NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Osnovi pravoslavlja » Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)
Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

Dogmatika Pravoslavne Crkve – Tom III (prvi deo)

EKLISIOLOGIJA – UČENJE O CRKVI
Crkva, Svetajna Hristova – Blagovest o Crkvi i životu u Njoj

Najglavnija ohristoličujuća vrlina

 

No najglavnija ohristovljujuća i ohristoličujuća vrlina, koja je? — ljubav. Zato sveti apostol napeđyje hrišćanima: „Svrh svega toga obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva“.[1] Ljubav je glavna odeća novog, hristolikog čoveka. Obući ce u nju, to je obući se u svevrlinu. Jer ona sve vrline vezuje, spaja, sjedinjuje u jedno telo. Tako, moći svih ostalih vrlina postaju njene moći; a i ona sama postaje sastavni deo svake vrline. Ona — „sveza savršenstva“ — pronalazi i povezuje sve što je savršeno u svima bićima. Po sebi, ona je ne samo božanska sila, nego je i samo biće Božansko: „Bog je ljubav“.[2] Sva od Boga ljubav sjedinjuje čoveka najpre sa Bogom, izvorom svih savršenstava. Α zatim i sa svim onim što je savršeno u ljudima i u ostalim bićima i tvarima. Obučen u nju, čovek je obučen u najmoćniju božansku silu, koja, odstranjuje, pobeđuje, sastavlja“ sve što je savršeno u ostalim vrlinama ona povezuje u jedno savršenstvo koje večno traje, pošto „ljubav nikad ne prestaje“.[3] „Sve što bi ti nazvao dobrom, ako u njemu odsustvuje ljubav.. nema nikakve vrednosti, brzo nestaje“.[4]„Sveza savršenstva“, ljubav po samoj prirodi svojoj traži i pronalazi i vezuje ono što je savršeno u svima bićima i tvarima. Α to je? Ono što je božansko, logosno u njima. Otuda hrišćanin svetom, bogočovečanskom ljubavlju doživljuje svet kao logosno svejedinstvo; a rod ljudski još i kao bogoliko svejedinstvo. Ona je ta sveta božanska sila koja, kao bogočovečanska stvarnost u Bogočovečanskom telu Crkve Hristove, daje moći čoveku te svim bićem oceća da je Hristos „sve u svemu“, i da u Njemu Bogočoveku — Crkvi: „nema Grka ni Jevrejina, obrezanja ni neobrezanja, divljaka ni Skita, roba ni slobodnjaka“. Nema sumnje, ona je ta koja sve spaja u jedno telo: Crkvu. Spaja i Anđele i ljude, i sve što je savršeno u svima tvarima, od prve do poslednje, od najveće do najmanje. Svestvaralačka i sveujedinilačka logosna, bogočovečanska sila, ljubav nas u Crkvi sjedinjuje sa svima savršenstvima njenim, a najpre „sa svima svetima“.[5] I sve što je logosno, bogočovečansko, sveto, mi doživljujemo kao besmrtno i večno svejedinstvo „u jednom telu“ — telu Crkve.[6] Evanđelskom ljubavlju mi i osećamo Crkvu kao jedno telo, telo Bogočovečansko, kome je Druga Ipostas Presvete Trojice — Bogočovek Gospod Isus: Glava, i sve i sva. Ona je ta koja čini „da mir Božji vlada u srcima“ našim.[7] Jer ona oceća i zna da je nad svakim grehom, smrću i zlom njena pobeda osigurana Bogom koji je ljubav. Bog ljubavi i vlada u srcima ljudskim bogoljubljem i čovekoljubljem. Camo tom bogočovečanskom ljubavlju useljuje se u srce ljudsko „mir Božji koji prevazilazi svaki um“ i čuva i srca ljudska i misli ljudske „u Gospodu Isusu“.[8] „Prizivajući nas miru, Hristos nas načini jednim telom, postavši sam glava tome telu. Jer radi čega smo mi jedno telo, ako ne radi toga, da bismo kao udovi jedan drugoga čuvali mir među sobom i ne razdvajali se?“.[9]

Svete vrline su u novom, hristolikom čoveku, kao nebozemne pčele, koje u caćy duše čovekove slažu med besmrtne, večne mudrosti.[10] Mudrošću sveti apostol naziva vrline, veli bogomudri Zlatoust. I s pravom, jer i smirenoumlje, i milostinja, i sve slično tome jeste mudrost; kao što sve suprotno tome jeste ludost, bezumlje — άνοια, jer od bezumlja dolazi grubost. Otuda se često svaki greh naziva bezumljem: „Reče bezuman u srcu svom: nema Boga“.[11] „Usmrdješe se i zagnojiše rane moje od bezumlja moga“.[12] Ta mudrost razliva po vascelom biću čovekovom neiskazanu sladost, koja omolitvljuje svu dušu, te ona radosno hita iz molitve u molitvu. Α molitveno raspoloženje prema sladčajšem Gospodu projavljuje se kao evanđelsko postupanje sa ljudima. „Reč Hristova“, seme nebeske, božanske istine bogato se množi u srcu ljudskom, ako je srce omolitvljeno, ako je stalno ustremljeno κ Bogu bogočežnjivim raspoloženjem. Jer je molitvenost najbolje podneblje za to nebesko seme. Ono bogato procveta božanskom mudrošću, i božanskom ljubavlju, i božanskom milostivošću. Neprestanom molitvenošću srce se ljudsko pretvara u hram, u kome stalno borave božanske svete sile i savršenstva, a u njima i sam Gospod. Α takvo srce, i takav život u srcu, najbolje je vaspitno sredstvo naše za svu braću oko nas. I najmudriji učitelj svemu božanskom. I najmudriji svetilnik za sve evanđelsko, besmrtno, večno. Molitvom se srce ljudsko bogato oblagodati. Α blagodat, kao božanska sila, uvek je bogočežnjiva; i sve misli, i sva osećanja vuče κ Bogu. I sva se duša ustremljuje κ Bogu kroz psalme, i slavoslovlja, i pesme duhovne, jer sve to potstiče na život u Bogu, i na stalno usavršavanje i pružanje ka Gospodu i svemu božanskom, svetom, neprolaznom.[13]

Neprekidna molitvenost se stiče sabornom molitvenošću Crkve. Život u Crkvi je na prvom mestu učestvovanje svim bićem u sabornoj molitvenosti zajedno „sa svima svetima“. Onda se svi međusobni, odnosi lako evanđelski upeđyjy tim molitvenim raspoloženjem. Čovek stalnog molitvenog raspoloženja uvek se evanđelski odnosi prema braći, ljudima, tvarima. Ljudi molitvenog raspoloženja radosno jedan drugoga savetuju i uče svemu što je božansko, besmrtno, evanđelsko. Svaki je svakome mili učitelj i savetnik, jer se svaki smirava pred svakim, smatrajući sebe nižim od drugoga i poučavajući se njegovim evanđelskim vrlinama.

U Crkvi sve je u Gospodu i radi Gospoda. Zato sveti apostol naređuje: „Sve što god činite rečju ili delom, sve činite u ime Gospoda Isusa, zahvaljujući Bogu i Ocu kroz Njega“.[14] — Eto evanđelskog pravila za svakodnevni život. Sve da bude obuhvaćeno Gospodom Hristom. Sve da bude radi Njega, od Njega, kroz Njega. Ma šta čovekovo, nije li „u ime Gospoda Isusa“, onda je neminovno u ime smrti, greha, zla i đavola. Jer izvan Njega je samo to: greh, smrt i đavo. Nesumnjivo samo to; samo to, i onda kada čovek radi u ime nekog genija, ili heroja, ili vođa; ili u ime nauke, civilizacije, kulture; ili u ime ma čega ljudskog, prolaznog, tvarnog. Jer sve to, na kraju svih krajeva, vodi u greh od koga bez Hrista nema izbavljenja, u smrt iz koje bez Hrista nema vaskrsenja, u đavola od koga bez Hrista nema spacenja. — „Sve što god činite rečju ili delom“, jer svaka reč i svako delo ima odlučujuću važnost po celokupni život naš i u ovom i u onom svetu. U stvari, ništa ljudsko nije ni beznačajno ni malo značajno: sve ima svoju besmrtnost. Ni po čemu mi ljudi nismo smrtni. Dobro naše je besmrtno, ali i zlo; vrlina je naša besmrtna, ali i greh. I sama smrt naša je besmrtna. Jer je besmrtan nosilac našeg zla i greha: duša.

Ako čovek sve što čini, čini „u ime Gospoda Isusa“, duša mu se postepeno ispunjuje božanskom radošću od toga, jer jasno oseća da sve to u njemu čini u stvari blagodat Božja, koja mu se za napor i trud daje sve više i više. Onda i najteži podvizi evanđelski postaju laki, te hristočežnjivi delatnik evanđelski, podvižnik evanđelski sve s radošću čini „u ime Gospoda Isusa, zahvaljujući Bogu i Ocu kroz Njega“. Jer ga sve to kroz Gospoda Isusa duhovno sjedinjuje sa Trosunčanim Bogom, sa Njegovom besmrtnošću i večnošću.

Navodeći ove apostolove reči, sveti Zlatoust blagovesti: Ako tako budemo radili, onda se ništa prljavo, ništa nečisto neće naći onde gde se priziva Hristos. Jedeš li, piješ li, ženiš li se, krećeš li na put, — sve čini u ime Božje, tojest prizivajući Boga u pomoć. Prihvataj se posla, pomolivši se pre svega Bogu. Hoćeš li da nešto kažeš? ti se prvo pomoli Bogu. Jedeš li? blagodari Bogu, rešen da to činiš i posle. Spavaš li? blagodari Bogu, rešen da to činiš i posle. Ideš na trg? čini to isto. Neka ne bude ničeg svetskog, ničeg žitejskog: sve čini u ime Gospodnje, i sve ćeš svršavati s uspehom. Što god započneš imenom Božjim, sve će ispasti blagopolučno. Ako ime Božje izgoni demone, otklanja bolesti, onda utoliko pre olakšaće izvršenje poslova. Čuj kako Avraam u ime Boga posla slugu, David u ime Božje umrtvi Golijata. Divno je i veliko ime Njegovo! Tim imenom je obraćena vaseljena, srušena tiranija, zgažen đavo, otvorena nebesa. No šta ja govorim? Tim imenom mi smo preporođeni. I ako se njega držimo, blistaćemo. Ono rađa, stvara i Mučenike i Ispovednike.[15]

 


NAPOMENE:

[1] Kol. 3, 14.

[2] 1 Jn. 4, 16.

[3] 1 Kor. 13, 8.

[4] Sveti Zlatoust, tamo, Homil. VIII, 2; sol. 354.

[5] Sr. Εf. 3, 17—19.

[6] Kol. 3, 15.

[7] tamo.

[8] Flb. 4, 7.

[9] Blaž. Teofilakt, tamo, sar. 3, vers 15; col. 1261 Β.

[10] Kol. 3, 16.

[11] Ps. 13, 1.

[12] Ps. 37, 6. — Sveti Zlatoust, tamo, Homil. IX, 1; col. 361.

[13] Sr. Kol. 3, 16.

[14] Kol. 3, 17.

[15] tamo, Homil. IX, 2; col. 364.

 

2 komentar(a)

  1. Šta je to pliroma

  2. Pliroma ili punoća božanskog.

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *