NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Svojstva Crkve

3. Sabornost Crkve

(katoličnost Crkve)

 

Samo Bogočovečansko biće Crkve po sebi je sveobuhvatno, vaseljensko, katoličansko, celostno, saborno: bogočovečanski vaseljensko, bogočovečanski katoličansko, bogočovečanski celostno, bogočovečanski saborno. Bogočovek Gospod Isus Hristos je Sobom i u Sebi na najsavršeniji i najpotpuniji način sabrao, ocelostio, okatoličio, sjedinio Boga i čoveka, a preko čoveka sve svetove i svu tvar. Sudbina tvari je suštinski povezana sa čovekom.[1] Svojim Bogočovečanskim organizmom Crkva obuhvata: „sve što je na nebu i što je na zemlji, sve što se vidi i što se ne vidi, bili Prestoli ili Gospodstva ili Poglavarstva ili Vlasti“.[2] Sve je u Bogočoveku, i On je Glava telu Crkve.[3] U Bogočovečanskom organizmu Crkve svaki vernik živi punoćom svoje ličnosti kao živa bogolika, trojicelika ćelijica. Zakon bogočovečanske sabornosti obuhvata sve, i dela kroza sve. Pritom, uvek se održava bogočovečanska ravnoteža između Božjeg i čovečjeg. Mi ljudi u Crkvi, kao sutelesnici tela njenog, doživljujemo svu punoću svoga bića, u svima bogočovečanskim razmerama, prostornostima. I još: u Crkvi Bogočovečanskoj čovek doživljuje svo je biće kao njeno svebiće; doživljuje sebe ne samo kao svečoveka već i kao svetvar, svestvorenje. Rečju: doživljuje sebe kao blagodatnog bogočoveka.

Bogočovečanska sabornost Crkve u stvari je neprekidno blagodatno-vrlinsko ohristovljenje čoveka: sve se sabira u Hristu Bogočoveku, i sve doživljuje Njime kao svoje, kao jedan nedeljivi bogočovečanski organizam. Jer život u Crkvi je bogočovečansko osabornjenje, blagodatno-vrlinski podvig obogočovečenja, ohristovljenja, oboženja, otrojičenja, osvećenja, preobraženja, spasenja, obesmrćenja ovečnjenja, ocrkvenjenja. Bogočovečansko saborovanje, bogočovečanska sabornost u Crkvi, održava se i sprovodi večnoživom Ličnošću Bogočoveka Hrista, koji na najsavršeniji način sjedinjuje Boga i čoveka i svu tvar koju sveskupocena krv Bogočoveka Spasa omiva od greha, zla i smrti.[4] Bogočovečanska Ličnost Gospoda Hrista i jeste duša sabornosti Crkve. Bogočovek i održava uvek bogočovečansku ravnotežu između Božjeg i čovečjeg u sabornom životu Crkve. Crkva je sva puna i prepuna Gospoda Hrista, jer je ona — „punoća Onoga koji sve popunjava u svemu“.[5] Zato je ona vaseljenska u svakoj ličnosti što je u njoj, i u svakoj ćeliciji svojoj. Ta vaseljenost, ta sabornost, ta celostnost, gromovito bruji naročito kroz svete Apostole, kroz svete Oce, kroz svete Vaseljenske i Pomesne Sabore. Po svemu, organizam Crkve je najsloženiji organizam za koji ljudski duh zna. Zašto? Zato što je to jedinstven bogočovečanski organizam, u kome sve božanske tajne, sve božanske i čovečanske sile sačinjavaju jedno telo. Samo je svemudri i svemoćni Bogočovek, Gospod Hristos, mogao sve to sastaviti i sklopiti u jedno telo, Svoje telo, kome je On — glava, večna glava. Sav život u tom čudesnom i čudotvornom telu vodi i rukovodi On, čudesni i čudotvorni Bog i čovek. Svaki delić ovoga tela živi celim telom, ali i celo telo živi u svakom svom deliću. Svi žive kroz svakoga i u svakome, ali i svaki živi kroza sve i u svima. Svaki delić raste zajedničkim rastom tela, ali i celo telo raste rastom svakog delića. Sve te mnogobrojne deliće tela, sve te organe, sve te udove, sva ta čula, sve te ćelijice, sjedinjuje u jedno večnoživo bogočovečansko telo sam Gospod Hristos, usklađujući delatnost svakoga delića sa celokupnim sabornim životom tela. Α svaki delić radi „po meri“ svojih sila. Silu pak svakoga člana Crkve sačinjavaju evanđelske vrline. Evanđelska delatnost svakoga člana Crkve, iako posebna i lična, uvek je svestrano saborna, zajednička, opšta. Jer se utapa u sveopštu delatnost celoga tela. I dok svojom evanđelskom delatnošću čovek preobražava sebe rastući u Hristu, dotle Gospod Hristos tu njegovu delatnost pretvara u opštu, sabornu, bogočovečansku energiju, i tako „čini da telo raste na sazidanje samoga sebe u ljubavi“.[6] U stvari, delatnost svakoga člana je uvek lično — saborna, lično — kolektivna. I kada izgleda da radi samo za sebe (na primer, podvizavanje pustinjaka), član Crkve uvek radi za celinu. Takvo je ustrojstvo bogočovečanskog organizma Crkve, koji uvek vodi i rukovodi sam Gospod Hristos — Glava Crkve.

U sabornom životu Crkve izmešani su životi anđela i ljudi, pokajnika i grešnika, pravednika i nepravednika, preminulih i na zemlji živećih, pri čemu oni pravedniji i svetiji pomažu manje pravednima i manje svetima da rastu rastom Božjim u sve veću pravednost i svetost. Kroz sve članove struje bogočovečanske svete sile Hristove, i kroz one najmanje i najneznatnije, po meri njihovog blagodatnog uživljavanja u organizam Crkve pomoću podviga vere, ljubavi, molitve, posta, pokajanja, i ostalih svetih vrlina. Tako svi mi zajedno rastemo, „u crkvu svetu u Gospodu“:[7] blagodatno-organski povezani među sobom jednom verom, jednim svetim tajnama i svetim vrlinama, jednim Gospodom, jednom Istinom, jednim Evanđeljem. I svi učestvujemo u jednom bogočovečanskom životu Crkve, svaki iz svog mesta u tom telu, kojemu je Gospod — Glava Crkve odredio, jer telo Crkve raste iz Njega i Njime „skladno sastavljano i sklapano“.[8] Pri tome, Gospod svakome određuje mesto koje mu odgovara po njegovim duhovnim osobinama i hrišćanskim svojstvima, naročito po njegovoj svetoj evanđelskoj ljubavi koju svaki dobrovoljno gaji u sebi i radi njome.[9] U tom sabornom životu Crkve svaki sazidava, izgrađuje sebe pomoću svih, i to u ljubavi, i svi pomoću svakoga, zbog čega su i jednome apostolu potrebne molitve neznatnih članova Crkve.

Članovi Crkve, potpuno sjedinjeni sa Bogočovekom blagodatno-vrlinskim sjedinjenjem, žive onim što je Njegovo, i imaju ono što je Njegovo, i znaju Njegovim znanjem, jer sabornim umom Crkve umuju, i sabornim srcem Crkve osećaju, i sabornom voljom Crkve hoće, i sabornim životom Crkve žive; sve njihovo je u stvari najpre Njegovo, i uvek Njegovo, a oni uvek svoji sebi samo preko Njega i Njime.

Svi verni u Crkvi smo jedno telo; radi čega? Da bismo živeli jednim, svetim i sabornim životom Crkve, svetom i sabornom verom Crkve, svetom i sabornom dušom Crkve, svetom i sabornom savešću Crkve, svetim i sabornim umom Crkve, svetom i sabornom voljom Crkve. I tako nam sve biva saborno i zajedničko: i vera, i ljubav, i pravda, i molitva, i post, i istina, i tuga, i radost, i bol, i spasenje, i oboženje, i obogočovečenje, i besmrtnost, i večnost, i blaženstvo. Α kroza sve to vodi i rukovodi, upravlja i ujedinjuje blagodat Svetoga Duha. Nismo svoji; svima pripadamo u Crkvi, a najpre duši Crkve — Duhu Svetome.[10] To osećanje je glavno i neprekidno evanđelsko osećanje svakoga pravog člana Crkve. Nikome u Crkvi ne pripada sve, već svakome onoliko koliko je Duh Sveti odredio prema njegovom mestu u bogočovečanskom telu Crkve i po meri vere njegove bogočovečanske.

Svaki novi član Crkve znači prirast u telu Crkve i porast tela Crkve. Jer svaki po odgovarajućoj delatnosti svojoj postaje sutelesnik u telu Crkve. Α sam Gospod mu dodeljuje pripadajuće mesto u telu Crkve, čineći ga sastavnim delom njenim. Zaista, samo u bogočovečanskom organizmu Crkve svi rade za svakoga i svaki radi za sve. Zaista, samo je u svetoj bogočovečanskoj sabornosti Crkve Hristove na savršen način rešen i problem ličnosti i problem društva; i samo u Crkvi ostvarena i savršena ličnost i savršeno društvo. U stvari, van Crkve nema ni prave ličnosti ni pravog društva. Sveti Damaskin blagovesti: Hristos, Glava naša, daje nam Sebe — μεταδίδωόιν ι’ΐμΐν εαυτόν, i time nas sjedinjuje sa Sobom i jednog sa drugim; usled toga mi imamo međusobnu slogu, usklađenost, iako svaki dobija pomoć Duha onoliko koliko je sposoban da smesti.[11]

Kao Bogočovekovo telo, Crkva je prostorno i vremenski neograničena. U njoj su uvek prisutne sve bogočovečanske beskrajnosti i bezgraničnosti Spasove. Zbog toga je ona saborna, vaseljenska, svecelostna, katoličanska (καθ’ΰλον), kako u doba svetih Apostola, tako i u svako poapostolsko doba, tako i danas, i sutra, i vavek i kroza svu Bogočovečansku večnost. Bogočovečanska svojim bićem, Crkva je namenjena svima narodima, svima ljudima, svih vremena.[12] Štaviše, ona je namenjena i „svakome stvorenju — πάση, τη κτibεi“[13] jer je u njoj, jedino u njoj božanski smisao svakoga stvorenja, svake tvari. Svrh svega toga, u Crkvi Hristovoj bogolika bića ljudska, ucrkvenjena i ocrkvenjena, osećaju se, i jesu, bogočovečanski svevrednostna, besmrtna, večna, te u njoj: „nema Grka ni Jevrejina, obrezanja ni neobrezanja, divljaka ni Skita, roba ni slobodnjaka, nego sve i u svemu Hristos“.[14] Svedočanstvo je bezbrojnih istoriskih činjenica ova istina: jedino i samo u Bogočoveku Gospodu Isusu Hristu kao Crkvi svi su ljudi jedno.[15] I samo takvi oni bogočovečanskim silama pobeđuju i greh i smrt i đavola. U stvari, kroz njih čovekoljubivi Gospod Hristos sam gradi i izgrađuje Crkvu svoju, te je stoga ne mogu nadvladati ni sve sile pakla.[16] Jer tu se, na kraju svih krajeva, vodi borba između Boga i đavola, a ljudi su ratnici ili u vojsci Hrista Spasa, ili u vojsci svezlog đavola. Istorija svedoči: nikakvi zli ljudi, pa i sami najkrvoločniji đavonosci, nisu mogli nadvladati Crkvu; i ona je uvek preko svojih hristonosaca odnosila pobedu nad svima crkvoborcima.

Problem sabornosti je u hrišćanstvu centralni problem. U hrišćanstvu je sve centar; tu nema periferije. Ma šta dodirnuo — dodiruješ srce Hristovo. U Gospodu Hristu nema ničega sporednog, sve je glavno i sve je centralno. Nema u svetom Evanđelju, nema u svetoj Liturgiji ni jedne reči, koja za istinski pravoslavnog hrišćanina može postati izlišna ili dosadna, makar je svakosekundno ponavljao. Tako je i sa rečju „sabornost“. Ona se nalazi u Simvolu Vere, koji se neprestano ponavlja, no koji i pored sveg ponavljanja ostaje tajanstven i neshvatljiv, jer svaka njegova reč sadrži apsolutnu, i zato neshvatljivu, i zato nadumnu Istinu.

Da bi se stvarnost sabornosti, ideja sabornosti mogla razumeti, treba poći od centra svih — od Svete Trojice. Sveta Trojica i jeste ideal i savršenstvo sabornosti. Trojstvo u jedinstvu, Jedinstvo u Trojstvu. U Njoj je savršeno ostvaren ideal sabornosti, kao što je saborno ostvaren ideal savršenstva. U prvih osam članova Simvola Vere govori se ο Svetoj Trojici, a u devetom ο svetoj Crkvi, jer je Crkva obraz i podobije Svete Trojice na zemlji. Crkva je zemaljski aspekt Svete Trojice. U nju se sliva sve što se odnosi na Svetu Trojicu. Zato je u njoj sve — trojično, sve — sveto, sve saborno. Ali ne treba zaboraviti da je njena. sabornost ograđena čudnom blagodatnom trojicom: jedinstvom, svetošću, i apostolstvom, jer je rečeno: „U jednu, svetu, sabornu, i apostolsku Crkvu“. Prave, pravoslavne, istinske, svetotrojične, bogočovečanske sabornosti nema bez bogočovečanskog jedinstva, bez bogočovečanske svetosti, bez bogočovečanskog apostolstva. Sabornost, ako nije sveta i apostolska, nije pravoslavna, nije evanđelska.

Vrlo često pojam sabornosti se rimokatolicizira, geografizira. No po pravoslavnom shvatanju, sabornost nije topografski, geografski pojam već unutrašnji, supstancijalni, psihološki. Istinska sabornost je idealno ostvarena u Svetoj Trojici. Ko istinski, ko evanđelski ispoveda Svetu Trojicu, taj je istinski saboran, apostolski saboran, svetiteljski saboran.

Ovakvo shvatanje sabornosti opravdava sama reč „saborna“ koja na grčkom glasi: καθολικη Ona je složena iz reči καθ i ολον, a ne iz reči καυ i ολα jer ova druga znači posvemestna, ima geografski karakter, a ona prva: svecelostna, osnovana na celosti ispovedanja vere, na neokrnjenosti ispovedanja vere, na svetom i apostolskom jedinstvu vere. Da, da, da; ta reč znači: sveobuhvatna, svesaborna, svesabirna, katoličanska.

 


NAPOMENE:

[1] Sr. Rm. 8, 19—24.

[2] Kol. 1, 16.

[3] Kol. 1, 17—18.

[4] Sr. Kol. 1, 19—22.

[5] Ef. 1, 23.

[6] Ef. 4, 16.

[7] Ef. 2, 21

[8] Ef. 4, 16.

[9] Sr. Ef. 4, 15—16.

[10] Pri tome nikada ne zaboravljati da Bogočovek Gospod Hristos uvek ima cvoju ličnu, čovečansku dušu.

[11] In Ephes. sar. 4, vers 11—16; Ρ. gr. t. 95, col. 844 Α.

[12] Cp. Mt. 28, 18—20.

[13] Mk. 16, 15.

[14] Kol. 3, 11.

[15] Sr. Gal. 3, 28.

[16] Sr. Mt. 16, 18.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *