostola zapoveda: „Episkop, ili prezviter, ili đakon, koji se sa jereticima samo i molio bude, neka se odluči“.[9] Pravilo 10.: „Koji se zajedno sa odlučenima, ma bilo i u kući, bude molio, neka se odluči“.[10] Pravilo 46. svetih Apostola glasi: „Zapovedamo da se svrgne episkop, ili prezviter, koji prizna krštenje ili žrtvu (= Evharistiju) jeretika“.[11] Sveti Vasilije Veliki u Prvoj Kanonskoj Poslanici Svetom Amfilofiju Ikonijskom, Pravilo prvo veli: „Drevni su ustanovili, da se krštenje jeretika ima sasvim odbaciti; ono raskolnika, pošto pripadnu Crkvi, priznavati“.[12]

Sabornost Crkve? — Sva zavisi od bogočovečanske apostolnosti, od bogočovečanske svetosti, od bogočovečanskog jedinstva. I još: od bogočovečanske vere naše, od bogočovečanske ljubavi naše, od bogočovečanskog življenja našeg, od bogočovečanske molitvenosti naše, od bogočovečanske vrlinskosti naše, od bogočovečanske ohristovljenosti naše. Rečju: sabornost Crkve sva zavisi od Bogočoveka Gospoda Hrista: „sve i u svemu Hristos“ (Kol. 3, 11); „svi jedno u Hristu Isusu“ (Gal. 3, 28). „Jer kroz njega bi sazdano sve što je na nebu i što je na zemlji, što se vidi i što se ne vidi. Sve se kroza nj i za nj sazda. I On je pre svega, i sve je u njemu. I On je glava telu Crkve, da bude on u svemu prvi“ (Kol. 1, 16—18). „Crkva je telo njegovo, punoća onoga koji sve ispunjava u svemu“ (Ef. 1, 23).

U Crkvi Hristovoj, koja je telo Hristovo, sve ima svoje bogočovečansko mesto; sve je usklađeno, sve bogočovečanski ugrađeno i učlanjeno. Gospod Hristos — glava Crkve drži u bogočovečanskoj sabornosti sve svetove vidljive i nevidljive. U samoj stvari: Bogočovek Gospod Hristos i jeste sva dubina, sva visina, sva širina sabornosti. On je sve u nama, i sve u svemu našem: sve u veri, sve u ljubavi, sve u svakoj vrlini našoj, sve u svakoj svetoj tajni našoj. Kroza NJ, i Njime svaka vrlina naša postaje bogočovečanski saborna, bogočovečanski apostolska i svetootačka.

Gospodom Hristom mi smo nebozemna bića, i dok smo na zemlji — „naše življenje je na nebesima“ (Flb. 3, 20).

Sve naše Gospod Hristos osabornjuje svojom bogočovečanskom silom. U Crkvi, telu Hristovom, mi uvek živimo saborno — „sa svima svetima“ (Ef. 3, 18); svaki naš molitveni uzdah blagodaću Hristovom pretvara se u saborni uzdah; svaka naša vrlina prebražava se u sabornu, bogočovečansku vrlinu; sve naše u bogočovečanskom, sabornom telu Crkve pretvara se u apostolsko-svetootačko življenje; sve se pomoću životvornih sila bogočovečanskih uhristovljuje i ohristovljuje, obogočovečuje i obožuje. U Crkvi, svaki hrišćanin postaje bogočovečanski saborno biće; postaje svoje vrste blagodatni svečovek, bogočovečanski svečovek. Jednom rečju: postaje blagodatni bogočovek. U bogočovečanskom telu Hristovom — Crkvi sva se tvorevina doživljuje u svima njenim logosnim, bogočovečanskim razmerama. I u svom tom sabornom podvigu obogočovečenja doživljuje se blagovest — sveblagovest evanđelska: Bogočovek Gospod Hristos: „Alfa i Omega, Početak i Svršetak, Prvi i Poslednji, Svedržitelj“ (Otkr. 1, 8. 10. 17; 21, 6).

Takvim Bogočovekom — „Svedržiteljem“ — u Crkvi i kroz Crkvu ostvaruje se bogočovečanska sabornost Crkve: i to ostvaruje svetopredanjskim, apostolsko — svetootačkim silama. Α svrh svega: najčudesnijom i najsavršenijom Ličnošću ove planete: Bogočovekom Hristom Isusom. Otuda i spasonosni savet svetog Blagovesnika: „Zato i mi, gledajući oko sebe toliku gomilu svedoka, da odbacimo svako breme i greh koji je za nas prionuo, i s trpljenjem da trčimo u bitku koja nam je određena, gledajući na Osnivača i Izvršitelja vere Isusa, koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božjega“ (Jevr. 12, 1—2). — I tako ostvari bogočovečansku sabornost svih bogočovečanskih blagovesti i svih bogočovečanskih stvarnosti u telu svom — Crkvi svojoj.

Bogočovek i jeste ta svemoćna i svesavršena osabornjujuća sila koja savršeno osabornjuje svu tvar i Tvorca telom svojim — Crkvom. No isto tako On osabornjuje sve svetove, vidljive i nevidljive. U stvari, najsavršenija sabornost u našem čovečanskom svetu ostvarena je u Bogočoveku Hristu, u bogočovečanskom telu njegovom — Crkvi.

Α duša te sabornosti je sveto Predanje, apostolsko i svetootačko. Sva je tvar zastupljena u Bogočoveku Hristu. Otuda je sva tajna tvari u Bogočoveku Hristu, ali i sva tajna Boga. Nema cumnje, čovek je čovek Bogočovekom, ali i Bog je Bog Bogočovekom. Tako je u Bogočoveku jedina prava antropodikeja; no isto tako i jedina prava teodikeja. U Njemu, jedino u Njemu je i savršeni Bog i savršeni čovek. Van Njega, Bogočoveka, nema ni istinskog Boga ni istinskog čoveka.

 


NAPOMENE:

[1] Str. 57; Nikodim Milaš: Pravila Svete Pravoslavne Crkve.

[2] tamo, str. 57

[3] tamo, str. 69.

[4] tamo, str. 70.

[5] tamo, str. 129.

[6] tamo, str. 269.

[7] tamo, str. 48.

[8] tamo, str. 142.

[9] tamo, str. 32

[10] tamo, str. 26

[11] tamo, str. 32

[12] tamo, str. 268.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *