NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Svojstva Crkve

 

Sabornost Crkve

Vaseljenski Sabori

 

Samosvest Crkve Hristove u osnovi je uvek saborna, jer uvek bogočovečanska. Bogočovek Gospod Hristos je i suština i jemstvo jednosnosti i jedinstvenosti crkvene samosvesti, jer je On jedinstvena Glava Crkve. Sve je u Crkvi saborno: i um, i srce, i savest, i volja, i život, i molitva, i svaka sveta tajna i svaka sveta vrlina. Tu blagovest bogonadahnuto izražava sveti apostol Pavle, govoreći: „Mi um Hristov imamo“.[1] Ta svestrana sabornost ima svoj božanstveni jezik sa Svetim Vaseljenskim Saborima. To je najsavršenija osmatračnica saborne svesti i samosvesti Crkve; svrh svega: njene saborne bogočovečanske savesti i savesnosti. Bog „u svetima obitava“; i u njima obožena, obogočovečena samosvest i savest Crkve. Crkva kao ovaploćeni Bog Logos, i time ovaploćena Istina, samim tim je vrhovno merilo Istine, i vrhovni sud Istnne[2]; i samim tim jezik Istine. Α Vaseljenski Sabori, po svemu i u svemu Bogočovečni, i jesu taj bogorečiti jezik i usta Istine. Vascelim bićem svojim od Bogočoveka i Njegovog Duha Istine,[3] oni znaju, oni imaju, oni kazuju svu Bogočovečansku, Svetotrojičnu Istinu Crkve. Svetotrojična Istina kazuje sebe kroz saborske svete Oce, te hristonosce svete i te hristogovornike svete.

Sve do sada rečeno ο Crkvi kao Bogočoveku i sačinjava bogočovečansku veru evanđelsku, veru kojom je Crkva i besmrtna i svepobedna. Ta evanđelska, ta bogočovečanska vera i jeste vera svetih Apostola, svetih Otaca, Svetih Vaseljenskih i Svetih Pomesnih Sabora. Njome Crkva i jeste Crkva, jeste i Bogočovek, ovaploćena Druga Ipostas Svete Trojice. Tom bogočovečanskom verom, koja je Bogočovekom Gospodom Hristom „jedanput dana svetima“,[4] Crkva i jeste saborna, katoličanska, vaseljenska. To ispovednički sveubedljivo blagovesti Sveti Maksim Ispovednik: „Pravoslavno i spasonosno ispovedanje vere sačinjava katoličansku (= sabornu, vaseljensku) Crkvu — καθολικήν εκκλησίαν.[5] Tu apostolsku istinu neustrašivo i svemudro svedoči apostolski učenik, sveti Ignjatije Bogonosac, blagovesteći bogootkrivenu apostolsku istinu ο Crkvi: „Gde je Hristos Isus, tamo je i katoličanska Crkva — ή καθολική εkληοία“,[6] Sveti Kliment Rimski apostolski gromoglasi: „Crkva je objavljena u telu Hristovom“.[7] „Trinaesti apostol“, Sveti Atanasije Veliki blagovesti: Crkva je odraz i slika Hristova — τύπος και είκών.[8]

Ta bogočovečanska vera u stvari je prva i jedina prava vera: Bog postade Bogočovek, postade Crkva, i time: spasenje, osvećenje, obogočovečenje, preobraženje, ohristovljenje, otrojičenje roda ljudskog. Upravo, ο toj bogočovečanskoj veri, kao svesavršenoj i svespasonosnoj i jedinoj pravoj veri govori vascelo Evanđelje hristonosnog i hristomudrog apostola Pavla, naročito Poslanica Galatima (3, 22—29) i Poslanica Jevrejima. Tu veru Sveti Ignjatije Bogonosac naziva: „nepromenljiva vera“ — ακίνητος πίοτις.[9] Toj veri se nema ništa ni dodati ni oduzeti; ona je savršena u svakom pogledu. Te bogočovečanske vere i jesu bogonadahnuti svedoci i ispovednici i čuvari — Sveti Vaseljenski Sabori.

Sveti Oci Trećeg Vaseljenskog Sabora izjavljuju: Ovaj sveti Sabor učinio je svojim pretsednikom i svojom glavom samoga Hrista. Opštom saglasnošću svih Svetih Otaca Sabor je osudio Nestorijevo učenje i posvedočio čistotu i preimućstvo evanđelskog i apostolskog Predanja.[10] Isti Oci blagoveste: Kakva je zapremina ovaploćenog Boga Logosa? Crkva. Α šta je On sam? Glava tela Crkve.[11] Crkva je neimar, jer rukovodi shvatanjima naše vere.[12] Sveti Oci Četvrtog Vaseljenskog Sabora blagoveste: Crkva je telo vernih.[13] Svi koji su Hristovi povezuju se u jedno Hristovo telo.[14] Hristos je glava, a mi smo, prema tome, udovi, i treba da sačinjavamo jedno telo zbog našeg jednomislija i jednoverja.[15]

Sveti Oci Šestog Vaseljenskog Sabora izjavljuju: Mi smo udovi među sobom, i sačinjavamo jedno telo Hristovo jednomislenošću svojom prema Gospodu Hristu i jedan prema drugome, i verom.[16] Isti Oci vele ο svetom Simvolu vere: U Nikeji na velikom i znamenitom Saboru Sveta Trojica je sama izdiktirala Simvol vere i osudila Arijevo zloumlje.[17]

Ispovedati i čuvati neokrnjenom apostolsko — svetootačku veru i jeste briga nad brigama svih Svetih Vaseljenskih Sabora. Tako je najglavnija briga svetih Otaca Šestog Vaseljenskog Sabora ovo: sačuvati u celosti i nepovređenosti apostolsko i evanđelsko pravilo vere.[18] Sveti Oci Petog Vaseljenskog Sabora propisuju: sledovati u svemu što su prethodni Vaseljenski Sabori uradili za zaštitu vere.[19] Jer jedna je i ista vera koju su ispovedali Četiri Sabora, a i Peti s njima.[20] Sveti Oci Petog Vaseljenskog Sabora izjavljuju: „Mi u svemu sledujemo svetim Ocima i Učiteljima svete Crkve Božije, tojest Atanasiju, Ilariju, Vasiliju, Grigoriju Bogoslovu i Grigoriju Niskom, Amvrosiju, Proklu, Lavu, i primamo sve što su oni napisali i objasnili ο pravoj veri i na osudu jeretika. Mi smo svagda držali i držimo veru, od početka predanu Bogom i Spasiteljem našim Isusom Hristom svetim Apostolima, i od njih propovedanu celome svetu i objašnjenu od strane svetih Otaca, i to naročito onih koji su učestvovali na Četiri Vaseljenska Sabora, kojima mi u svemu i potpuno sledujemo. Dakle, mi objavljujemo da smo držali i držimo sve što su gore pomenuta Četiri Vaseljenska Sabora rešili i propisali, jer su oni, iako držani u razna vremena, ipak sačuvali i obnarodovali jedno i isto ispovedanje vere. Radi sloge u crkvama, neophodno je držati se potpuno Svetih Četiri Sabora, i neprikosnovenim čuvati ono što su oni propisali.[21] Α sveti Oci su to propisali pod rukovodstvom Svetoga Duha koji je govorio iz njih.[22]

Dogmati su večne bogočovečanske svetinje. Njih um ljudski niti može sveobuhvatno shvatiti niti izmisliti. „Svetinje svetima!“ Dogmati se mogu samo donekle shvatiti, i to umom Hristovim, umom ohristovljenim. Sveti Oci Sedmog Vaseljenskog Sabora gromoglase: Dogmati su delo ne careva već arhijereja, pošto mi imamo um Hristov.[23] Predsednik Sedmog Vaseljenskog Sabora, sveti Tarasije patrijarh, izjavljuje na Saboru: Što se tiče dogmata to, pogrešiti u malom ili u velikom, svejedno je; jer se i u jednom i u drugom slučaju narušava zakon Božji.[24] Među Svetim Ocima nema nikakvih nesuglasica; naprotiv, svi oni, imajući kao jednu dušu, propovedaju jedno i isto, i uče jednom i istom.[25] Sve što je u crkvama Božjim ustanovljeno u slavu i u čast Boga, sve je to sveto i treba da se poštuje.[26] Sveti Oci naši su stražari Vaseljenske Crkve; oni neprestano straže nad mislenim bedemima njenim; oni su prognali sve vojske neprijatelja i mačem duha uništili drevne jeresi i zablude. Sveti Sedmi Vaseljenski Sabor izjavljuje: „Neka nas isprave učenja bogoglagoljivih Otaca. Crpući iz njih, mi smo se napili istine; sledujući njima, mi smo prognali laž; naučeni od njih, mi s ljubavlju primamo česne ikone. Oci propovedaju, a mi ostajemo poslušna čeda i hvalimo se pred licem matere Predanjem Vaseljenske Crkve. Verujući u jednoga Boga, u Trojici slavljenoga, mi s ljubavlju primamo česne ikone, a oni koji to ne primaju neka budu pod anatemom; i neka budu daleko izgnani iz Crkve. Mi sledujemo drevnom zakonodavstvu Vaseljenske Crkve. Mi držimo zapovesti Otaca. Mi anatemišemo kako one koji išta dodaju učenju Vaseljenske Crkve, tako i one koji išta oduzimaju od toga učenja. U svemu držeći se učenja bogonosnih Otaca naših, mi propovedamo to učenje jednim ustima i jednim srcem, ništa ne dodajući i ništa ne oduzimajući od onoga što nam je predano; naprotiv, mi se utvrđujemo u njemu i okrepljujemo njime. Mi ispovedamo i učimo onako kako su propisali i utvrdili Sveti i Vaseljenski Šest Sabora.[27]

Pošto je Sedmi Vaseljenski Sabor doneo potrebne odluke, i svaki učesnik stavio svoj potpis, rekavši: „propisao i potpisao“, Sveti Sabor proglašava: „Svi mi tako verujemo; svi tako mislimo; svi smo mi u tome saglasni, i stavili smo svoje podpise. To je vera apostolska; to je vera pravoslavna; ta je vera utvrdila vaseljenu“.[28]

U Poslanici, koju ο svome radu na Saboru, sveti Oci Sedmog Vaseljenskog Sabora upućuju jerejima i kliricima Carigradskim, veli se: Mi smo posledovali Predanju Vaseljenske = (Katoličanske = Saborne) Crkve, i ništa nismo ni oduzeli ni dodali, i s ljubavlju primamo sve što je ispočetka primila pismeno i usmeno sveta Vaseljenska Crkva, pa u tome i živopisane ikone. Ono pak što su odbacivali božanstveni Oci, to odbacujemo i mi, i smatramo to za neprijateljsko Crkvi. Istiniti i najpravilniji sud Crkve sastoji se u ovome: ne dopustiti u Crkvi novačenja, a isto tako i ne odbacivati ništa. I tako, sledujući Otačkim zakonima, i dobivši blagodat od jednoga Duha, mi smo sve što se odnosi na Crkvu sačuvali nepromenjeno i bez oduzimanja, kao što su nam predali Svetih Šest Vaseljenskih Sabora; i što su oni ostavili u Crkvi dostojno poštovanja, sve to mi primamo bez ikakvog kolebanja. One pak koji išta dodaju učenju Katoličanske (= Vaseljenske = Saborne) Crkve, ili išta oduzimaju od njega, mi anatemišemo. Pošto je to tako, i pošto smo mi to potvrdili, mi se radošću i ljubavlju primamo božanstvena pravila, i potpuno i nepokolebljivo držimo ustanovljenje tih pravila, izloženih od strane truba Duha Svetoga — sveslavnih Apostola, i Šest Svetih Vaseljenskih Sabora, kao i Pomesnih Sabora koji su se sastajali radi donošenja takvih zapovesti, i najzad od strane svetih Otaca naših. Svi su oni bili prosvećeni jednim i istim Duhom, i ozakonili ono što je korisno. I koga oni predaju anatemi, te i mi antemišemo, a koga svrgnuću, te i mi odlučujemo; koga pak oni podvrgavaju epitimiji, te i mi isto tako podvrgavamo.[29]

 


NAPOMENE:

[1] 1 Kor. 2, 16.

[2] Sr. Mt. 18, 17.

[3] Jn. 15, 26; 16, 13.

[4] Jud. 3.

[5] R. gr. t. 90, col. 93 D.

[6] Poslanica Smirnjanima, 8.

[7] Posl. ΙΙ Korinćanima, 14.

[8] Contra arianos, II, 80; Ρ. gr. t. 26, col. 316 Β.

[9] Πosl. Smirnjanima, 1

[10] str. 281, Djejanija Vselenskih Soborov, tom. VII; Kazanj“ 1909.

[11] tamo, str. 208.

[12] tamo, str. 521.

[13] tamo, str. 531; tom IV; Kazan., 1865.

[14] tamo, str. 514.

[15] tamo, str. 295; tom VII; Kazanj 1909.

[16] tamo, str. 232; tom VI; Kazanj, 1908.

[17] tamo, str. 233.

[18] tamo, str. 54.

[19] tamo, str. 18; tom V; Kazanj 1914.

[20] tamo, str. 19.

[21] tamo, str. 20. 21. 23. 24.

[22] tamo, str. 151.

[23] tamo, str. 22; tom VII; Kazanj 1909.

[24] tamo, str. 52.

[25] tamo, str. 55.

[26] tamo, str. 68.

[27] tamo, str. 169. 170; sr. tamo, str. 205.

[28] tamo, str. 293.

[29] tamo, str. 299. 300. 301. 302. 303.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *