Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Sabornost i sveodgovornost

Odlika je svakog hrišćanina: osećanje sabornosti, osećanje lične sveodgovornosti. On zna: kada pada, on ca sobom i druge obara; kada se diže, on sa sobom i druge podiže. Njegov život nije samo njegov, već utkan u život ostale braće po veri, jer svi sačinjavamo jedno telo, Crkvu. Α u Crkvi nam je sve zajedničko: i Bog, i svetinje, i duša, i savest, i srce. Na molitveno-blagodatni način, svaki je u svima i svi u svakome. Kako onda sebično i samoživo gledati samo „na svoje“?[1] Evanđelski je: brinuti se i za druge kao za sebe; gledati na svoje kao na njihovo, i na njihovo kao na svoje.[2] Κo zna koliko duguješ svetiteljima Božjim, i njihovim molitvama, i samu dušu svoju, i samu veru svoju, i samo spasenje svoje! Α ο imanju i da ne govorimo. Onο je sasvim Božje: tebi je kao pozajmica dato od Boga; pozajmljeno tebi, da bi i ti, ne od svoga, već od pozajmljenoga pozajmljivao drugima. U stvari, svi mi živimo isključivo na imanju Božjem. Šta imaš, a da nisi primio?[3] Bog ti je dao i dušu, i srce, i telo, i misao, i osećanje. Sve je to Božje imanje. Dano ti je da ga obrađuješ. Tako i postupaj sa njim. Tako gledaj i na 6paćy svoju oko sebe. I njima je Bog poverio svoje imanje; nekome više, nekome manje. Vodi računa ο Božjem nmanju, pa bilo povereno tebi ili bližnjima tvojim. Vodi računa ο njihovoj duši, kao ο svojoj, i ο njihovom spasenju, kao ο svom: „Ne gledajte svaki na svoje, nego svaki i na ono što je drugih“.[4] Vidiš, bogonosni apostol naređuje: „svaki“, – nema izuzetka. Ne postupaš li tako, odgovaraćeš Bogu za rasipanje, ili za nipodaštavanje, ili za uništavanje imovine Božje. „Kada svaki, ostavljajući svoje, stara se ο dobru drugoga, i u njih biva: ja ο tvome, a ti ο mome; onda to već nije život ljudski nego anđelski“.[5] „Kada ja gledam ono što je dobro za tebe, a ti ono što je dobro za mene, onda tu nema mesta ni slavoljublju, ni svađi, niti ikakvom zlu uopšte; to je prosto život anđelski i božanski“.[6]

Misao u čoveku? Glavni neznanko u našem ljudskom biću. Α nama se Evanđeljem postavlja kao glavni cilj misli, kao njen svecilj: misliti „ono što je u Hristu Isusu“.[7]Znači: krajnja meta i najviši domet ljudske misli jeste misao Hristova, a ljudskog osećanja — osećanje Hristovo.

NAPOMENE:

[1] Flb. 2, 4.

[2] Flb. 2, 21; 1 Κor. 10, 24; Mg. 7, 12; Lk. 6, 31.

[3] 1 Kor. 4, 6—7.

[4] Flb. 2, 4.

[5] Ikumenije, Comment. in Epist. ad Philip. cap. 2, v. 4; P. gr. l. 118 col. 1277 D — 1280 A.

[6] Blaž. Teofilakt, Expos. in Epist. ad Philip. cap. 2, v. 4; P. gr. t. 124, col. 1160 C.

[7] Flb. 2, 5; cp. Kol. 3, 1—2.