NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Bogočovečenje i čovekooboženje

 

Bog i Gospod Hristos spustio se do čoveka, pa čak i sam postao čovek, da bi ljudi mogli misliti „ono što je u Hristu Isusu“, i živeti „dostojno Boga“.[1] Bog je postao čovek, da bi čoveka učinio Bogom, kako to najradije govore sveti Oci. Ili: Bog se očovečio, da bi čoveka obožio. Postavši čovek, Gospod Hristos je i nadalje ostao Bogom, jer to kazuju reči duhonosnog apostola: „budući u obličju Boga“.[2] Biti „u obličju Boga“ i znači: biti Bog. Takvo je bogomudro tumačenje svetih Otaca. Iako Bog, postavši čovek, Gospod Hristos „nije smatrao otmicom da se izjednači s Bogom“,[3] ali je živeo smerno kao niko. „Bog Logos je po prirodi Bog. Budući u obličju Boga, On se nije otimao da se izjednači s Bogom, jer je po prirodi imao tu jednakost“.[4] Živeći na zemlji u neiskazanoj smernosti, očovečeni Bog Logos je pokazao da je smernost put novog života, života kojim živi ovaploćeni Bog i svi Njegovi pravi sledbenici. Smernost je „ono što je u Hristu Isusu“ najočiglednije.

Postavši čovek, Bog Logos je nema sumnje beskrajno „ponizio Sebe — εαυτόν έκένwσε (= ispraznio sebe)“, te je prosto neverovatno kako je i nadalje mogao stalno i neizmenljivo ostati Bogom živeći u majušnom i ništavnom biću ljudskom. Jer, po samoj prirodi svojoj, čovek je neuporedljivo manje i niže biće od Boga. Osim toga, čovek je prirodu svoju grehom i smrću toliko srozao, toliko opoganio, da je samo beskrajno čovekoljublje moglo pobuditi Boga da postane čovek. To je smirenje i poniženje kome nema slična, a kamoli ravna. „Da Bog postane čovek, — to je veliko, neiskazano i neizrazivo smirenje, poniženje“.[5] Veće poniženje Bog nije mogao izabrati za Sebe. Ali bez toga ni Svoje besprimerno čovekoljublje pokazati. Zato sveti apostol, da bi izrazio ovo čudo besprimernog smirenja i čovekoljublja, upotrebljava izuzetan i neobično snažan izraz:εαυτόν έκένwσε = isprazni sobe. Kao da je Bog Logos, postavši čovek, ispraznio sebe od svega božanskog. I zaista, kada bi Bog mogao pasti, tojest prestati biti Bog, onda bi za Njega bio najveći pad — postati čovek. Ali, Bog Logos postaje čovek ne prestajući biti Bogom, i živi kao čovek ostajući uvek neizmenljivim Bogom. On „koji je obličje Boga nevidljivoga“[6] uzima na sebe obličje čoveka vidljivoga, da bi Sobom podigao čoveka do Boga. Α to znači: da bi ga spasao od greha, smrti i đavola. On, večni Bog, ulazi kao stvarni čovek u naš svet greha, smrti i đavola, i živi u njemu kao istinski čovek, i najočiglednije pokazuje kako se u svetu greha može živeti bez greha, i u svetu smrti — pobediti smrt i satrti đavo. Tako On postaje i Spasitelj i spasenje, On — istiniti Bog i istiniti čovek, On — Bogočovek. I u Njemu Crkva sa svima svojim bogočovečanskim tajanstvenostima i svetinjama. Očigledna je i opitna istina: spasenje je u Spasitelju; čovek se spasava od greha, smrti i đavola, živeći Bogom i Spasiteljem našim Isusom Hristom u Bogočovečanskom telu Crkve Njegove. Α u ovom svečudesnom i svespasonosnom telu živi se pomoću svetih tajni i svetih vrlina. Spasenje se nikome ne nameće nasilno. Spasitelj ga predlaže i daje. On je postao „kao i drugi ljudi“,[7] i u svemu bio istinski čovek, samo da bi ljudima na pristupačan, čovečanski način dao Crkvom sva sredstva i sile cpasenja, dao kao brat braći po telu i krvi.[8] I zaista, On je toliko bio stvaran čovek, običan čovek, toliko „kao i drugi ljudi“,[9] da su se Njegovi savremenici, gledajyći Njegova božanska dela i sile, u čudu pitali: „Otkuda ovome to? I kakva mu je premudrost dana? I čudesa takva čine se njegovim rukama? Nije li ovo drvodelja, sin Marijin, a brat Jakovljev i Josijin i Judin i Simonov?“[10] „Πostavši kao i drugi ljudi“,[11] Bog Logos je činio božanska dela i projavljivao božansku svemudrost zato što nije prestao biti Bog. „Postavši kao i drugi ljudi“ u svemu osim greha, On je sve poslove ljudske obavljao bez učešća greha, ove misli ljudske mislio bez učešća greha, sva osećanja ljudska osećao bez učešća greha; rečju: sav živog ljudski proživeo bez učešća greha.

I Sebe tako uzvišenog, tako savršenog, tako bezgrešnog, ponizio „postavši poslušan do smrti, i to smrti na krstu“.[12] Zato, da bi kao stvarni čovek u ime svih ljudi, i za sve ljude, i mesto svih ljudi pobedio smrt, i spasao ih od smrti. Svojim mrtvim telom Besmrtni se spustio u smrt, u ambisni ponor smrti, da bi otuda kao svemoćni bezgrešni čovek, Bogočovek, izbavio rod ljudski iz ropstva smrti.[13] Zaista je neizmerno poniženje za bezgrešnog Bogočoveka spustiti se u smrdljivi ponor smrti, gde se raspalo i truli toliko ljudskih bića, gde je smrad od grehova neizdržljiv, gde je svirepa vlast i smrad zlosmradnih duhova nečistih nepodnošljiv. „Poslušan do same smrti“, — poslušan kome, čemu? Božanskoj ljubavi, i nameri ο spasenju sveta krsnom smrću Sina Božjeg. „Poslušan“ Svojoj bezgraničnoj ljubavi za čoveka, Svojoj žalostivosti, Svojoj svemilostivosti. Smrt je poniženje za bogolikog čoveka, a kamoli za bezgrešnog Bogočoveka. Čovek je iz greholjublja ponizio sebe do smrti, i porobio sebe smrti. Greholjubiv do kraja, čovek nije mogao izbaviti sebe od smrti, jer je svojim vlastitim gresima, kao neraskidljivim okovima, sam sebe držao u ropstvu smrti. Α gresi su sila smrti. Bezgrešni Bogočovek je stvarno umro kao čovek, ali Ga smrt nije mogla zadržati u svome ropstvu, pošto u Njemu nije bilo greha, – te jedine sile pomoću koje smrt drži u svome ropstvu ljudska bića. Tako je bezgrešni Bogočovek Svojom smrću uništio smrt. Ušavši u nju dobrovoljno, On ju je iznutra razorio Svojom bogočovečanskom bezgrešnošću i svepravednošću, i tako spasao rod ljudski od nje. Svepravedan i svesvet, bezgrešni Bogočovek je osvetio i samo najsramnije opyđe smrti — krst, i preneo na njega čudotvornu spasilačku silu Svoje Bogočovečanske ličnosti. Otuda je i krst ne samo znak spasenja nego i sama sila spasenja, sama – „sila Božija“.[14]

Sebe svepravednog i svesvetog, Sebe bezgrešnog Bogočoveka dobrovoljno poniziti do smrti, i to sramne smrti na krstu, zaista je smernost kojoj nema ravne ni u jednome od postojećih svetova. Zato je u Crkvi, toj Bogočovečanskoj radionici spasenja i ohristovljenja, smernost i postala neophodna evanđelska vrlina i sveta sila spasenja, koju samo Bog daje ljudima za njihovo bezgranično smiravanje sebe pred bezgrešnim i svesmernim Gospodom Isusom. Spasonosnom smirenoumlju i svemoćnoj smernosti hrišćani se uče od samoga Gospoda Isusa.[15]

 


NAPOMENE:

[1] Kol. 1, 10.

[2] Flb. 2, 6.

[3] Flb. 2, 6.

[4] Blaž Teodorit, Interpr. Ep. ad Philip., cap. 2, ν. 6; Ρ. gr. t. 82, col. 572 C.

[5] Sveti Zlatoust, In Philip. Homil. VII, 2; P. gr. t. 62, col. 231.

[6] Kol. 1, 15.

[7] Flb. 2, 7.

[8] Sr. Jevr. 2, 14—18.

[9] Flb. 2, 7.

[10] Mt. 6, 2—3; sr. Mt. 13, 55.

[11] Flb. 2, 7.

[12] Flb. 2, 8.

[13] Sr. Jevr. 2, 14—15.

[14] 1 Kor. 1, 18.

[15] Sr. Mt. 11, 29; Lk. 22, 27; Jn. 13, 5. 13—15.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *