Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Својства Цркве

 

Саборност Цркве

Васељенски Сабори

 

Самосвест Цркве Христове у основи је увек саборна, јер увек богочовечанска. Богочовек Господ Христос је и суштина и јемство једносности и јединствености црквене самосвести, јер је Он јединствена Глава Цркве. Све је у Цркви саборно: и ум, и срце, и савест, и воља, и живот, и молитва, и свака света тајна и свака света врлина. Ту благовест богонадахнуто изражава свети апостол Павле, говорећи: „Ми ум Христов имамо”.[1] Та свестрана саборност има свој божанствени језик са Светим Васељенским Саборима. То је најсавршенија осматрачница саборне свести и самосвести Цркве; сврх свега: њене саборне богочовечанске савести и савесности. Бог „у светима обитава”; и у њима обожена, обогочовечена самосвест и савест Цркве. Црква као оваплоћени Бог Логос, и тиме оваплоћена Истина, самим тим је врховно мерило Истине, и врховни суд Истнне[2]; и самим тим језик Истине. Α Васељенски Сабори, по свему и у свему Богочовечни, и јесу тај богоречити језик и уста Истине. Васцелим бићем својим од Богочовека и Његовог Духа Истине,[3] они знају, они имају, они казују сву Богочовечанску, Светотројичну Истину Цркве. Светотројична Истина казује себе кроз саборске свете Оце, те христоносце свете и те христоговорнике свете.

Све до сада речено ο Цркви као Богочовеку и сачињава богочовечанску веру еванђелску, веру којом је Црква и бесмртна и свепобедна. Та еванђелска, та богочовечанска вера и јесте вера светих Апостола, светих Отаца, Светих Васељенских и Светих Помесних Сабора. Њоме Црква и јесте Црква, јесте и Богочовек, оваплоћена Друга Ипостас Свете Тројице. Том богочовечанском вером, која је Богочовеком Господом Христом „једанпут дана светима”,[4] Црква и јесте саборна, католичанска, васељенска. То исповеднички свеубедљиво благовести Свети Максим Исповедник: „Православно и спасоносно исповедање вере сачињава католичанску (= саборну, васељенску) Цркву — καθολικήν εκκλησίαν.[5] Ту апостолску истину неустрашиво и свемудро сведочи апостолски ученик, свети Игњатије Богоносац, благовестећи богооткривену апостолску истину ο Цркви: „Где је Христос Исус, тамо је и католичанска Црква — ή καθολική εкληοία”,[6] Свети Климент Римски апостолски громогласи: „Црква је објављена у телу Христовом”.[7] „Тринаести апостол”, Свети Атанасије Велики благовести: Црква је одраз и слика Христова — τύπος και είκών.[8]

Та богочовечанска вера у ствари је прва и једина права вера: Бог постаде Богочовек, постаде Црква, и тиме: спасење, освећење, обогочовечење, преображење, охристовљење, отројичење рода људског. Управо, ο тој богочовечанској вери, као свесавршеној и свеспасоносној и јединој правој вери говори васцело Еванђеље христоносног и христомудрог апостола Павла, нарочито Посланица Галатима (3, 22—29) и Посланица Јеврејима. Ту веру Свети Игњатије Богоносац назива: „непроменљива вера” — ακίνητος πίοτις.[9] Тој вери се нема ништа ни додати ни одузети; она је савршена у сваком погледу. Те богочовечанске вере и јесу богонадахнути сведоци и исповедници и чувари — Свети Васељенски Сабори.

Свети Оци Трећег Васељенског Сабора изјављују: Овај свети Сабор учинио је својим претседником и својом главом самога Христа. Општом сагласношћу свих Светих Отаца Сабор је осудио Несторијево учење и посведочио чистоту и преимућство еванђелског и апостолског Предања.[10] Исти Оци благовесте: Каква је запремина оваплоћеног Бога Логоса? Црква. Α шта је Он сам? Глава тела Цркве.[11] Црква је неимар, јер руководи схватањима наше вере.[12] Свети Оци Четвртог Васељенског Сабора благовесте: Црква је тело верних.[13] Сви који су Христови повезују се у једно Христово тело.[14] Христос је глава, а ми смо, према томе, удови, и треба да сачињавамо једно тело због нашег једномислија и једноверја.[15]

Свети Оци Шестог Васељенског Сабора изјављују: Ми смо удови међу собом, и сачињавамо једно тело Христово једномисленошћу својом према Господу Христу и један према другоме, и вером.[16] Исти Оци веле ο светом Символу вере: У Никеји на великом и знаменитом Сабору Света Тројица је сама издиктирала Символ вере и осудила Аријево злоумље.[17]

Исповедати и чувати неокрњеном апостолско — светоотачку веру и јесте брига над бригама свих Светих Васељенских Сабора. Тако је најглавнија брига светих Отаца Шестог Васељенског Сабора ово: сачувати у целости и неповређености апостолско и еванђелско правило вере.[18] Свети Оци Петог Васељенског Сабора прописују: следовати у свему што су претходни Васељенски Сабори урадили за заштиту вере.[19] Јер једна је и иста вера коју су исповедали Четири Сабора, а и Пети с њима.[20] Свети Оци Петог Васељенског Сабора изјављују: “Ми у свему следујемо светим Оцима и Учитељима свете Цркве Божије, тојест Атанасију, Иларију, Василију, Григорију Богослову и Григорију Ниском, Амвросију, Проклу, Лаву, и примамо све што су они написали и објаснили ο правој вери и на осуду јеретика. Ми смо свагда држали и држимо веру, од почетка предану Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом светим Апостолима, и од њих проповедану целоме свету и објашњену од стране светих Отаца, и то нарочито оних који су учествовали на Четири Васељенска Сабора, којима ми у свему и потпуно следујемо. Дакле, ми објављујемо да смо држали и држимо све што су горе поменута Четири Васељенска Сабора решили и прописали, јер су они, иако држани у разна времена, ипак сачували и обнародовали једно и исто исповедање вере. Ради слоге у црквама, неопходно је држати се потпуно Светих Четири Сабора, и неприкосновеним чувати оно што су они прописали.[21] Α свети Оци су то прописали под руководством Светога Духа који је говорио из њих.[22]

Догмати су вечне богочовечанске светиње. Њих ум људски нити може свеобухватно схватити нити измислити. „Светиње светима!” Догмати се могу само донекле схватити, и то умом Христовим, умом охристовљеним. Свети Оци Седмог Васељенског Сабора громогласе: Догмати су дело не царева већ архијереја, пошто ми имамо ум Христов.[23] Председник Седмог Васељенског Сабора, свети Тарасије патријарх, изјављује на Сабору: Што се тиче догмата то, погрешити у малом или у великом, свеједно је; јер се и у једном и у другом случају нарушава закон Божји.[24] Међу Светим Оцима нема никаквих несугласица; напротив, сви они, имајући као једну душу, проповедају једно и исто, и уче једном и истом.[25] Све што је у црквама Божјим установљено у славу и у част Бога, све је то свето и треба да се поштује.[26] Свети Оци наши су стражари Васељенске Цркве; они непрестано страже над мисленим бедемима њеним; они су прогнали све војске непријатеља и мачем духа уништили древне јереси и заблуде. Свети Седми Васељенски Сабор изјављује: „Нека нас исправе учења богоглагољивих Отаца. Црпући из њих, ми смо се напили истине; следујући њима, ми смо прогнали лаж; научени од њих, ми с љубављу примамо чесне иконе. Оци проповедају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се пред лицем матере Предањем Васељенске Цркве. Верујући у једнога Бога, у Тројици слављенога, ми с љубављу примамо чесне иконе, а они који то не примају нека буду под анатемом; и нека буду далеко изгнани из Цркве. Ми следујемо древном законодавству Васељенске Цркве. Ми држимо заповести Отаца. Ми анатемишемо како оне који ишта додају учењу Васељенске Цркве, тако и оне који ишта одузимају од тога учења. У свему држећи се учења богоносних Отаца наших, ми проповедамо то учење једним устима и једним срцем, ништа не додајући и ништа не одузимајући од онога што нам је предано; напротив, ми се утврђујемо у њему и окрепљујемо њиме. Ми исповедамо и учимо онако како су прописали и утврдили Свети и Васељенски Шест Сабора.[27]

Пошто је Седми Васељенски Сабор донео потребне одлуке, и сваки учесник ставио свој потпис, рекавши: „прописао и потписао”, Свети Сабор проглашава: „Сви ми тако верујемо; сви тако мислимо; сви смо ми у томе сагласни, и ставили смо своје подписе. То је вера апостолска; то је вера православна; та je вера утврдила васељену“.[28]

У Посланици, коју ο своме раду на Сабору, свети Оци Седмог Васељенског Сабора упућују јерејима и клирицима Цариградским, вели се: Ми смо последовали Предању Васељенске = (Католичанске = Саборне) Цркве, и ништа нисмо ни одузели ни додали, и с љубављу примамо све што је испочетка примила писмено и усмено света Васељенска Црква, па у томе и живописане иконе. Оно пак што су одбацивали божанствени Оци, то одбацујемо и ми, и сматрамо то за непријатељско Цркви. Истинити и најправилнији суд Цркве састоји се у овоме: не допустити у Цркви новачења, а исто тако и не одбацивати ништа. И тако, следујући Отачким законима, и добивши благодат од једнога Духа, ми смо све што се односи на Цркву сачували непромењено и без одузимања, као што су нам предали Светих Шест Васељенских Сабора; и што су они оставили у Цркви достојно поштовања, све то ми примамо без икаквог колебања. Оне пак који ишта додају учењу Католичанске (= Васељенске = Саборне) Цркве, или ишта одузимају од њега, ми анатемишемо. Пошто је то тако, и пошто смо ми то потврдили, ми се радошћу и љубављу примамо божанствена правила, и потпуно и непоколебљиво држимо установљење тих правила, изложених од стране труба Духа Светога — свеславних Апостола, и Шест Светих Васељенских Сабора, као и Помесних Сабора који су се састајали ради доношења таквих заповести, и најзад од стране светих Отаца наших. Сви су они били просвећени једним и истим Духом, и озаконили оно што је корисно. И кога они предају анатеми, те и ми антемишемо, а кога свргнућу, те и ми одлучујемо; кога пак они подвргавају епитимији, те и ми исто тако подвргавамо.[29]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Кор. 2, 16.

[2] Ср. Мт. 18, 17.

[3] Јн. 15, 26; 16, 13.

[4] Јуд. 3.

[5] Р. gr. t. 90, col. 93 D.

[6] Посланица Смирњанима, 8.

[7] Посл. ΙΙ Коринћанима, 14.

[8] Contra arianos, II, 80; Ρ. gr. t. 26, col. 316 Β.

[9] Πосл. Смирњанима, 1

[10] стр. 281, Дјејанија Вселенских Соборов, том. VII; Казањ” 1909.

[11] тамо, стр. 208.

[12] тамо, стр. 521.

[13] тамо, стр. 531; том IV; Казан., 1865.

[14] тамо, стр. 514.

[15] тамо, стр. 295; том VII; Kaзањ 1909.

[16] тамо, стр. 232; том VI; Казањ, 1908.

[17] тамо, стр. 233.

[18] тамо, стр. 54.

[19] тамо, стр. 18; том V; Казањ 1914.

[20] тамо, стр. 19.

[21] тамо, стр. 20. 21. 23. 24.

[22] тамо, стр. 151.

[23] тамо, стр. 22; том VII; Казањ 1909.

[24] тамо, стр. 52.

[25] тамо, стр. 55.

[26] тамо, стр. 68.

[27] тамо, стр. 169. 170; ср. тамо, стр. 205.

[28] тамо, стр. 293.

[29] тамо, стр. 299. 300. 301. 302. 303.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома