NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Svojstva Crkve

Sabornost Crkve

Trojična sabornost

 

Samim tim što je „sutelesnik“ u telu Crkve, svaki hrišćanin je imalac Bogočovečanske, Svetotrojične sabornosti. Da, on je slika i prilika te sabornosti. U tome se i sastoji svo božansko veličanstvo čovekova bića, sva dubina i visina i širina čovekove bogolikosti, i čovekove bogočovečnosti. Sve u njemu, na kraju svih krajeva, biva i jeste: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Α to nije drugo do neprekidni podvig otrojičenja, i podvig obogočovečenja. Sa jednim ciljem: postati „obitelj Svete Trojice“. Α to su postali, i postaju, sveti podvižnici, koje Crkva radosno veliča i slavi u svojim molitvama. Razume se, svaki hrišćanin postaje „obitelj Svete Trojice“ po meri svoga pevnovanja i truda u svetim tajnama i svetim vrlinama.

Ο Trojičnoj sabornosti Crkve bogonadahnuto govori i Nikeocarigradski Simvol Vere. Prvih osam članova blagoveste tajnu Svete Trojice i bogočovečansku veru u Nju. Deveti član blagovesti tajnu Bogočovekove Crkve, i veru u nju. Tako se sva Sveta Trojica nastanjuje u Crkvi i živi u njoj, te u njoj sve biva: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Ο tome bogorečito svedoče mnogobrojni Trojični vozglasi, kojima se obično završavaju sve molitve Crkve i sav bogoslužbeni život njen; na prvom mestu sveta Liturgija; to bogočovečansko srce njeno. U Crkvi Presveta Trojica neprestano sva dela, sva sveštenodejstvuje. Po sveistinitoj reči Spasovoj: „Otac moj do sada dela i ja delam“:[1] dela kroz Sina u Duhu Svetom. Takva je priroda, i neizmenljiva kategorija bogočovečanske vere. Crkva je puna i prepuna Gospoda Hrista, Bogočoveka. Α zbog Njega i preko Njegovog Bogočovečanskog domostroja cpasenja puna i Svete Trojice. Da, puna Svete Trojice, jer puna Boga Sina, zbog Sina puna i Duha Svetoga, i kroz to puna Boga Oca. Bogonadahnuta je reč Učitelja Crkve Origena: „Crkva je puna Svete Trojice“.[2]

U Bogočovečnosti Crkve je njena Trojična sabornost, i u tome njena posebna večnost; večnost njene Večne Istine, njene Večne Pravde, njene Večne Ljubavi, njenog Večnog Života. Izuzetna večna novina Novog Zaveta je to što je Crkva — Bogočovek Gospod Hristos, večno telo Njegovo, i On večna glava njena. U njoj neprestano dela Svesamostalna Druga Ličnost Presvete Trojice; i to dela „trojično“, saborno sa ostala Dva Svesavršena i Svesamostalna Lica Presvete Trojice. U Bogočovečanski sabornom telu Crkve, u kome postoje milioni i milioni ličnosti kao sutelesnika Spasovih, svaka ličnost poseduje svoju bogoliku sveslobodu, i kroz svete tajne i svete vrline živi bogočovečanskom ljubavlju u slobodnoj bogočovečanskoj harmoniji i slozi sa bezbrojnim članovima Crkve, napajana životvornim silama Trojične sabornosti, koja je sva prisutna u Crkvi kroz Bogočoveka Gospoda Hrista. U tome je i sva novina, i izuzetnost, i savršenstvo bogočovečanskog društva Hristovog. U tome i sveta tajna svih bogočovečanskih ličnosti u Crkvi skupa, kao i svake ličnosti posebnο. Tu se sav život živuje i zbiva kroz svete tajne i svete vrline: od Oca kroz Sina u Duhu Svetom. Da, doživljuje se i ostvaruje otrojičenje svih vernih kroz obogočovečenje, kroz ohristovljenje. Jer se sve čovečije samo preko i zbog Bogočoveka otrojičuje. Takva je večna kategorija Crkve, njenoga bića, i njenoga života, i njene bogočovečanske besmrtnosti, i njene bogočovečanske večnosti.

U Bogočovečanskom telu Crkve: svi smo mi srcem u jednom srcu — sabornom srcu Crkve; umom u jednom umu — sabornom umu Crkve; svi smo mi dušom u jednoj duši — sabornoj duši Crkve; svi smo mi životom u jednom životu — sabornom životu Crkve. Otkuda to? Otuda što smo svi u jednom telu Crkve, u jednom Hristu, u jednom Bogočoveku, koji je i večna Glava tog svečudesnog tela. Svi članovi Crkve, u svima svetovima, povezani su tom svetom i sveobuhvatnom i životvornom bogočovečanskom sabornošću. Kroz svete tajne i svete vrline svaki od nas živi u svima i svi u svakome. Inače ne bi bilo — jedno telo, i to pod jednom Glavom. Naša misao. ako je saborna, ako je „sa svima svetima“, onda je Hristova;[3] tako i osećanje, i htenje; tako i sav naš život u Crkvi. Svi smo mi u Crkvi blagodatno-organski povezani kroz svete tajne i svete vrline. U tome uvek stvaralački učestvuje naša slobodna hristočežnjiva volja. Otuda u nas pravoslavnih ona silna neodoljiva, čežnja ka toj svetoj bogočovečanskoj sabornosti i životu u njoj. Otuda u nas na svakodnevnim bogosluženjima tako česta molitva, i molitveni vapaj: „Spominjući Presvetu, prečistu, preblagoslovenu, slavnu Vladičicu našu Bogorodicu i Prisnodjevu Mariju sa svima Svetima, sami sebe i jedan drugog i sav život svoj Hristu Bogu predajmo“. — To znači: sve biće svoje, sve što je u nama bogoliko, bogosazdano, bogočežnjivo, i sav život svoj predati Hristu Bogu. Zato što u Njemu Bogočoveku Vaskrslom i Vaznesenom — i jeste jedina Večna Radost bogolikog bića čovekovog, jedina Večna Istina, i Pravda, i Blaženstvo, i Raj, i svako savršenstvo. To nam svedoči sva Istorija Isusa Nazarećanina, kao i sva istorija roda ljudskog. Nema sumnje, Bogočovek Isus Hristos je i najsavršeniji Bog i najsavršeniji čovek. To nam naročito posvedočavaju bezbrojni sledbenici njegove svete bogočovečanske vere, prvenstveno sledbenici sveti i hristoliki. Jer samo je u svetosti prava, istinska, besmrtna sloboda, bogočovečanska sloboda čovekove ličnosti, i u njoj božanska svevrednost čovekova bića. Sveti put bogočovečanske vere jeste: „Sa svima svetima“ saborno misliti, saborno osećati, saborno živeti, saborno verovati, saborno se moliti, saborno vrlinovati, saborno besmrtovati, i tako uzrastati „u čoveka savršena, u meru rasta visine Χristove“,[4] visine kojoj nema kraja ni u vremenu ni u večnosti. Što crkveniji čovek, to on sve svetije i sve sabornije oseća šta biva u Bogočovečanskom telu Crkve i u njenoj Božanskoj Glavi. Jer svaka sveta tajna i svaka sveta vrlina, ponajpre molitva, sjedinjuje, osabornjuje čoveka najpre sa „Bogom vrline“ — Gospodom Hristom Bogočovekom. Α kroza NJ sa Presvetom Bogorodicom i „sa svima svetima“, i sa svakom ćelijicom bogočovečanskog tela Crkve. Ovo molitveno saborovanje, ova molitvena sabornost neprekidno traje kroz vasceli bogočovečanski život Crkve. U stvari, suština Pravoslavlja najvernije i najrečitije kazuje sebe kroz to molitveno saborovanje. Molitveni život Crkve stalno kruži kroz „Sabor“ svetih Arhanđela i Anđela, kroz „Sabor“ Svetog Preteče, kroz „Sabor“ svetih Apostola, kroz „Sabor“ svetih Otaca, kroz „Sabor“ svih Svetih, kroz „Sabor“ svih pravoslavnih.

 


NAPOMENE:

[1] Jn. 5, 17.

[2] R. gr. t. 12, col. 1264.

[3] Ef. 3, 17—19.

[4] Ef. 3, 17—19; 4, 13.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *