Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Саборност и свеодговорност

Одлика је сваког хришћанина: осећање саборности, осећање личне свеодговорности. Он зна: када пада, он ca собом и друге обара; када се диже, он са собом и друге подиже. Његов живот није само његов, већ уткан у живот остале браће по вери, јер сви сачињавамо једно тело, Цркву. Α у Цркви нам је све заједничко: и Бог, и светиње, и душа, и савест, и срце. На молитвено-благодатни начин, сваки је у свима и сви у свакоме. Како онда себично и саможиво гледати само „на своје”?[1] Еванђелски је: бринути се и за друге као за себе; гледати на своје као на њихово, и на њихово као на своје.[2] Κо зна колико дугујеш светитељима Божјим, и њиховим молитвама, и саму душу своју, и саму веру своју, и само спасење своје! Α ο имању и да не говоримо. Онο је сасвим Божје: теби је као позајмица дато од Бога; позајмљено теби, да би и ти, не од свога, већ од позајмљенога позајмљивао другима. У ствари, сви ми живимо искључиво на имању Божјем. Шта имаш, а да ниси примио?[3] Бог ти је дао и душу, и срце, и тело, и мисао, и осећање. Све је то Божје имање. Дано ти је да га обрађујеш. Тако и поступај са њим. Тако гледај и на 6paћy своју око себе. И њима је Бог поверио своје имање; некоме више, некоме мање. Води рачуна ο Божјем нмању, па било поверено теби или ближњима твојим. Води рачуна ο њиховој души, као ο својој, и ο њиховом спасењу, као ο свом: „Не гледајте сваки на своје, него сваки и на оно што је других”.[4] Видиш, богоносни апостол наређује: „сваки”, – нема изузетка. Не поступаш ли тако, одговараћеш Богу за расипање, или за ниподаштавање, или за уништавање имовине Божје. „Када сваки, остављајући своје, стара се ο добру другога, и у њих бива: ја ο твоме, а ти ο моме; онда то већ није живот људски него анђелски”.[5] „Када ја гледам оно што је добро за тебе, а ти оно што је добро за мене, онда ту нема места ни славољубљу, ни свађи, нити икаквом злу уопште; то је просто живот анђелски и божански”.[6]

Мисао у човеку? Главни незнанко у нашем људском бићу. Α нама се Еванђељем поставља као главни циљ мисли, као њен свециљ: мислити „оно што је у Христу Исусу”.[7]Значи: крајња мета и највиши домет људске мисли јесте мисао Христова, а људског осећања — осећање Христово.

НАПОМЕНЕ:

[1] Флб. 2, 4.

[2] Флб. 2, 21; 1 Κор. 10, 24; Мг. 7, 12; Лк. 6, 31.

[3] 1 Кор. 4, 6—7.

[4] Флб. 2, 4.

[5] Икуменије, Commеnt. in Epist. ad Philip. cap. 2, v. 4; P. gr. l. 118 col. 1277 D — 1280 A.

[6] Блаж. Теофилакт, Expos. in Epist. ad Philip. cap. 2, v. 4; P. gr. t. 124, col. 1160 C.

[7] Флб. 2, 5; cp. Кол. 3, 1—2.